Dugo naš Ćale (ne naš, nego Ćale sa foruma) nije objavio neki putopis, a majstor je da ih lepo napiše i opiše sve avanture i predele. Ovog puta Ćale i njegov prijatelj idu sa dva Ducatija u novu avanturu sa naslovom: Od robova do hipija – Sardinija pa dugo ništa. Uživajte!
Vežite se, polećemo ….
Nije tajna nit ništa neobično da se vremenom pročitalo mnogo putopisa oko Sardinije i Korzike, dve veoma popularne destinacije. Više manje sve spektakl do spektakla.
Ko god se tamo vozikao, priča samo u superlativima. Rekoh, pa ajde da proverimo. Ipak smo prošli kroz sva ta g*vna oko Covida i karantena i svega. Duša i telo jednostavno moraju da se izduvaju a i treba nešto da se planira za sezonu 2022.
Pored putopisa i klasičnog »guglanja« o destinacijama pristupio sam i iskusnim kolegama, koji su imali šta da ispričaju. Jedan ključnih u toj priči je i svima nama dobro poznati i iskusni moto kolega i prijatelj Pavle @nemo. Između te dve destinacije pada plan (ne još odluka) za Sardiniju. Propitam po društvu ko bi da se počasti sa avanturom. Neki nemaju vremena, neki nisu u trenutnoj kondiciji, ovakvoj ili onakvoj, drugi drugo i tako dalje. Ali verni drug Aleš je prepoznao potencial i priliku i iz prve »kliknuo I Agree«.
Pa ništa, ajmo onda na Sardiniju.
Kontamo opcije oko logistike, destinacija, tajminga, … ali ništa preterano. Prosto se jednog predprolećnog popodneva nađemo na kafi u lokalnom kafiću, uzevši laptop i kreditnu karticu. Plan: rezervacija trajekta dok nije nestalo. Uskačemo na sajt, gledamo opcije da nismo baš na palubi, nekako bi nam ipak selo malo se odmoriti. Planiramo noćnu plovbu od Livorna do Olbie. Za tamo klikamo opciju kabine. Ima kao tri ležišta i samo se nadamo da nije neka fora sa otvorenim tipom smeštaja gde ti u kabinu ubace još po kojeg bradatog motoristu. Ajde motoristikinje još nekako, al ko će i njih da sluša dok hrču celu noć. Ništa, potvrđujemo kabinu, dva motora, to jest dva crvena dukca za smer prema Sardiniji.
E da, dukci … Jedan Monster od hiljadarke i onaj moj bivši Supersport S. Oba crvena, oba se »vraćaju kući za praznike«. Biramo i opciju za povratak. Na listi nema iste klase kabine nego samo paluba, avionski sicevi i neke druge opcije kabina. Ništa, uzimamo kabinu da se lepo naspavamo i u povratku. Cena izašla nešto više nego što je raja pričala ali ajde, ko na hladno predprolećno popodne pita koliko košta put do tople Sardinije krajem maja. Ništa, ubacimo cifre sa kreditne kartice, udaramo »PIN OK« kao što bi rekao kolega Sandi (pročitajte putopis iz Grčke) i euforija počinje. Veseli što je bilo mesta, transakcija je prošla i sad više nema povlačenja.
Ujutro ustajem, ljubim svoje anđele, motor spakovan, kišnjaci još u torbi, palim dukca i krećem prema kafiću. Stižem nešto pre kao obično. Evo ga zvekeće i monster sa Alešom. Aleš sa monsterom se čuje malo neugodno, nepristojno. Popijemo kafu, nebo se otvara i šta ćemo. U kafiću navlačimo kišnjake jer satelitska slika sa oblacima prema zapadu ne daje nikakvog optimizma. Platimo piće, zajašemo vrance i na autoput prema zapadu. Da napomenem, ni Aleš ni ja nismo ljubitelji autoputa sa motorima ali ima do Livorna šta da se odvoza po lokalnim putevima i bio bi malo rizik da li ćemo stići na vreme. Uglavnom pičimo mi, kiša samo pere. Brišeš vizir na kacigi kao munjen al džaba.
Stajemo na benzinskoj u Logatcu i navlačimo još gumene rukavice te pokrivamo čizme. Druge nema nego patnja. Gazimo preko Italije i plan za ručak je stati u Bologni gde moj dragi prijatelj Boki baš u to vreme provodi romantični vikend sa suprugom. Pred Bolognom kiša prestaje i pokazuje se sunce. Stajemo na pumpi, skidamo »pelerine« i u pravom stilu upadamo u centar predivnog grada. Auspusi na 50km/h grme između historijskih zgrada i ulica i nailazimo direktno na Bokija i njemu najdražu. Ne bi se u Ljubljani tako sreli, da smo planirali. S nogu pravimo plan gde da se smestimo s motorima pa da nešto i pomezimo.
Nas dvojica skrećemo u neku ulicu, puna motora, jednog mesta nema da se parkiramo. Ništa, još jedan krug. Ulazimo u drugu ulicu uz neku srednju školu, okolo puno potencialnih delikvenata. Nešto skuterčića parkiranih i može se nekako ali je ulica malo zavučena. Ali vruće nam je konkretno i odustajemo od traženja novih lokacija. Tu ćemo pa šta bude. Aleš poneo još bravu za diskove pa mi to lepo i uredno spakujemo. Propešačimo do naših prijatelja, skidamo kožnjake i na ručak. Italija me nikad nije razočarala sa hranom, nit je ovaj put. Lepo ručamo, ispričamo se malo, kasnije skoknemo još na pićence pod vedro nebo koje opet preti sivim oblacima. Ispozdravljamo se i krećemo dalje. Motori netaknuti, torbe isto tako, … gas dalje prema zapadu.
Šta sam rekao? Nebo se opet otvara. Muka. Stajemo uz neko odmaralište, krijemo se sa grupom drugih bajkera ispod nekog krovčića i odbrojavamo. Kad su se uslovi nekoliko normalizovali, ne sasvim, krećemo dalje. Brzo se nebo razvedri i u suvom stižemo u Livorno. Klasična kontrola karte i dokumenta pred ulazak u luku i parkiranje u red istomislećih na dva točka. Dobro je bilo i ugrijalo ali nigde neko normalno mesto da čovek popije piće i rashladi se. Ajde, izduraćemo.
Kreće se na trajekt, parkiraju se motori, vežu i sa najvećom mukom sa komplet opremom i ponosnim stomakom sada treba da se provučem kroz ceo labirint harleya, bembara, japanaca i tek ponekoliko italijana. Usko među motorima da ne poveruješ a svi mi gledamo ko će da se počeše uz tvoj motor dok bude prolazio. Uz sve to, ukuvala temperatura a na sebi komplet kožnjaci.
Odradimo i to, dolazimo do recepcije, dobijamo »papirnate ključeve« i ulazimo u kabinu. E sad, kabinu. Široka za dva američka frižidera i duga za krevet i po, bez prozora naravno. Dva kreveta dole i jedan gore što se rasklapa sa zida. Još nismo sigurni da li ima pretnje da nam se još neko uvali ali šta će biti, biti će. Prvo što se radi je da se skida preznojene kožnjake i izuva smrdljive čizme. Ja ne mogu da vam opišem koncentraciju toksike u onoj kabini kad smo se izuli ali to je bilo odvratno. Istuširamo se, jedan po jedan naravno, obučemo u šorc, spakujemo kožnjake i čizme u kupatilce i zavarimo vrata. Prvi prioritet ladno pivo.
U baru na palubi gužva kako u Moskvi pred otvaranje prvog McDonaldsa. Dok popiješ pivo možeš samo da prošetaš na kraj reda i tako redom. Kad smo došli na red vešto naručujemo po par komada male Ichnuse, jer velike nije bilo. Ako se dobro sećam, za cenu dve male Ichnuse moglo se u Ljubljani dobro ručati. Ali ko sada pita? Sedamo negde na palubu, radujemo se momentu, nazdravljamo i čeka se odlazak broda. Krećemo. Vreme kao u bajci, zalazak sunca isto, a energija i sreća na maksimumu. Prođe veče, odlazimo u kajutu, ležemo i borimo se sa udarcima smrljdivih čizama i kožnjaka koji dopiru preko fuge ispod vrata. Sve je dobro dok nam se nije neko uvalio u kabinu, a valjda ni neće.
Nastavak putopisa Od robova do hipija – Sardinija pa dugo ništa možete pročitati u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
