Za avanturu motociklom nije potrebno puno, što je dokazao naš član foruma NightWalker koji je “svež” vozač i sa svojim Royal Enfield Meteorom 350 napravio je lepu turu gde su cilj bili domaći dolomiti. Uživajte u putopisu!
Pozdrav ljudi, evo želeo bi da napišem nešto o svojoj upravo završenoj moto turi. Oduvek sam voleo automobile, motore, avione, kamione…želeo sam da ih vozim, ali Bog je imao drugačije planove za mene. Rođen sam 1981 i za vreme Jugoslavije, putujući sa ocem i majkom na Jadransko primorje, prolazeći kroz lepote BiH, CG i Srbije, vozeći se krivudavim putevima, uvek sam maštao da se njima, jednog dana, provozam motorom.
Položio sam za A tek u avgustu 2023, a svoj prvi motor sam kupio aprila 2024. Godinama u nazad sam uživao u videima na YouTube-u, naših ljudi koji su motorom obilazili naše krajeve, region, a i koji su se uputili i na mnogo dalja putovanja. Igrom slučaja sam počeo da radim malo dalje od kuće i motor je bilo rešenje za jeftinije i brže putovanje. Naravno ja sam ga iskoristio i za uživanje.
Za mene vožnja motora nije samo sredstvo kojim idem od tačke A do tačke B, za mene je motor sredstvo kojim dostižem neku slobodu i mir. Tako sam posle izuzetno psihički napornih poslednjih 7 meseci na poslu, uzeo 5 dana odmora i kreno na svoju moto turicu. Plan je bio da prođem od Batajnice, preko Divčibara, Zlatibora, Kokinog Broda, Jabuke, Žabljaka, Šavnika, Nikšića, Kotora, Trebinja, Dubrovnika, Metkovića, Nevesinja, Višegrada, nazad za BG. Naravno, to je bio moj plan, ali sam odvozao turu koju mi je Bog dao. Pisaću posebno za svaki dan i tako dodavati slike iz istog.
Prvi dan, ponedeljak 16.06
Oko 10h sam počeo da pakujem opremu na motor. Poneo sam opremu za kampovanje, jer mi je plan bio da 2 od 3 (ili 4) noći, provedem u šatoru. Pošto je RE Meteor 350 mali motor, sve sam pokušao da spakujem u dve bisage i jednu torbu za teretanu. Sve sam nekako spakovao i kreno sam na put oko 11h. Veoma brzo sam shvatio da putovanje neće biti lako, primetio sam da mi je upravljanje motorom strano, kao da nije u pitanju moj mali Meteor. Volan se u mestu toliko lagano pomerao, kao da imam servo. Ali nisam želeo da odustanem, već sam nastavio dalje.
Iz Batajnice sam izašao na autoput Miloš Veliki i sve do Lajkovca, tu sam se isključio i lagano uputio ka Mionici, pa ka Paštriću do manastira Ribnica. Tu sam se malo odmorio i zatim se uputio za Divčibare. Na vidikovcu Paljba sam napravio malu pauzu, nešto grično i gas ka Zlatiboru.
Vožnju sam prilagodio uslovima motora i puta, malo sam položaj sedenja pomerio napred ka rezervoaru, kako bi težinu stvari sa zadnjeg točka prebacio malo i na prednji. Oprema za kampovanje i sve moje stvari su bile teške oko 45kg. Vožnja pri brzini oko 60km/h, kada se pusti volan, dolazi do wobble efekta, tako da je moje pomeranje ka rezervoaru, samo malo ublažilo problem. U jednom delu od Kosjerića, put je bio zatvoren do 17h. Nisam želeo da čekam sat i 30 minuta, pa sam pokušao negde okolo kroz sela da zaobiđem radove. Naravno, promašio sam put, pa sam se vratio na neki makadam, ali sam ipak uspeo da se probijem i dođem do Užica.
Od Užica sam preko Zlatibora, već poznatim putem, došao do Zlatarskog jezera. Tu sam prešao preko brane na drugu stranu jezera i popeo se na vrh brda do kampa “Filipov Breg”, gde sam se i ja ukampovao. Odmah sam otvorio šator, naduvao podlogu i raspakovao vreću za spavanje. Raspremio sam stvari, skuvao čaj i kafu. Napravio sam večeru i udobno se namestio kako bi što više mogao da se nagledam prelepih meandera Uvca, koji se vijugao uz zalazak sunca i cvrkut ptičica. Veće je bilo sveže i prelepo.
Drugi dan, utorak 17.06
Budim se uz bolove u leđima jer mi se podloga za spavanje probušila. 5 je sati i od nestrpljenja odmah ustajem, kuvam čaj i kafu, pravim doručak, umivanje, pakovanje. Još malo pokušavam da se nagledam mira, tišine i lepote, onako gladan i žedan mira koji nam crpi i oduzima gradska svakodnevnica. Pakujem stvari na motor i polazim oko 7 sati. Torbu sam pomerio više ka napred, ja sam se malo adaptirao na novo stanje motora i nekako sa lakoćom prošao deonicu kroz Novu Varoš do Prijepolja. Tu sam se isključio kako bi u Lidlu kupio novu podlogu za spavanje, ali Lidl još nije otvoren, već je u fazi izgradnje. Pomislio sam, nema veze, kupiću je u Podgorici.
Pošao sam ka Jabuci, ka granici sa Crnom Gorom. Granicu prolazim bez problema i gužve. Vijugavim i lepim putem kroz zimzelenu borovu šumu, uz prelep i neopisiv miris borovine, penjem se ka Đurđevića Tari. Silazak ka mostu sam prekinuo pauzom za kafu uz pogled na most. Zaustavio sam se i pred sami most, malo snimio neke kadrove dronom i nastavio dalje ka Žabljaku i Šavniku. Uz neverovatne prizore planina i boje prirode oko mene, u trenutku sam se osetim kao da sam na planeti Pandora iz filma Avatar. Kada sam prošao Žabljak i na jednom proplanku sa desne strane u daljini sam video Bobotov Kuk, a na livadi slobodno puštenog konja i dve krave. Taj prizor me je u meni podstakao osećaj slobode i mira. Stao sam napravio koju fotku, seo na motor i uputio se pravac ka Nikšiću.
Pred samu raskrsnicu gde se desno ide za Nikšić, a levo za Podgoricu, stao sam da popijem kafu u jednoj kafani. Ispred na parkingu su stajala tri Harlija. Čim sam zakoračio na terasu kafane, pozdravila su me tri momka, bajkera. Malo smo popričali, momci su iz Turske i voze se 3 nedelje po putevima Bugarske, Srbije, BiH, CG i Hrvatske, kažu žive svoj san. Seo sam za sto sa vlasnikom kafane, sto pored su bili neki momci putari, koji su tu došli da doručkuju. Počeli smo malo da pričamo, koliko kubika ima Meteor, koliko konja, pa kako sa tako malim motorom idem sam itd. Zatim su počeli između sebe da pričaju kako je mnogo bajkera poginulo poslednja dva dana jer je baš tog vikenda bio moto skup u Trebinju. Ja onako sa malo sna, iskreno i malo slomljen od motora, slušajući njihov razgovor, počeo sam da se mračim sa ružnim mislima. Požurio sam da sednem što pre na motor i probam da zaboravim njihovu priču, ali ne vredi, misli su počele da mi izmiču kontroli, u mene se uvalio neki strah, da sam osetio kako mi noge drhte. Nisam siguran da li je umor u pitanju ili zaista strah. Odlučio sam da idem do manastira Ostrog. Ceo put do manastira sam vozio zaista polako i pažljivo, iza mene je bio dečko sa devojkom na Ducati Multistradi, puštao sam ga da me obiđe, ali mi odmahno da će me pratiti. Uz Božiju pomoć, lepo sam doputova do manastira, poklonio sam se sv. Vasiliju Ostroškom, malo predahno i nastavio put ka Podgorici.
Laganom vožnjom, uz veliko olakšanje i rasteranim ružnim pomislima, stižem u Danilovgrad. Stajem da sipam gorivo i da se malo osvežim. Tražim na netu Lidl u Podgorici i shvatam da Lidl uopšte ne postoji u CG. Pronalazim da podlogu za spavanje jedino ima u Intersportu i krećem ka njemu. U Podgorici u Intersportu pronalazim najjeftiniju podlogu za spavanje, koja je bila 56€, odmah sam se iznervirao i iz principa nisam želeo da je kupim, jer znam da mogu pronaći smeštaj za te pare. Tako je i bilo, pronalazim smeštaj za 25€ u Budvi. Idem pravac preko Cetinja ka Budvi i svom smeštaju za drugu noć. Kada sam stigao u smeštaj, toliko sam bio iscrpljen da sam posle tuširanja bukvalno u letu ka krevetu već zaspao. Probudio sam se oko 21h i tada sam odlučio da promenim rutu za ostatak ture. Odlučio sam da sutra idem preko Tivta, trajektom ka Herceg Novom, ali na Trebinje, da posetim Tvrdoš, preko Bileće, Gacka, Foče, Goražda do Višegrada i tu da prenoćim. Smeštaj sam rezervisao po savetu jednog bajkera u Višegradu, odmah pored mosta “na Drini ćuprija”, a tačno preko puta Andrićgrada.
Nastavak putopisa Domaći Dolomiti – za početnike sa maleckim RE Meteorom 350, možete posetiti u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
