April 13, 2021
NaslovnaMoto PutopisiAlpi - pogled kroz vizir saputnice

Alpi – pogled kroz vizir saputnice

-

Današnji putopis “Alpi – pogled kroz vizir saputnice” objavio je naš član foruma Nemo. Zapravo je ovaj putopis nešto drugačiji od ostalih, jer se zapravo radi o dnevniku putovanja njegove lepše polovine. Uživajte u putovanju kroz vizir saputnice.


U avgustu 2012. sa suprugom Dianom provozali smo nekoliko prevoja u Alpima. Ona je svako veće brižljivo pisala dnevnik koji sada u skraćenom obliku stavljam na forum. Verovatno je mnogo teksta izgubljeno u (lošem) prevodu ali se ipak nadam, da će fotografije učiniti putopis zanimljivim. Evo kako je ona doživljavala putovanje:

Ponedeljak, 6.8. 2012

Ove godine, u momentu oduševljenja i optimizma poželjela sam da motorom idemo u Norvešku. To je zapravo jedini način, na koji bi mogla otići tamo, jer Pavle autom ne bi hteo iz dva razloga: tamo se ide motorom a i skupo je autom. Ipak predomislila sam se u pravo vreme… uplašila se napora, ne bi izdržala…

Alternativa je bila – Alpe! Godišnji odmor ove smo godine, po prvi put uzeli u komadu od tri nedelje. Prvu smo proveli na jedrenju uz »frutti di mare«, slušajući klape, Olivera…

Druga nedelja bila je planirana za Alpe. U Ljubljani bila je užasna vručina 30+ stepeni pa smo jedva čekali na svežinu u višim predelima. Dakle start je bio u 9, prva pauza sat kasnije u Kranjskoj Gori.

Alpi - pogled kroz vizir saputnice

Tu je već svežije, lakše se diše (Bronhi slogan). Vreme je za prvi kapučino. Kapučino mi znači isto kao motoru benzin, samo što mi je rezervoar manji pa treba češće zaustavljati…

Idemo dalje… Tarvisio i pravac Dolomiti. Kad god smo se zaustavili, probali smo kapučino, Taljani si majstori, ali samo uz Mediteran. U Alpima nismo naišli ni na jedan dobar, tu je bolje popiti pivo, čaj to nama je bilo posle nekoliko pokušaja odmah jasno.

Passo Mauria, prvi u redu prevoja prema Dolomitima

Alpi - pogled kroz vizir saputnice

Put je super, temperatura je pala, bilo je vedro, saobračaj redak. Za ručak smo pravili prvu pauzu na Lago di Misurina i odmarali tik uz divno jezero.

Iza nas je ostao prevoj Passo di Mauria, čekali su nas Passo Tre Croci 1805m pa dole v Cortinu i opet gore na Passo di Falzarego 2105m. Na svakom passu ima slatkih suvenira, piva, čajeva…i mnogo bajkera. Pozdravljamo se, sa nekim kratko popričamo, o motorima naravno…

Cortina

Poslepodne brzo prolazi, mi jurimo dalje. Nije mi zima, nije mi vruće, ovaj novi Atlantis 4 je stvarno super. Poneki bol se javlja u glavi, kaciga je nova pa tišti, polako se javlja i bol u kičmi i »dole niže«.

Idemo dalje preko Passo Pordoi 2.939 m, duvao je jak vetar. Pa dol prema Canazzeiu i preko Passo di Sella (Sella Joch) 2.244, pazi, to je već 5 prevoj, a mi veselo jurimo dalje. Sada vidim sledeće godine sigurno idemo za Norvešku, vidim da mogu da izdržim.

Spustimo se u Val Gardenu na kapučino (slab) i gelato malaga+limun, pa prema zapadu do Vipitena.

E tu je počelo…Pogled prema planinama kaže sve, bilo je oblačno i počela je lagana kišica. Ispred nas bila su još dva prevoja, jedan visok kao Triglav kako bi stigli u Soelden. Tamo smo preko booking.com rezervisali prvo noćenje. Nadala sam se, da će Pavle odustati od plana i potražiti noćenje tu. A on ni slučajo nije pomišljao… idemo dalje.

Alora, idemo dalje, kiša je počela ozbiljno da pada. Navukli smo kombinezone (Magda puno hvala na poklonu, Pavle hvala, što si poneo, Bože hvala što su wasserdicht). Ja sam navukla i potkapu i hrabro počnemo da se penjemo prema tamnim oblacima.

Prvi prevoj je Jaufen Pass 2099m, mi vozimo u oblaku, totalna magla, pao je mrak. Jako me boli glava, bojim se da ću povračati od bola, ne znam kako će to izgledati… još i ta potkapa…da ne spominjem da više ne mogu sedeti. Izdržala sam 9 sati kao heroj, smejala se i istinito uživala. A sada ovo… ako sada stanemo, nemamo gde… Što mi treba to mrcvarenje, bol ispod kacige, bol od sedenja, bol od… besna sam kao ris, poludeću samo da zaustavi motor.

Body language (kaže sve)

Veće muke nisam doživela, več je 19.30, prevoj se zatvara u 20. Ako zakasnimo, gotovi smo. Bila sam besna, spremala sam što ću sve da mu vrištim kada stanemo, istovremeno hvatala me panika, pao je mrak. Razmišljala sam da Pavle možda namerno čini ovo kako bi me obeshrabrio za neka buduća putovanja na koja bi želeo ići solo? Što ne kažeš, slobodno idi sam, zašto me mučiš? Samo još munje fale pa bi scenario pakla bilo savršen. Ko zna gde je taj čuveni Soelden?

Srečom, sve se jednom završi. Stigli smo u Haus Ervin, ja pola živa, Kad me video, Pavle se prepao mora da sam izgledala očajno. Pala sam u krevet od glavobolje nisam mogla živeti. Pavle je otišao da traži apoteku. U drugom pokušaju doneo mi je neke fenomenalne tablete. Posle pola sata prošla je glavobolja i vratila se dobra volja.

Na ovom mestu treba dodati i pogled na muke vozača :

Tek što smo počeli da se penjemo na Jufenpass, počela je jaka kiša. Pošto nigde nije bilo zaklona, okrenuli smo u dolinu i ispod krova na ulazu u neki gasthaus navukli smo kišne kombinezone. Nemamo vremena za kafu, pada mrak, kiša lije… Od Vipitena do Soeldena ima nekih 90 kilometara, GPS mi kaže da nam treba 2 sata i 16 minuta, časovnik pokazuje 18, a Timmelsjoch se zatvara u 20h. Otvorim gas u nadi, da če Michelin PR3 ispuniti obečanja iz reklame (najbolja touring guma, pogotovo po kiši). Saobračaj je redak, poneki auto, bajkera samo nekoliko u suprotnom pravcu. Znao sam kako se Diana oseća, ali nije moglo drugačije. Isključio sam intercom i jurio uzbrdo. Više što smo se penjali, gušća je bila magla, vidljivost max 100 metara, mrak se pretvorio u noć.

Na Jaufenpass smo stigli za pola sata, stanem samo da slikam tablu, koja se i nevidi. Sa druge strane prevoja magla (u stvari radi se o oblaku) još je gušća, po drumu se viju potočići. Brzo smo stigli u dolinu (St Leonhard), jurili pored Mossa (zadnje civilizacije) u pravcu Timmelsjocha. GPS me celo vreme živcirao pokazujući da nečemo stiči na vreme. Minute su prolazile, kilometri nikako. Jedina svetla misao u tom momentu bila je topla soba u Soeldenu. Ali prvo je trebalo stiči do prevoja pre 20, inače smo gotovi, bukvalno.

Uspeli smo, na vrh smo stigli 15 minuta do 20h. Baš mi je laknulo. Zaustavio sam da slikam tu stravu u obliku kiše, vetra, noći…

Greška! Da sam vozio dalje Diana ne bi imala prilike da izbaci na mene sve što se skupilo u njenoj glavi i drugim delovima njenog tela u zadnja dva časa. Uglavnom na kiši koja je padala iz oblaka našao sam se u gromu i besu iz kacige moje suvozačice. Hrabro bez otpora primio sam porciju u nadi da će to pomoći padu elektriciteta u »atmosferi«. Produžili so do Soeldena »bez slike i tona«.

Booking.com je odlična stvar. Uključiš računar, malo kopkaš po različitim varijantama noćenja, izdvojiš nekoliko interesantnih i ideš na TripAdvisor. Tamo čekiraš iskustva putnika o pojedinim lokacijama in na bazi svega izabereš, bukiraš i završena priča. Prosto kao pasulj. Na taj način bukirali smo Haus Ervin u Soeldenu. GPS doveo nas je ispred vrata tu negde oko 21h. Diani je glava pucala od bola, o večeri ni govora. Legla je u krevet bez znakova života. Pretražio sam torbicu sa lekovima, ništa. Pitao sam gazdaricu, ni ona nema (dobiće minus na TripAdvisoru!!).

Glavobolja nikako da popusti. Ništa, krečem u 23 u gradič da tražim apoteku. Soelden je u to vreme bio napušten, nigde nikoga, čak su i barovi uglavnom bili zatvoreni. Pomoču GPS tražim apoteku, a on me dovede ispred gostione, zatvorene. Idem na benzinsku pumpu da mi »nočna smena« objasni lokaciju. Pronašao sam apoteku, jasno zatvorenu.

Ali na vratima je zvono! Ciiiinnnnnnnn! Javi se ženski glas i ja počnem na »šfrafciger nemačkom« da preko interfona objašnjavam šta mi treba. Warten bitte, kaže ona. Za minut se spusti u apoteku, otvori vrata i pruži kutijicu misterioznih tableta. Cena 8€, sitnica ako to znači spas.

Ne mogu da se setim dali je Diana uzela jednu ili dve tablete. Sećam se dobro, da je posle pola sata bila kao nova. Laknulo mi je…

Lepo je bilo spavati u Haus Ervin, vazduh super hladan, pokrivači topli.

Nastavak putopisa “Alpi – pogled kroz vizir saputnice” možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Malo je reći da volim motocikle. Od malih nogu postali su moja ljubav, strast i način življenja. Vremenom sam sve u životu predodredio motociklima i motociklizmu generalno. Treća sam generacija motociklista u mojoj porodici. Moje pisanje je produkt mog iskustva i velike ljubavi i svakodnevnog života sa motociklima.
19,271FanovaLajkuj
1,287PratilacaZaprati
119PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se