Republika Srpska, Federacija i dobra zafrkancija

Kada postoji dobra volja i dobro raspoloženje i put do prodavnice može da bude lep. U prilog toj tvrdnji govori i putopis Republika Srpska, Federacija i dobra zafrkancija našeg člana foruma Max80 koji je okupio malu, ali odbranu ekipu i uputio se malo po zemljama EXYU. Svoje životne muke, poput pravog borca ostavio je iza sebe, a svoj doživljaj pretočio u putopis koji je pred vama. Uživajte.

Krajem prošle godine saznao sam najlepšu moguću vest da je drugo dete na putu. To me je malo i ubrzalo što se tiče moto planova za ovu godinu. Žena neće raditi, a red je da i sebe častim i konačno odem na Dolomite. Celu zimu sam proveo istražujući te krajeve. Na rutu je dodata i  Jadranska magistrala i čeka se samo početak juna. Pred sezonu kod Bokilića sređujem neke sitnice, skeniramo motor i dobijam odobrenje za put. To mi daje spokoj jer većina zna o kakvom se majstoru radi. Sve je spremno za put ili možda nije?

Kreće ovaj haos i nade polako tonu. Već u aprilu sam znao da od puta nema ništa. Pravi se rezervna varijanta za Ex-Yu region. Prolazi prvi talas, život se polako vraća u normalu, granice se polako otvaraju ili možda ipak ne?

Čekajući da se otvore granice u regionu jednog jutra iznenada i bez najave prestalo je da kuca srce mog oca, a delimično i moje. Doživljavam težak nokaut. Najteži u životu. Sudija odbrojava ustajem na noge, ali samo da bih ostao u borbi. Kolena klecaju, brada postaje staklena, a ja postajem čovek odnosno biljka ili robot bez emocija. Ništa više nije bitno, ništa više nema smisla. Nadam se da će druge runde biti lakše, ali sve su teže i teže. Onom ko je izmislio, da vreme leči sve, imam da poručim samo jedno JEBI SEEEE. Tonem sve dublje. Na motor sedam kao na govno i vozim ga samo taman toliko da se akumulator malo napuni. Postajem odvratan samom sebi i reših da nešto mora da se menja. Treba mi neki reset da presečem zlo i da napunim baterije. Žena ulazi u deveti mesec vremena više nema.

Polako okupljam ekipu, a jedino su Srpska i BiH gde možemo da se zapljunemo. Neki nisu mogli iz opravdanih razloga ostajemo nas tri musketara za ovaj put. U pitanju je ekipa koju ste upoznali na putovanju u Moskvu (putopis Moskva iz mog ugla), samo ovaj put isključivo na dva točka. Inicijalni okvirni plan je da se ide do Sarajeva, Jahorine, Višegrada, pa nazad. Ja mogu da izdvojim maksimalno dva dana i jedno noćenje. Sređujući očeve stvari naiđem i na ovaj posrebreni novac koji je on čuvao, a ja nasledio.

Iste sekunde sam to osetio kao neki amanet i predložio da produžimo rutu. Od strane saputnika prihvaćeno bez problema.

Pratimo prognozu jer su kratka nevremena znala da četo upale crveni meteo alarm u regionu, u poslednjim danima. Tako je bilo i sada, samo što se upalio od vrućine. Ok nećemo po crvenom, ali po narandžastom moramo. Vreme za polazak istrošeno i nema više pomeranja datuma. Uzimamo zelene kartone, peremo mašine, provera ulja i to je to što se tiče motora. Njihovi su novi, moj je u super stanju, spremljen i za dalji put i verujem mu više nego ženi.

Operacija Sutjeska i Neretva može da počne.

Polazak 01.08

Planirano je da se krene oko 7h ovaj put sam ja kasnio i ako mi se to retko dešava. U moru stvari uvek se nešto zaboravi. Taj prvi kontakt sa motorom i prvo paljenje pred dalek put uvek mi se čini moćno. I ako motor uvek isto pali i ima isti zvuk, ovo mi nekako podiže adrenalin i govori da ulazim mislima u naš svet. Krećemo sa nekih pola sata zakašnjenja i izlazimo na autoput. Znajući da nas čeka tropska vrelina u startu smo krenuli ležernije obučeni što je imalo svoj danak na autoputu. Srećom kratko traje i već posle nekih 60km se isključujemo prema Šapcu i Loznici. Posle nekih 100km prva pauza na pumpi. Taman smo se malo uvozali i ušli u taj putnički život. Sve tuge i brige vetar je odneo kroz ravnicu. Nakon kratke pauze nastavljamo prema Loznici. Put dosadan, ali je subota i prilično je rasterećen što je ovde retkost. Prolazimo Loznicu i sada uživanje može da počne. Vozimo uz Drinu vijugavim putem, pored par lepo sređenih Etno sela i relativno brzo stižemo na granicu. Nema gužve i srećemo i jednog kolegu sa ženom na GS-u koji su krenuli u Neum. Razmenismo par reči i pozdravljam ih ako su na forumu i ovo stigne do njih.

Ista situacija i na ulasku u R.Srpsku. Nije nam čak ni tražio zeleni karton samo je pitao da li imamo. Odmah po prelasku kreću i prve lepote. Odlazak na pumpu i cena goriva od oko 100 kinti. Sipaj majstore i opusti ruku. Pošto smo napojili konje, red je i sebe da obradujemo nekim sendvičima koji polako postaju bakterijski neispravni na ovoj vrućini. Rezervoar nekada može da bude bolje mesto za trpezu nego stolovi u dvorovima. Krećemo dalje uz Drinu i Zvorničko jezero u zaista predivnom ambijentu za vožnju. Nekih 20 km pravog uživanja i polako se odvajamo ka brdima. Neki radovi su u toku pa se nailazi često na taze asfalt gde može baš fino da se potera. Kao naplata naišla je deonica od nekih 7-8km sa skinutim prvim slojem i brazdama. Nekada to nije problem, a nekada nam baš zagorčaju život kao ovde. Motor samo pleše, kontrola minimalna, a poznavanje off road vožnje ravno nuli. Jedino logično rešenje za nas je bilo 20-30km na sat, pa i ako geknemo neće biti strašno. U toku te deonice nailazimo i na sudar kamiona i Golfa 5. Kamion se poprečio i zaustavio saobraćaj u obe trake. Srećom bilo je lufta taman za motore i policajac nas pušta preko reda. Golf fino zgužvan, ali deluje da je kabina OK. Zaključak je da je golf preticao, a ovaj sa kamionom skretao, ali nije naše da radimo uviđaj. Povređenih nije bilo ili im je već pružena pomoć, pa nastavljamo dalje.

Stižemo do Milića, a onda kreće Passo della Romanija. Sjajan put i dokaz da odlazak na velike visine ne mora nužno da bude serpentinama. Ta vožnja prva, druga sa besumučnim šaltanjem ume da me smori. Ovde ima mnoštvo krivina, prošaranih i dobrim pravcima i baš može da se vozi u finom ritmu. Brzo i tečno dolazimo na veće visine, a red je i da se napunimo svežim vazduhom. Pauza za kafu odnosno guaranu u mom slučaju.

Kako to biva red je da vam predstavim bend:

Lepše polovine

Prvi se leve je Sloba, popularno zvani Dadan za kormanom Kymca. I ako je hendikepiran po konjaži muški je terao i nigde nije zaostajao osim na autoputu.

U sredini Boris, popularno zvani Čiko, za kormanom Honde

I najveća glava i moja malenkost za kormanom Suzukija

Inače interesantno da im je ovo prvo dalje putovanje i napuštanje Srbije. I ako im fale putovanje, vozačkog znanja im ne fali jer su dugo već na dva točka.

Idemo dalje prelepim pejzažima, koji su prošarani i stadima domaćih životinja. Prizor koji se sve ređe viđa. Put odličan sa dosta brzih krivina, jednostavno vas vuče dalje. Inače ima dosta kamera svuda u Federaciji, naravno u naseljenim mestima. Interesantno da smo svuda u zoni škola nailazili na znak ograničenja od 30km, što nije retko ni kod nas, ali je dodato da važi od 07-21h. Eto mogli bi i naši stručnjaci nešto pametno da prepišu. Elem ako ima kamera tu je sigurno.

U finom ritmu gazimo kilometre i uživamo. Prolazimo i Sokolac i nakon desetak km stižemo na raskrsnicu. Levo su Pale i Jahorina, Desno Sarajevo. Postavlja se logično pitanje Jel Sarajevo gdje je nekad bilo? Idemo da vidimo.

Kreće spuštanje ka Sarajevu i podizanje temperature u vazduhu, praćeno i sa par kapi kiše. Stižemo u grad i nalazimo parking. Uzimamo kartice na rampi i ulazimo i izlazi neki lik maše i rukama i nogama. Priča sa Slobom, a ja ubeđen da ovo nije parking za motore, kao što naši znaju da ograniče. Pokazuje nam gde da stanemo i pitam šta je hteo ovaj. Kaže rekao mi da nismo trebali da uzimamo svi kartice, nego da će da provuče na jednu pošto smo motorima. Ja u šoku. Kreće pakovanje, ali dosta opreme ostaje u rukama. Prilazi nam opet i kaže slobodno ostavite ovde neće niko, a i ja sam tu. Pokazuje nam i na motor u ćošku na kome je kaciga i kaže ovaj je već 6 dana ovde. Više u šoku od ljubaznosti nego od nekog premišljanja ostali smo zatečeni. Na kraju kaže slobodno ostavite i kod mene u kućici koja je prilično mala i koju smo zarobili svojom opremom. Hvala mu na ljubaznosti i dokaz koliko mali gestovi mogu da znače.

Motore i opremu smo zbrinuli i idemo da šetamo centrom.

Sarajevu sam bio par puta i uvek mi nekako legne. Sada prvi put motorom i baš sam ponosan na to. Nije nešto posebno lep, ali ima neki šmek. Baščaršija sa malim radnjama i dućanima nekako odudara od okruženja na koje smo navikli i daje neku posebnu draž.

Već je blizu 14h i red je da se opet jede. Šta drugo nego ćevape. Pošto smo na dva točka delimo pravu porciju na pola sa velikom tugom. Čeka nas još kilometara, pa ne bi da izbalavimo kormane usput. Bilo je više nego ukusno i sasvim dovoljno da se povrati energija.

Nastavljamo šetnju, po neku fotku i uživamo u različitostima koje Sarajevo nudi

Jedino što kvari utisak je mnoštvo prosjaka koliko nigde nisam sreo. I to ne onih statičnih već onih što se šetaju i prilično su dosadni. Brzo potrošismo skoro dva sata i idemo ka motorima. Uzimamo opremu i zahvaljujemo se domaćinu. Nije hteo ni da primi čast. Baš mi je svojim ponašanjem ulepšao dan. Hvala mu.

Od sada krećemo u nepozanto. Prednosti putovanja vikendom su što nema velikih gradskih gužvi. Brzo pravimo paralelu kroz Sarajevo i izlazimo na autoput. Kratka deonica, ali sa dosta tunela od kojih je jedan od preko 2km. Inače vrućina je počela baš da se oseća tako da su mi ovi tuneli postali idealna mesta za relaksaciju. Podignut vizir i hladi glavudžu. Brzo se isključujemo sa autoputa i krećemo ka dolini Neretve. Put vijugav sa strmim nagibima, ali i prilično širok. E sada ulazimo u jednu oazu lepote. Stižemo do Neretve i uživamo u lepoti i neverovatnoj boji reke. Kako idemo dalje sve lepše i lepše. Stižemo i do jezera Jablanica gde je ta lepota još dodatno proširene i odaje utisak morskog ambijenta. Mnoštvo čamaca, plaža, ljudi sve je nekako urađeno turistički, a priroda futuristički. Toliko je lepo i toliko smo uživali u vožnji da nismo stali ni da fotkamo. Ostaje da verujete na reč ili na google. Odavno smo ušli i u narandžasti meteo alarm. Temperatura nemilosrdno skače, a nama se mooda tope.

Polako ulazimo u Jablanicu i stajemo kod muzeja bitke na Neretvi.

Neretva je osvojena nastavljamo dalje samim kanjonom koji neodoljivo podseća na donji deo kanjona Morače, samo bolji put za vožnju i traži brzine. Nakon dobrih skoro sat vremena uživanja ulazimo na zaravan pre Mostara i u vulkansko grotlo. Na Kymcu je merač pokazivao 39 stepeni i ako je prošlo 17h. Imam utisak da imam dužu kosu da bi mi se napravio mini val ispod kacige. Osećao sam se kao Lepa Šojić ispod haube u frizerskom salonu. Polako se javlja gužva na putu i lagano ulazimo u Mostar. Prolazimo stadion Rođeni koji je novi dom svih onih kojima je FK Velež u srcu. Polako se odvajamo sa magistrale i stižemo do hotela koji je pored Železničke stanice. Nismo ni sišli grupa cigančića nas je okupirala kao da su videli svemirske brodove. Bili su mi slatki, ali zbog ove jebene situacije smo se trudili da ih nekako oteramo od motora što nije išlo. Srećom čika sa recepcije je brzo otvorio podzemnu garažu i motori su bili na zasluženom odmoru…

Dok smo se raspakivali malo proćaskasmo. Pitam ga jel uvek ovako vruće on kaže nije. Uh rekoh malo mi je lakše. A on kaže obično bude toplije sada je prijatno. Šok. Pita kako smo prošli u putu i gde idemo. Kako bre gde idemo? Pa sutra idemo nazad. Došli smo samo da skočimo po jednom sa mosta i vraćamo se. Do duše po svetom bajkerskom pismu drugim i malo daljim putem. Samo da ste mu videli facu. Ahahaha. Prvo je zamuckivao pa verovatno videvši da smo došli motorima i da nas ljudi gledaju kao čudake kaže pa deco nije vam to bezbedno, a i zabranjeno je osim u određenim i strogo kontrolisanim uslovima. Neretva je i brza i hladna. Kažem ja ma samo jedan skok za toliki put, pa neće valjda da nam prave problem. Tu je odustao. Ahahaha. Dokaz da nije shvatio da je šala je što nam je tražio da platimo sobe unapred. Ahahahaa.

Nakon malo šege ulazimo u sobu koja je skromno opremljena, ali prilično uredna i komforna. U osnovi ovo je studentski dom pa su i sobe van hotelskih standarda, a i cene. Noćenje sa doručkom i podzemnom garažom 11 evra po osobi. Milina.

Izgubili smo u vožnji više tečnosti nego goriva pa je morala odmah da se uradi rehidratacija. Preventivno po dva piva pa tuširanje. Od one vrućine malo je falilo da čarape skidam brenerom.

Nakon oporavka krećemo u šetnju…Od starog grada i mosta smo udaljeni nekih 2km, taman da protegnemo noge. Prolazimo od nekih oronulih do onih modernih građevina i brzo stižemo do mosta. Naravno simbol ovog grada je i glavna atrakcija. Ne znam kako je kada je redovno stanje, ali Mostar je bio generalno pust. Na mostu svega desetak ljudi. Šta ima i da skačemo kada nema ko da nas vidi. Ahahah. Inače sam skok sa mosta je sa prilične visine, sigurno preko 20metara u malo sablasnom ambijentu jer se pada kroz zidine u usku i brzu reku, tako da svaka čast tim momcima.

Ono što mi je bilo interesantno je da u mnogim kafićima ljudi sede i obliku levka i bleje svi u istu tačku. Posle par kafića provalim da igraju Željo i Velež i da svi zdušno prate utakmicu. Kvalitet fudbala se raspao i sa raspadom Juge i svi su u kanalu osim možda Dinama. Bosanska liga je daleko slabija i od naše, ali ljudi i dalje bodre svoj klub. Dokaz da za ljubav nije potreban kvalitet nego emocije. Pored fudbala ima i lepih žena. Visoke, zgodne i sređene. Lep prizor u vreloj letnjoj noći.

Sedamo u jednu kafanu da jedemo, a valja malo i promeniti ishranu. Vidimo da u ponudi ima 5,7 i 10 čevapa u porciji. Daj nam tri sedmerca. Polako napredujemo u količini i kako put odmiče. Piva nema pa smo morali da se snabdemo po nekim radnjama koje ga imaju u ponudi.Nakon fine klope i šetnje idemo ka hotelu, slušajući razne hitove narodne muzike iz naše zemlje. Bližila se ponoć polako i valjalo je napuniti baterije. Koje pivce i horizontala. Inače obično imam problem sa spavanjem pred put, a onda spavam normalno. Sada je bilo potpuno suprotno. Pre polaska sam uspeo da spojim 6 sati sna što mi je rekord, ali zato sada umoran i polomljen nisam mogao oka da sklopim. Ova dvojica spavaju snom pravednika, a ja se vrtim kao oni jagnjići pored puta. Već oko 1:30 vrag je odneo šalu i morao sam da cepim tabletu za spavanje. Trebalo joj je jedno pola sata da obori 100kg, ali je uspela. Hvala joj.

Nakon i mog uspavljivanja možemo reći da je dan gotov.

Ukupno 440km i 12.000 koraka. Vreme na motorima nekih 10 sati sa pauzama i stajanjima.

Nastavak putopisa možete pročitati u temi na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…