Odmor posle “odmora”

Da je par dana na motociklui dobro rešenje za sve probleme dokazuje i današnji putopis našeg člana foruma Mr_Wolf koje je trebao Odmor posle “odmora”. Uživajte u putopisu!

Saznao Fredi Merkjuri da boluje od side, pa krene da traži lek.
Čuje da u Nepalu na vrhovima Himalaja živi starac koji ima lek za sve bolesti.
Zaputi se Fredi kod njega, uspe da ga nađe, a ovaj ga pita od čega boluje?
Kaže, ćale, bolujem od side.
A šta je to sida?
To je bolest koju imamo mi pederi.
A šta su to pederi sinko?
Pa to smo mi muškarci koji volimo da se krkamo međusobno u dupe.
Znam sinko tačno šta ti treba!
Smućka mu starac neke pomade i objasni mu kako da primenjuje.
Vrati se Fredi kući, krene da se maže i dobije majku svih proliva. Deset dana ne može da ustane sa klonje.
Kada se malo oporavio, vrati se kod starca i pita ga – šta si mi bre ono dao ćale? Ja ti tražio lek za sidu, a od ovoga što si mi dao sam se prosrao, ne mogu da se saberem.
Kaže ćale – e to ti je sine da vidiš čemu dupe služi.

Ovaj nasumični uvod će dobiti smisao do kraja priče… valjda.

Od prvog septembra napokon kreće godišnji odmor! Prvih 10ak dana idemo na more, a po povratku sam planirao da idem par dana negde da se provozam. Ukoliko vreme bude dozvoljavalo idem na Karpate, a ako bude padala kiša – naći ću nešto drugo.

Druga nedelja odmora je počela ozbiljnim stomačnim problemima u Turskoj. Žena je zbog istih par dana ranije zaglavila u bolnici, a ja sam uspeo da preguram „na nogama“.

Tabloidi iz nekog razloga trovanje u turskoj zovu sultanova osveta. Zvuči zajebano, ali nigde nije pojašnjeno za šta mi se tačno sveti… nabijem ga na muški polni organ. 

Svakako mi je pokvario odmor i doprineo da se, uz tonu posla koju sam odrađivao iz hotela, vratim kući solidno iscrpljen.

Ne znam kako je kod vas ali ja imam neku tradiciju da se pred kraj letovanja popičkam sa ženom. Ne znam ni kako ni zašto, ali nekako se letovanje uvek završi svađom.

U noć sa srede na četvrtak smo se vratili posvađani, u četvrtak je burazerovoj ćerkici rođendan – u petak idem da se odmorim napokon malo. 

U putopisu sa službenog puta sam se delimično posvetio planiranju dužeg putovanja i zaključio kako generalno planovi služe samo da bi imao šta da menjam usput.

Sada nisam planirao ništa. Pod time podrazumevam bukvalno – ništa. Do petka ujutru nisam znao ni gde ću ići, ni kojim putem, ni gde ću spavati…

Budim se oko 5:30, oblačim se, gledam prognozu – nad Rumunijom pljušti, i neće biti ništa bolje narednih dana pa krećem na jug.

Usled nedelje koja je bila takva kakva je, na ovaj put krećem potpuno prazan. Bez trunke uzbuđenja ili radosti.

Kao da sam krenuo na službeni put do Novog Sada a ne na solidnu avanturu.

Da stvar bude još gora, prethodnih dana sam bio na diklofenima, pa čak ne osećam ni standardni bol u leđima.

Faktički sam na auto-pilotu.

Ali kako to obično biva, viša sila je tu da se postara da praznina ne potraje.

Prvo me je iz Beograda ispratila ozbiljna magla put ibarske magistrale, a onda na ibarskoj, koju naravno znam napamet, u jednoj solidno brzoj krivini nalećem na blato.

Mislim da mi je ovo bila jedna od ozbiljnijih situacija na motoru. Sasvim dovoljno ozbiljna da me razdrma i povrati fokus.

Da može da priča, nebo bi me verovatno pitalo jel’ si i sada prazan?

Ne pamtim kada sam zadnji put vozio južnije od Zlatibora pa odlučujem da napravim pauzu na Zlatarskom jezeru.

Pogled na jezero je prelep, pogled na parking pun smeća je tužan. A ja se nerviram što moram češće da pravim pauze zbog tromboze.

Poprilično sam siguran da sam zadnji put u Crnoj Gori bio 2004. godine. Tada smo radili neki projekat u Pljevaljskoj banci, a taj momenat je bitan i zato što je u povratku krenuo da me boli skočni zglob. Prvi znaci artritisa koji će me potpuno obogaljiti narednih meseci i ostaviti trajne posledice.

Igrom slučaja sada opet idem na prelaz Jabuka pa na Pljevlju.

Moram priznati da sam pod nekim drugim utiscima koje sam nosio zaboravio koliko je Crna Gora lepa. Ulazim na Durmitorski prsten i vozim severni, zapadni i južni krak.

I od petka pokušavam da definišem zašto mi je Durmitor ostavio toliki utisak, ali ne mogu. Valjda zbog divljine i dobrim delom netaknute prirode kao i različitih pejzaža na severu i jugu… Ili zbog nečeg drugog. U svakom slučaju sam na Durmitoru pravio nekoliko pauza pa se obilazak odužio na skoro 3 sata.

Nastavljam magistralom ka Nikšiću i odlučujem da prespavam u Igalu. To mi je najzapadnija tačka pa neću ujutru gubiti suvišno vreme.

Nalazim smeštaj sa pogledom na more, odgovaram na nagomilane mejlove, večeram i gasim se. Sutra sledi jadran.

Nastavak putopisa odmor posle “odmora” možete pročitati u temi na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…