Naslovna Moto putopisi 12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

-

Da je za putovanje i avanturu motociklom dovoljna samo dobra volja i lepo raspoloženje dokazao je naš član foruma korniSh1 koji je sa svojom Vespom napravio lepu avanturu obišavši 12 jezera za 11 dana i skoro 3 države. U njegovoj avanturi pridružilo mu se par prijatelja. Uživajte u putopisu!


12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

1 dan. – 7. 9. 2013.

Sve je počelo pre godinu, tri meseca i šesnaest dana.

– Šone, Vespu smo ti parkirali ispred zgrade, sve ti je tamo, ključeve smo ostavili kod Nadaline. Hajde srećno pa da se lepo voziš.

– Ali Kovače, nisam ti dao pare?

– Ma lako ćemo za pare Šone.

Tako sam kupio svoj prvi motor.

Od tada za godinu dana zgazih nešto preko deset ’iljada kilometara. Novi Sad, Zrenjani, Vrujci, Beograd i okolina. Hmmmm… Gde dalje? Na more? Ma da, na more. Ali, kuda, šta i kako? Svakom dođe trenutak kada želi da promeni nešto u životu, svako od nas nekada kaže, e dosta je, neću više ovako, daj bre nešto da menjam. Kod mene se sve to poklopilo nekako u isto vreme.

Divna prilika da se obiđe Durmitor (još onomad kada sam pročitao Madiv-ov putopis razmišljam o tome).

Odrađen veliki servis, Vespa pokupljena, testirana, mož’ na zadnji i skače preko ležećih. Pakovanje i paljba.

Plan je da se ostane što duže na putu, sa količinom novca koju sam poneo. Dakle, kampovanje + nekakav jeftin smeštaj sa što više vožnje. Pripreme su trajale čitav dan. Dobro, možda malo više. Da sad ne bih pominjao sve ljude koji su mi pomogli, zahvalnicu u stilu Zvezda Granda ostavljam za kraj.

Pakovanje završeno u 4, sat navijen za 7. Nekoliko dana ranije, Mare kaže da je uzeo slobodan vikend da se on i Ines provozaju; rekoh hajte sa mnom dan ili dva, ako vam odgovara moja putanja, ako ne, menjamo kako hoćete pa ja posle nastavljam svojim putem. Dogovor je pao, idu sa mnom.

Kada smo kod putanje, kupljene su auto mape Srbije i Crne Gore, samo Crne Gore, gledao google maps do besvesti. Putanja je trebala biti sledeća, Beograd – Divci – Mionica – Divčibare – Zlatibor – Tara – Zlatibor – Nova Varoš – Prijepolje – Jabuka – Pljevlja – Most na Đurđevića Tari – Durmitor – Mojkovac – Biogradska Gora – Podgorica – Ada Bojana – vožnja po primorju – Lovćen – Kotor – Dubrovnik.

Kažem da je putanja trebala biti takva jer sam je „malko“ promenio. No, o tome kasnije.

Budim se, odlazim do Makse da pokupim neke stvarčice, a on kao pravi prijatelj me čeka u kimonu i moli se za sunce na ovom mom putešestviju! Ipak je trebao duže da se moli Bogu Sunca.

12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

Ines i Mare dolaze do mene, pakujemo se i krećemo. Stajemo na Brdu da uzmemo nešto za klopu i pravac na Ibarsku. Na izlasku iz Beograda nekakva gužva, vreme predivno. Stajemo u Lipovačkoj šumi, klopamo, pričamo o „suludosti“ plana i teramo dalje.

Natovarena Vespa izgleda ovako nekako.

12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

Brzo prolazimo Ibarsku, skrećemo desno prema Lajkovcu, idemo do Divaca te tu levo preko pruge ka Mionici. Odavde kreće krivinarenje, osmeh bi bio oko glave da nema ušiju! Put do Divčibara je krivina do krivine, asfalt je dobar. Prolazimo pored nekoliko šatri, mi smo naravno sa mladine strane! Dolazimo na Divčibare (nikad pe nisam bio gore), pijemo kafu, gušterišemo se, gledamo kartu i razmišljamo kuda ćemo dalje. Vidimo natpis Tometino polje, Maretu i meni to poznato i onda skontamo da su dole enduraši-sektaši organizovali nekakvo okupljane, dogovor pada idemo tuda do Požege pa ćemo na Užice i pravac Zlatibor.

Taj deo puta je odličan. Vozimo negde oko pedeset, predeli fantastični, ovde je saobraćaj misaona imenica!

12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

Ovo su dva transformersa koja se nisu teleportovala na pravo mesto.

12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

Prolazimo kroz Duškovce, tu nailazimo na zanimljivu crkvicu, stajemo, pijemo vodu koja je ledena.

12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

Crkva Sv. Trojice je podignuta na mestu gde je bila bolnica u I svetskom ratu. Na istom mestu se nalazi i spomenik palim borcima.

12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

Brzo prelazimo deo puta do Požege i Užica. Pentramo se na Zlatibor, nemamo nikakav smeštaj rezervisan, Ines zove drugaricu koja gore ima apartmane i pronalazimo apartman za četvoro za 40€. Kul, ako ne nađemo ništa jeftinije, odgovara nam. Na komplet lepinju stajemo usput, unosim sedmodnevnu dozu holesterola i idemo dalje, prioriteti moraju da se znaju!

Ulazimo na Zlatibor, pogledamo desno i skontamo da je tu turistička organizacija! Koči, staj, uleći unutra i raspituj se za smeštaj. Kasnije se ispostavilo da je ovo odličan sistem za traženja istog, naravno ako šarmiraš damu koja radi unutra. Sa brkatim muškarcim mislim da ne radi! Nisam probao i nemam preveliku želju.

– Dobar dan.

– Dobar dan deco.

– Nama treba nekakav smeštaj za večeras, što jeftiniji a što bolji! Do 10€ po osobi.

– Ma mnogo je to, sad ću ja vama da pronađem nešto jeftinije.

Ljubazna gospođa okrenu nekih desetak brojeva, sve puno! Aman ljudi, k’o da je cik sezone! Evo ga, ima slobodno, superiška. Dva minuta kasnije javlja lik da je pogrešio i da nema ništa slobodno. Mi se zavaljujemo u fotelje i čekamo dalje.

Pola sata kasnije, Ines, Mare i ja u novom apartmanu od 70+ kvadrata, 5 minuta od centra Zlatibora za 25€. Bacaj stvari, kupaj se i napolje! Čaj, limunada, pivo, dva kruga i nazad u apartman. 200 km danas zgazismo, superiška. Čaj, limunada opet, ja nešto kilav, tripujem se da me prehlada hvata; kasnije sam skontao da je u pitanju samo po 2, 3 sata spavanje prethodnih nekoliko dana.

Dok smo čekali gospođa da nam pronađe smeštaj, Ines se do’vati nekakvih letaka, gde ćemo sutra, šta ćemo i kako ćemo? Prvobitno smo trebali na Taru, ali odluka pade na nekakvu pećinu. Naravno, planovi se pravi da bi ih menjali, je l’ tako?

Ma kakva pećina, hajmo na meandre Uvca? Može? Mooooože! Pali google maps, gledaj kartu. Ček bre, kakav maps, daj da cimnemo Muljaza, to je njegov kraj, on garant zna kako ćemo tamo.

Jedna poruka, druga poruka, treća, peta, stotridesetpeta. Okej, valjda znamo. Poslao nam je link ka svom putopisu od gore, pa ćemo se snalaziti. Ima malo makadama, ma šta je to za Vespu? Kovač ju je izveo na enduro put, vraća se korenima. Al’ ne lezi vraže.

2 dan. – 8. 9. 2013. godine

Buđenje, šetnja, pijac, tradicionalni lagani Srpski doručak (pola kile pršute i toliko kajmaka, pakovanje i paljba).

Zlatarsko jezero, Nova Varoš, Sjenica, i onda putem ka Ivanjici tražimo plavu tablu na kojoj piše Družniće i Ursule. Naravno, tražimo je na levoj strani jer je Muljazu bila na desnoj. Sve fotke smo skinuli iz njegovog putopisa i otprilike znamo kuda treba da idemo. On pali taj dan na jezero da proba nekakav čamac, pa se organizujemo za pivo popodne.

Krivinarenje do Nove Varoši, stajemo na jezero i fotkanje!!! Dan prelep, sunce prži, ja u crnoj jaši, samo se smeškam. Da sam ovde znao koliko ću kisnuti do kraja ovog putopisa, ne bih mrda još najmanje tri sata.

Fotografija sve kaže

A sad jedna sa ekskurzije sa razrednom.

Mnogo smo jaki, ludi i brzi.

Ove najjače je ranac oborio u jednom trenutku. Bukvalno!

Do Nove Varoši smo brzo stigli, tankanje goriva i preko Zlatara ka Sjenici. KRIVINE! Na nekoliko mesta je loš asfalt posebno kako se približavamo Sjenici. Kada kažem loš, mislim da je meni bilo mučenje na Vespi, mali točak i četvore oči otvorene. Ovde smo primetili čudnu stvar, majmuni su ladno izokretali putokaze, i sada skoro svaki drugi pokazuje pogrešan smer. Ček bre, gledaj kartu, pali google maps, sve to ponovi dva, tri puta, i onda piči dalje. Dolazimo u Sjenicu, skrećemo levo ka Ivanjici, Sjeničko jezero nam ostaje sa leve strane (lepo je i veliko, na žalost nemam fotku), nastavljamo dalje, nailazimo na tablu koju tražimo, skrećemo sa glavnog put, nismo napravili dva metra, neko svira! Stajemo, kad ono Muljaz!

Ladno smo u isto vreme naišli, a vi sada računajte kolika je verovatnoća za tako nešto.

Pozdravljamo se, preuzimamo nove instrukcije i pičimo!

Odavde sve do vidikovca je makadam (na mestima odličan, a na drugima „konjino šta ti je ovo trebalo, mogao si se lepo baškariti na Tari ili negde u Grčkoj“! Nailazimo na sve raskrsnice sa fotografija iz putopisa i naravno da se gubimo dva, tri puta. Vozili smo do gore dooobrih sat vremena. Okej mi je Vespom da idem uzbrdo, ali nizbrdo je hardcore! Koči, pazi, vodi računa, mali točak, veliko kamenje.

Kaže Muljaz, samo do kraja puta, tu ostavite motore i to je to.

Došli, ostavili motore, pali google maps, tu smo bre, ali vidikovca nigde. Ode Mare da ga traži, vraća se, kaže nema ga. Kontamo da smo promašili put i da smo trebali još napred. Vidimo da smo tu, ali kako dalje?

12 jezera, 11 dana i skoro 3 države

Mareta za rukicu i hajde još jednom da vidim šta si ti to video. Penjemo se, on se baja popeo do vrha i gled’o desno, a levo ništ’! Opet pali fon, gledaj mape, ma bre tu smo, na dvesta metara, Ines smo poslali u izvidnicu desno. Vraćaj se po aparat i nazad na vidikovac. Stvari ostavljamo sve na motoru, ako nekome trebaju da ih ovde krade i nosi, neka nosi!

Tu nalećemo na čoveka sa Ivanjičkim tablica.

– Kako se ovaj skuterom pope dovde?

– Nije to skuter, to je Vespa. Da Vas pitam, vidikovac?

– Ma deco, to vam je odmah ovde preko brda.

Zovi Ines da se vrati i pravac tamo. Predeli prelepi, fantazija. Na vidikovcu zatičemo ove ljude koje smo pitali kako do tamo, oni doveli neke strance, ovi se raspametili. Tu imamo napade smeha, fotkamo se, razgledamo, uživamo. Mare i ja se tarzanišemo (poskidali se goli, dobro, ne baš goli), sunce prži.


Nastavak putopisa 12 jezera, 11 dana i skoro 3 države možete pročitati u našoj temi na forumu.

Bjbikers časopis
Jovan Ristić
Jovan Ristić
Pisanje tekstova za motociklističke magazine i sajtove počeo sam da radim 2013. godine iz strasti prema motociklima i moto sportu. Svoje prve "korake" započeo sam na dvotaktnim motorima koje obožavam i dan danas. Za mene motori predstavljaju strast, način življenja i smisao života. Ništa me u životu toliko ne dotiče kao zvuk motora... Poštujte sebe, nosite kacigu i ne konzumirajte alkohol dok vozite!
13,890FanovaLajkuj
613PratilacaZaprati
81PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se