Nakon onog teksta prošle nedelje o Fabiu, nastavljam sa pisanjem o budućnosti MotoGP kraljevske klase pa vas u ovom čekaju Maverik Vinjales i moja očekivanja, koja su velika.
Nedelja. U Vojvodini lep dan, na jugu Srbije ne baš tako, bar mi tako kažu. Pravo vreme za još jedan tekst, a znate zašto? Pa zbog ove virtuelne trke. Sigurno je da virtuelna ne može da zameni pravu, i nisam neki fan tih sad novih virtuelnih takmičenja u svim sportovima, ali opet ajde, bolje išta nego ništa. Makar se malo zabavimo, nasmejemo, vidimo dobro poznata lica, ta koja nam nešto baš nedostaju, čujemo dobro poznati glas, taj koji svi volimo. Nije tako loše za nedelju, koju ja ne volim baš, a pogotovo sada, bez fudbala, bez MotoGP-a. Kad će se više stvari normalizovati, pa da gledamo stvarne trke, i da Liverpul u nedelju, ma može i u sredu, subotu, ponedeljak, samo da više osvoji zvanično tu 19. titulu, koja mi tako već dva meseca stoji nad glavom. Valjda će biti uskoro.
Još dok sam išla u osnovnu školu, komentar skoro svakog mog pismenog zadatka bio je da skačem s teme na temu, o čemu sam i ranije pisala, ako ste čitali moje tekstove već ste i navikli. Zar nije tako zanimljivije? Nekome jeste, nekome nije verovatno. Svakako, ne zamerite. Elem, kao što rekoh, nedelja, trka, kakva takva, i pobednik, Maverik Vinjales. Evo, otkrila sam vam ko se još našao na onoj mojoj zamišljenoj listi, mada opet tekst ide preko reda. Zar red i mora da postoji? Spontanost, neka akcenat bude na spontanosti. Pazite, o spontanosti vam priča osoba koja je ako ne skroz, onda upola kao Monika iz kultne serije Prijatelji, ajde da kažemo skoro pa perfekcionista. A u isto vreme, spontana kao nakon poraza Liverpula od Reala u finalu Lige šampiona kada je među 20 navijača Crvenih ustala, spontano, da održi govor i kaže da je i ovo uspeh i da je vreme za himnu, jer kako kaže himna At the end of a storm there’s a golden sky. I to je uspelo, iako sam htela da propadnem u zemlju, i Liverpul je uspeo.
I tako, odmah da kažem, Maverik Vinjales je potencijalno moj favorit da zauzme Dovijevo mesto, kad Dovi naravno završi karijeru. Do tada, samo jedan je važan, a to je broj 04. Vinjalesa ću verovatno izabrati zato što volim Špance (doduše ne sve, i kod fudbalera i kod vozača), volim Španiju kao zemlju, volim španski jezik (kao i Italiju i italijanski), mislim da o tome dovoljno govori činjenica da mi je Tores omiljeni fudbaler ikada, i da sam fudbalsku reprezentaciju Španije uvek gledala i navijala za nju skoro kao za našu, a i on mi je nekako baš zanimljiva ličnost. Kako da vam čovek koji se snima na instagramu dok kuva makarone valjda beše i priprema neki sos bar malo ne privuče pažnju?
Mak, ajde sad da ga tako zovemo, jer je počeo da se takmiči sa tri godine, sa trii godineeee, prvo u minimotosu, kasnije u motokrosu, i od 2002. se takmičio u katalonskom šampionatu do 50 kubika. 2007. bio je šampion Katalonije do 125 kubika, isto i 2008, kada je osvojio i mediteranski trofej. 2009. prelazi u CEV Buckler 125GP seriju, za Blusens-BQR tim, a timski kolega bio mu je Migel Oliveira. Mak je osvojio nagradu Novajlija godine, ali je izgubio titulu za samo četiri poena. 2010. Mak i Migel su vozili za različite timove, i borili su se za titulu, i u toj borbi Vinjales je izašao kao pobednik, i to za svega dva poena, dva poena.
Pojedinačna trka za pobednika evropskog prvenstva 2010. godine održana je na stazi na kojoj je Vinjales već bio slavio, Albacete, i to dva puta, a tada je došao i do treće pobede na istoj u toku godine. 2011. vozio je u svetskom šampionatu do 125 kubika za SuperMartxe VIP team. U Kataru je bio deveti, u Herezu se povukao zbog povrede, u Portugalu mu je izmakao podijum za 0.002 sekunde, toliko je Zarko bio brži. Nestvarno. Na Le Mansu je odneo pobedu u poslednjem krugu u poslednjoj krivini kada je Terol pogrešio, Maverik ga isekao sa unutrašnje strane i slavio za 0.048 sekunde. Opet neverovatno. Svoju debitantsku sezonu zavšio je na trećem mestu u šampionatu i opet je bio Novajlija godine. Vinjales je ušao u sezonu 2012. kao favorit za titulu u novoformiranom Moto3 šampionatu. Pobedio je na pet trka početkom sezone, ali nedostatak konstantnosti i nekoliko padova onemogućilo ga je da drži korak za Korteseom. Iako je u Maleziji imao male šanse da ipak osvoji titulu, on je ljutito napustio tim i odleteo kući, i povukao se iz trke, na iznenađenje svih. Naravno, izgubio je i titulu, pa i drugo mesto, bio je treći. Kasnije je Vinales izjavio da nije bio obavešten o ponudama drugih Moto3 timova, da je tim odbio da ga prebaci u Moto2 i umesto toga naterao ga je da potpiše produženje ugovora 2014. godine, međutim izvinio se i odvozio još dve trke u sezoni. Ovo nisam znala, prvi put čujem, ali je stvarno ludo sa njegove strane. Kakav način da iskažete bunt. 2013. prešao je da vozi za tim Kalvo, slavio u Španiji i Francuskoj, vodio na ostrvu Filip, Aragonu, i San Marino, ali je Aleks Rins bio bolji i odneo pobede. U Motegiju je završio drugi i ponovo se uključio u borbi za titulu, sa Rinsom i Salomom. Salom je pao, a Aleks i Mak su se borili do poslednje krivine.
I znate ko je bio šampion? Maverik Vinjales, i to mu je prva i jedina titula. Samo je jednu godinu vozio u Moto2 kategoriji, bio je treći, sa devet podijuma i četiri pobede. Opet je osvojio onu nagradu koju sam već pomenula, izgleda da ga je baš volela, Rookie of the year. 2015. i MotoGP klasa. Suzuki i Aleš Espargaro. Sezona nije bila loša, ali je tako bilo i očekivano budući da se japanska fabrika te godine vratila. Rookie of the year, opet, opet i opet, kažem vam ja da to nije slučajnost. 2016. godina, Silverston, prva pobeda, četvrto mesto u šampionatu, i ugovor, ovog puta za Jamahu. Katar, 2017. i nova pobeda, odmah na početku sezone, i postao je prvi vozač koji je pobedio na prvoj trci za Jamahu, još od Rosija 2004. i prvi koji je slavio na debiju za bilo koji tim još od Kejsija Stonera 2011. godine. Argentina, nova pobeda, u Teksasu je pao, bio šesti u Herezu i pobedio još jednom na Le Mansu, ovog puta bio je ispred Rosija. Završio je na trećoj poziciji sa 230 poena. 2018. je obnovio ugovor i to je bila teška sezona, slavio je jedino na ostrvu Filip. Ipak, bio je četvrti u generalnom plasmanu, iza Rosija, prvu dvojicu svi već znate. 2019. se sa broja 25 vratio na svoj broj 12 iz mladosti, jer je želeo da promeni sve, budući da prethodne dve sezone kako je rekao nisu bile baš uspešne, i sa novim brojem odneo je dve pobede u toj genijalnoj sezoni Marka Markeza, u Holandiji i Maleziji. Bio je treći, iza Markeza i Dovija.
Maverik Vinjales i ja smo po godinama tu negde, i stvarno mi je drago da je on sa 25 godina uspeo da ostvari svoj san, da vozi u MotoGP klasi. Maverik Vinjales je aktivan na društvenim mrežama, tačnije na instagramu, posvećen je svojim fanovima, koliko mogu da zaključim iz njegovih objava, čak je otvorio vrata svoje prostorije u kojoj čuva trofeje, i sve kombinezone koje je nosio tokom karijere i koji mu znače. Meni se iskreno to sviđa, lepo je kad sportisti žele da podele neke svoje rutine, svakodnevne stvari, ili eto kao on taj svoj moto kutak. Maverik Vinjales deluje kao jako fin momak, jako lepo priča, unosi ti nekako mir onim svojim glasom, Maverik Vinjales je isto budućnost, pa ima samo 25 godina, i verujem da je uz Fabia, još jedan od potencijalnih velikih konkurenata Marku Markezu. I hajde sada da ovu nedelju završimo onim snimkom kako pobedu u virtuelnoj trci slavi šampanjcem u dvorištu, haha, slatko, morate priznati. Eto, sad kad sam već kod toga, ako se ne varam bilo je tri trka do sada, tih virtuelnih, i on je bio dobar i na početku, ali je želeo da bude još bolji, još bolji, da bude pobednik, i vežbao je, vežbao, i pobedio. Možda loše startuje, ali ima potencijala, u stvari ja već na njega gledam kao na formiranog vozača. Valjda će ovo iz virtuelne trke preneti i na realnu.
Jedva čekam početak sezone, pa da vidimo šta Mak, kako sebe zove, a i na društvenim mrežama sa MotoGP naloga ga tako zovu, što je simpatično, može da uradi. Svakako je svetla tačka, i sada, i biće u budućnosti. Ovaj tekst je bio prilično subjektivan, baš kakva kolumna i jeste, i treba da bude, pa neka tako ostane i do kraja, evo reći ću da iskreno imam velika očekivanja od njega. Nadam se da me neće izneveriti, ali samo neka i on i Fabio sačekaju još malo, da Dovi osvoji konačno tu titulu, da proslavimo malo i mi, njegovi navijači, a i već ima solidno godina, svaki trening, svake kvalifikacije, svaka trka je bitna.
I evo jedan citat Dejna Karnegija za kraj ” Većinu važnih stvari u svetu postigli su ljudi koji nisu odustajali kada se činilo da uopšte nema nade.“
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
