Jedan putopis starog kova od našeg člana foruma Forest, koji je sa svojom starom i prepravljenom Hondom VF500 Africa Four napravio puno kilometara i još više avantura. Uživajte!
Pozdrav ekipa, evo kao što sam obećao, da nastavim temu koja je počela kao vožnja do Mongolije ali se ipak kurs pomerio na skroz drugu stranu.
Ukratko u temi Bajkonur, Mongolija, Vladivostok 2025 je opisano kako su tekle pripreme.
I tako petak 13. jun 2025. krećem za Nordkap. Prva dva dana sa mnom je išao i Siniša na XTZ660 sa dva okrugla fara.
Pravac Bosna.
Motor dan pre natovaren da se može živeti na njemu sledećih par meseci.
Na satu 2048km.
Taman da krenemo Tenera neće da upali.
Frajlauf proklizao.
Nema veze, može i na gurku.
Pauza na nekom vidikovcu u Bosni. Crni Siniša i njegova crna Tenera. Osim tog prvog guranja – frajlauf je radio skroz ok. Valjda joj se nije išlo pa nas je zezala – gur gur kameraden i te fore.
Plan je bio što više krivina i offroad po koji.
I naravno negde u brdima Bosne, znate one puteve u planini pa kad kiša spere svu zemlju i ostane sam kamen i ta kiša napravi mali jendek gde je još gore nego na ostatku puta, e tuda sam vozio sve u nadi da ću naći izlaz iz njega a moraš voziti brzo jer je gadna uzbrdica i ako staneš biće gadno za kvačilo da krene, e pa nisa uspeo. Zveknuo sam momački, iskrivo pola motora – prvi dan. A ja poštujem sve vas koji imate punu ratnu opremu kada vozite motor ali taj dan sam išao laganice u šorcu, majici i prsluku. I ogrebao sam prst . Taman smo pad iskoristili da izvučemo motor iz korita potoka.
U svakom slučaju Bosanska Krupa pa do Aline Luke i tu je prvi kamp.
Alina Luka video.
Plan za drugi dan je bio da stignemo do Trebinja na moto skup, i stigli smo.
Usput smo išli levo i desno i uglavnom dole prema Trebinju.
Prva ozbiljna pauza je bila u Janjinim otokama ili Janjske otoke.
Mostar je vrlo vrlo lep grad uz reku i jednom moram otići tamo bar na ceo dan ali sad smo bili samo u prolazu
Kao i uvek mi smo odabrali prečicu za silazak sa tvrđave. Prošlo je sve bez povreda.
Idemo mi tako ka Trebinju i onda ja izletim iz neke krivine ali uz pomoć dve tone sreće uspem da se vratim na asfalt i to na 10cm od znaka da proletim i vidim u retrovizoru Sinišu kako kosi livadu. Na putu je bila neka mrlja od nafte/ulja i bogme dok smo se mi spremali da nastavimo put još par motorista je malo proklizalo ali niko nije pokosio livadu ili bolje reći obronak planine.
Ali stigli smo u Trebinje. Tamo sve super, videli smo ekipu iz Sremske Mitrovice ali bili smo umorni i ja sam otprilike 10 minuta kasnije raširio šator i legao spavati.
Treći dan nastavljam sam, pozdavio sam se sa svima, Siniša mi dao sprej za gume ako mi se probuši da mogu da okrpim i paljene žice da se priveže po koji deo ako krene da otpada.
Pravac Crna Gora pa Albanija.
Crna Gora, mislim da je ovo jezero slano…možda.
Malo offa po Crnoj Gori
I dok sam bio u Crnoj Gori stiže mi poruka od Siniše da mu se probušila prednja guma. A sprej kod mene….
Smeštaj u Albaniji je bio bogu iza leđa, mislio sam da idem lagano i svesno u svoju smrt međutim petnaest kilometara od poslednjeg asfalta dođoh do kuće domaćina a tamo pored mene gosti – deda, otac i sin iz Danske, Hrvat sa ženom iz Belgije i još jedan par iz Holandije.
A ja sam mislio da sam ja skrenuo sa puta.
Sve pohvale za domaćine, kad god budem bio u tom delu definitivno tamo noćim i jedem.
Četvrti dan je bio rezervisan za borbu sa planinama severne Albanije.
I ja sam se zaljubio u Albaniju. Surova lepota.
Mogao bih da vas zaspem sa stotinama slika ali najbolje je kad osetite to sami.
Iz krvine u krivinu + ne znaš šta te čeka – rupčage na putu, šljunak, kamečići, odron ili klizište od malih op-cup pa do pola metra razlike u visini puta. Prelepo.
I tu su počeli da otpadaju delovi. Prvo je pukao gornji desni nosač fara oštećen u onom padu od prvog dana.
Par vezica je rešilo problem, usput sam upoznao i ekipu od 5 motora iz Austije koji su stali da pomognu i podelimo oduševljenje Albanijom.
Show must go on a tako i ja. Raziđosmo se svako na svoju strani.
Pri kraju dana, sad već na putu ka Tirani tražio sam neko mesto da prespavam.
Put je sa novo asfaltiranog, sveže napravljenog puta vodio na sveže postavljen tucanik, nešto kao rizla, i pravo u brdo.
Ja sam uzeo dobar zalet da se popnem na vrh brda i na po uzbrdice vidim oznaku za kamp, rek’o to je. Uparkiram se na malo ravniji deo do same ograde i onda skontam da je to samo putokaz za kamp koji je još gore. Uh, biće zeznuto, tucanik je svež, sve vrda pod točkovima. Ma samo pun gas i… izvrnuh se na levu stanu. Dobra stvar sa ovim koferima i širokim rezervoarom je da su ti noge slobodne ispod motora koji padne na tebe. Tako da je baš lako izvući se. Odem peške do vrha a tamo hotel, vlasnici Albanci sa Kosova. Sporazumemo se mi tu uz pomoć recepcionarke koja zna engleski i sa gazdom (a možda i nije gazda) hotela i njegovim džipom i još jednim pomoćnikom spustimo se do motora, utovarimo stvari u džip i podignemo motor i pokušaju oni da me poguraju da krenem ka vrhu ali nema leba, zadnji kraj baca rizlu levo desno sve po njima dvojici ali “ne ide ona niđe”. Polako se spustim do podnožja, sačekam da se džip iskobelja nekako a onda zalet i za njima. I tako stignem do hotela.
U međuvremenu mi je negde otpao dočekivač za centralne nogare tako da sam improvizovao (još uvek je na motoru, ne treba dirati kad valja).
Nastavak putopisa možete pročitati u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
