10.000 dana kasnije

Naš Furios Panda ima fantastične putopise. Jedan u nizu njegovih putopisa je i “Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkap”. Danas vam donosimo nešto drugačije, putopis “10.000 dana kasnije” povodom godišnjice braka sa svojom suprugom koji je ovaj simpatični i skladni par rešio da provede u avanturi. Uživajte.

---

UVOD

Nostalgija je jedno od najinteresantnijih emotivnih stanja kod ljudi – osećaš se tužno, a istovremeno ti je prijatno. Sećaš se nečega što je prošlo i ne može da se vrati, žao ti je zbog toga, a istovremeno ti je srce puno dok se požutele slike prošlosti prokradaju kroz misli. Nešto kao slatko-gorak sos.

Kada profuraš 50 godina i živiš u inostranstvu, što je moj slučaj, nostalgija postaje agresivni upadač u emocionalni život. Sve češće sebe uhvatim kako sa setom razmišljam o lepim stvarima iz prošlosti. Obavezne teme za nostalgiziranje su mi:

Najbolje godine

Teško mi je da kažem koje su moje “najbolje godine”. Svaki period života imao je svojih lepih i ne toliko lepih strana. Ja se uglavnom sećam onih prvih. Ako bih nekakvom magijom mogao da se vratim u bilo koji period života, bez mnogo razmišljanja bih se zahvalio na ponudi i ostao bih u sadašnjosti. Da, kada udari nostalgija, možda bih napravio kraći izlet u prošlost i, ako bi to zaista bilo moguće, verovatno bih skoknuo do studentskih dana… i brzo nazad.

Domovina

Ja sam se rodio i odrastao u Jugoslaviji. Možda se nekima neće učiniti politički korektno ovo što ću da kažem, ali, kakva god da je bila, meni je bila

Prijatelji svuda, putovanja na more, planine, koncerti… Nekako, puno vazduha.

I onda su došle usrane godine. Širom naše “domovine” nikli su zidovi, neki

su uzvikivali parole a

je pravila sranja, verujući da radi nešto dobro.

Na sreću, nekako je i to prošlo i sve je sada SKORO isto kao nekada. Da, sada treba da nosim pasoš da bih obišao mesta koja sam nekada smatrao “svojim” ali ipak imam mogućnost da putujem slobodno po celoj bivšoj Jugi.

Muzika iz mladosti

Muzika 80-tih, sa kojom sam odrastao, nepogrešivo budi ovu specijalnu emociju. Kada želim da se do kraja potopim u nostalgično raspoloženje, pustim play listu exyu i udri. E sad, moram da priznam da ovaj mehanizam više ne funkcioniše kao ranije. Malo se izlizao. Kada čujem, na primer, početne taktove i reči “Plamene zore, bude me iz sna…” pritisnem dugme next. Neki Idoli više nisu moju idoli idoli.

Ljudi

Uh… Koliko sam samo kontakata pogubio. Dok smo bili mladi, kleli smo se na večnu družbu, računali jedni na druge, delili poslednji zalogaj… Na žalost vreme neumitno teče, sve se menja a samim tim i ljudi. Svako piše scenario svog života i živi svoj film onako kako najbolje ume. Tokom godina menjaju se glavni junaci, menja se scenografija, lokacija… Nekima je život romantična komedija a drugima drama, dosadni dokumentarac ili horor… U svakom slučaju, glavne uloge u životu preuzimaju neki novi heroji a ljudi iz prošlosti često dobijaju sporednu ulogu, postaju samo statista ili potpuno nestaju iz filma. Zvuči tužno, izaziva nostalgiju a u stvari je sasvim normalno.

Mesta

Tokom svih svojih godina dosta sam putovao i obišao mnoga mesta na svetu. Uživao sam u njihovim čarima, rado ih se sećam… i to je sve. Ne bude mi nostalgiju. Teorijski, mogu da ih posetim kada god poželim i samim time se gubi važan element nostalgije.

Ipak postoji jedno mesto koje je izuzetak. Svaka pomisao o njemu kod mene već godinama porađa bujicu emocija i izaziva ono slatko-gorko raspoloženje.

Mljet

Za mene ovo ostrvo u sebi sadrži sve čarobne sastojke koji, kada se pomešaju, izazivaju eksploziju nostalgije. Zašto? Tokom mojih studentskih dana (najbolje godine), na Mljetu se moje društvo (ljudi) okupljalo svakog leta. To sam tada smatrao za jedno od najlepših mesta u tadašnjoj domovini (a i šire). Dok smo spokojno provodili dane u kampu, sa kasetofona su treštali.

Disali smo punim plućima. Niko nam nije rekao, a mi sami nismo osetili da predstoji još samo par godina za nas.

Posle tog bezbrižnog perioda došlo je neko drugo vreme i Mljet je postao dalek i nedostižan. Domovina više nije bila domovina, ljudi su se razišli svako svojim putem a zbog rata ni fizički nije bilo moguće doći do ovog ostrva. Od svega, ostala su samo lepe uspomene na jedno magično mesto i čarobno vreme.

Poslednjih nekoliko godina sve se kanim da problem nostalgije prema Mljetu rešim na najlogičniji mogući način – odem tamo i završim priču. Ipak, nekako mi se ne da. Nekoliko puta sam bio na korak da odem ali sam na kraju odustajao. Na kraju sam shvatio da Mljet ne mogu da obiđem prosto tako, uz put. To je za mene nešto kao svetilište i odlazak tamo treba da ima neki važan povod.

Ovo putovanje sam nekoliko godina čuvao u rezervi očekujući nešto mnogo specijalno… i to nešto se pojavilo.

Dvadeseta godišnjica braka!

Ovde je mesto na napišem nešto romantično posvećeno ženi sa kojom već 20 godina rame uz rame prolazim kroz život, sa kojom u poslednje vreme vozim motor uz motor i sa kojom ću, ako budemo živi i zdravi, ići ruku pod ruku kada ostarimo.

Na Tanjinu žalost ja sam romantičan kao cepanica a moja sposobnost da verbalno izrazim ljubav je na nivou retarda. Čak ni iznenađenje ne znam da napravim. Pravi muž bi za “porcelansku svadbu” tajno kupio karte za Pariz ili Rim, uzeo lep hotel, rezervisao sto u Michelin restoranu i tako obradovao voljenu osobu.

Da, tako bi treblo ali, na žalost, maksimum do kog sam ja uspeo da dobacim je to što sam se uopšte setio da predstoji godišnjica. Tanja se i tome obradovala (šta će jadna). Umesto iznenađenja, krenuli smo zajednički da mozgamo o planu proslave i iskristalizovala se ideja.

Dvadeset godina živimo zajedno, ja neprekidno ponavljam koliko je lepo na Mljetu a ona tamo nikada nije bila. Rezultat brainstorming-a je jasan: idemo na Mljet. Da bih do kraja evocirao lepe uspomene i Tanji na najbolji način dočarao suštinu Mljeta, nećemo tražiti čvrst smeštaj nego idemo da kampujemo. Kao nekad. Kao pre više od 10.000 dana.

Posle ovolikog uvoda, očekivalo bi se da smo za godišnjicu zaisa sedeli na obali mora uz vino i pJesmu… ali ništa od toga. Zbog nekog važnog (Tanjinog!!!) sastanka, godišnjicu smo dočekali u ofisu. Pomerili smo putovanje za nedelju dana i rešili da na moru obeležimo 20 godina i sedam dana braka. Na kraju krajeva, zašto mora da bude okrugla cifra.

P.S. E stvarno sam ostareo. Raspisao se, pričam opširno sve u detalja i nikako da stignem do suštine. Dakle, moto tura.

Planiranje ture

Od prošlogodišnjeg putovanja na Siciliju pa do sada, sve ture su nam bile preterano ambiciozne i uključivale su mnogo brzih i dosadnih kilometara do krajnjih destinacija. Dok stignemo tamo gde smo naumili potrošili smo pola slobodnih dana i umorni smo se k’o psi. Zbog toga smo rešili da ovog puta uživamo od samog početka: nema auto-puteva, nigde ne žurimo, stajemo gde nam se ćefne. Smeštaj ćemo organizovati na licu mesta – šator ili, ako nešto zagusti, soba. U ofisu smo se preborili za dve nedelje slobode.

Što se tiče prtljaga, bez lažne skromnosti mogu da kažem da smo Tanja i ja postali eksperti za pakovanje stvari na motor. U tome nam, naravno, mnogo pomaže i nosivost GS Adventure-a. Ipak, ovo je prvi put da dvoje idemo motorom na kampovanje tako da smo pred sobom imali novi izazov. Šator Ferrino Latitude 3, podloga 3×2 metra za ispod šatora, dva dušeka, prostirka za šator, dve vreće za spavanje, peškiri, jastuci na naduvavanje, sekira, plinska boca, kubanska mašina za kafu, pribor za jelo (tanjiri, šolje, viljuške, noževi, kašike…) samo su bili deo prtljaga za koji smo morali da pronađemo mesto na motoru.

Računali smo samo na lepo vreme jer je kraj jula pa je garderoba svedena na minimum. Time smo oslobodili malo prostora za druge stvari.

Pošto je, jelte, leto, rešili smo da putujemo u Clover mash odelima. Za zaštiru od kiše poneli smo donje delove kišnih odela a za gore planinske jakne The North Face koje mogu da se nose i kada nismo na motoru. Zbog štednje prostora, gornje delove kišnih odela nismo uzeli.

Sve u svemu, uz maksimum optimalizacije, uspeli smo da sve upakujemo u tri BMW kofera, dve dodatne torbe i tank bag.

Inače, odlučili smo da ponesemo kacige Shoei DS Hornet. Ja lično ne vidim veliki smisao od enduro kaciga kod ovakvog tipa putovanja (bučne, teže se navlače na glavu, nemaju ugrađene vizire za sunce). Ipak, kada je toplo, duva sa svih strana i lakše se podnosi žega. I da, sa njima izgledamo baš nekako… cool. Kao pravi bajkeri.

Prvi dan

Iz Sofije krećemo 26-tog jula rano ujutru. Od početka jula pa do sredine septembra na Kalotini je pakao. Desetine hiljede Turaka koristi odmor i odlaze i vraćaju se kući. Kada putuješ kolima, ponekad te može strefiti i par sati čekanja na granici. Motorom je mnogo lakše ali mi je uvek nekako neprijatno da gledam automobile pune dece kako stoje u kilometrskim kolonama dok ja prolazim pored njih. Da bismo izbegli ovu situaciju idemo prema malom graničnom prelazu Strezimorovci.

Bugarski bajkeri veoma često idu ovim putem u Leskovac ili Surdulicu na roštilj. Dok se slade mešanim mesom, domaćim ajvarom i kajmakom, postaju najveći protivnici ulaska Srbije u EU. “Molimo vas, nemojte ulaziti u EU, nećete moći nigde više da nađete dobro meso… A i gde ćemo mi dolaziti na ovakvu božiju klopu?”

Osim osnovnog cilja (non EU hrana), bonus za bajkere je i odlična vožnja.

• 

• 

Predeli i putevi su i sa jedne i sa druge strane granice fenomenalni. Uživamo.

• 

• 

• 

Kao što smo se nadali, na graničnom prelazu nema nikoga.

Prolazimo pored Vlasinskog jezera. Oduševljeni smo. Mnogo je lepo a od Sofije je udaljeno samo 120 kilometara – idealno za neku sledeću vikend turu.

• 

• 

• 

Posle Vladičinog Hana počinju gužve na putu ali nam to ne smeta jer smo dosta brži od automobila. Nižu se Grdelica, za kratko auto-put i Prokuplje. Svašta se može videti uz put.

Iz pravca Blaca se penjemo ka Kopaoniku. Što se više penjemo, postaje sve hladnije. Počinje da sipi kiša pa na jednom improvizovanom parkingu stajemo da obučemo jakne.

Dok ja punim plućima udišem svež planinski vazduh obogaćen duvanskim dimom, Tanja se mota na okolo. Na dva koraka od nas ugleda celo polje divljih jagoda. Nabere šaku i donese ih da se zasladimo.

Taman se bacim da prožderem Tanjin ulov kad mi kroz glavu proleti sledeća misao: ovo je parking i ljudi tu staju da bi obavili neke fiziološe potrebe. Šta ti je paranoja. Brzinom svetlosti jagode su vraćene u prirodu. Šteta, bile su tako crvene i sočne… verovatno zato što se redovno đubre.

Posle detaljene dezinfekcije ruku, mogli smo da krenemo dalje.

U Konacima smo napravili malu pauzu. Popili smo kafu sa Zoranom i njegovim plemenom…

… i preko Jošaničke Banje produžili ka Novom Pazaru.

Subota je pijačni dan u ovom gradu. Gužva je neviđena a gps nas vodi baš kroz glavnu trgovačku ulicu. Sa svih strana načičkane su tezge sa originalnim Replay, Levi’s, Diesel i drugim markama odeće. Probijamo se kroz gomilu ljudi i na sred centralnog trga pronalazimo “parking”.

Stigli smo do osnovnog akcenta današnjeg dana – ćevabdžinice kod Jonuza!!!!!

Ovom prilikom želim da se zahvalim svim članovima foruma koji su pisali o ovom restoranu i otvorili nam oči. Bez vaše pomoći i informacije, nikada ne bismo imali prilke da jedemo, po mnogima, najbolje ćevape u Srbiji.

Kako nam je samo prijalo… Moram da dodam da uz ćevape treba obavezno uzeti domaće kiselo mleko. Ljuta papričica je opcija.

Siti i zadovoljni nastavljamo u pravcu Crne Gore.

Priroda postaje sve divljija…

• 

• 

… a oblaci sve prisutniji.

Negde oko Rožaja, počinje da pada kiša. Tek je pola šest, možemo još da vozimo ali rešavamo da nema smisla da kisnemo. Krećemo u potragu za smeštajem. Tu Tanja izvadi keca iz rukava: “Izvini, znam da smo se dogovorili da nećemo ništa planirati ali ja sam za svaki slučaj pre polaska bacila pogled na smeštaj u ovom kraju.” Prevedeno sa njenog jezika to je značilo da zna napamet sve hotele, motele i kampove od Prokuplja do Žabljaka. “Tu odmah levo je eko selo Zeleni raj. Rečica teče ispod prozora hotelskih soba. Ako nema mesta u sobama, možemo da postavimo šator.”

Posle stotinak metara makadama ulazimo u dvorište u kome se nalazi nekoliko kamp prikolica i šatora. Predusretljivi domaćin nam predloži poslednju slobodnu sobu (sa pogledom na rečicu).

• 

• 

Cena je desetak eura a soba je… kako bih rekao… adekvatna ceni.

“Kakvo je kupatilo?” pitam Tanju koja se vratila iz istog. Pauza… “Pa hteli smo studentski da letujemo…” Zajedničko kupatilo joj nije najomiljenijo mesto za obavljanje lične higijene, naročito ako je prethodni korisnik ostavio užas iza sebe. Srećom, Tanja uvek nosi ogromnu količinu vlažnih maramica sa sobom.

Posle osveženja, silazimo do restorana da se počastimo po jednim Nikšićkim. Nismo neke pivopije ali svi kažu da uz bajkerski život najbolje ide pivo. Do duše, u ovom trenutku nam ni čaj ne bi smetao – pada kiša a na ovoj nadmorskoj visini zna da bude hladnjikavo.

Dok se izvaljujemo na terasi konobarica nas iznenadi i donese nam tanjir pun domaćeg sira, maslina i hleba. Kuća časti. Nismo bil gladni od Jonuzovih ćevapa ali smo sve smazali u rekordnom roku.

Ovakva mesta su sjajna. Imaš utisak da nisi u hotelu nego u gostima. Sa domaćinom smo celo veče razgovarali kao da se poznajemo sto godina. Stvarno je fenomenalan lik. Predaje maternji jezika u gimnaziji, izdao je knjigu dečijih pesama, ima neverovatnu opštu kulturu…

Dao nam je da pogledamo monografiju ovog kraja i mnogo nam pričao o njemu.

Zaljubljen je u planinu Hajla i netaknutu prirodu Prokletija. Smatra da je ova planina turistički izuzetno potcenjena. Za razliku od Durmitora koji je go, ovde je sve prepuno šuma, zelenila, lekovitog bilja. Zaista, na pojedinom fotografijama bi samo falio uzan asfaltni put umesto blatnjave staze i bez dileme bi se reklo da je reč o Švajcarskim Alpima.

Domaćin nam je čak i predložio da nas ujutru odvede na jedan proplanak sa kog puca fenomenalan pogled ka Hajli. Kada je rekao da do tamo ima “samo” 45 minuta pešačenja uzbrdo, nisam imao izbora nego da izlažem (da ga ne uvredim): “Na žalost, krećemo rano i nećemo imati vremena.” Hmmm… 45 minuta pešačenja uzbrdo… Nije mi baš toliko jaka želja da se bavim planinarskim sportom.

Zadovoljni današnjim danom, odlazimo na spavanje. Svež planinski vazduh nas je bukvalno komirao. Nije mi mnogo smetalo ni to što mi noge malkice vise izvan kreveta. Jedino ta rečica… Da ti rečica protiče ispod prozora je baš romantično al’ što pravi buku…

Budući da je putopis lepo i detaljno napisan uz lepe slike, moramo vas zamoliti da putopis nastavite na forum klikom na temu “10.000 dana kasnije”.

---

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 

---