ČZ 175 ostavio je traga u mnogima porodicama, a zasigurno je ostavio dubok trak u sećanju Marka Visačkog iz Vršca koji je dugo tražio i nabavio ČZ175 Sport, model 477, a zatim ga do detalja restaurirao. Budući da je restauracija protekla veoma detaljno i da je motocikl vraćen u najoriginalnije moguće stanje, rešili smo da njegov poduhvat pretočimo u članak koji je pred vama. Uživajte!
Priča počinje 1969. godine. Moj otac kupuje glanc nov motocikl ČZ 175 sport (477) u Robnoj Kući Beograd. Prvi model, sa hromiranim rezervoarom, Aprilia farom i bordo ramom, kao na fotografiji:
Otac se vozio se sa njom aktivno do 1975, prešao svega oko 12.000km, kada je rasturena radi “manjeg sređivanja”, i igrom sudbine ostaje rasturena nekih 25 godina. Delovi su se selili iz jedne šupe u drugu, gubili, sve dok se na kraju tako rasturena, nekompletna nije faktički poklonila kao “materijal za delove” sa sve saobraćajnom (bez ikakvog ugovora napravljenog – vrlo bitan detalj za naredni sled okolnosti).
Ja sam pre nekih 20 godina ušao u moto svet i uvek potajno hteo da nađem ili taj konkretan primerak ili sličnu da je sredim kako dolikuje i pozovem oca da je provoza jedan krug.
U to vreme tog modela nije bilo u oglasima. Kupujemprodajem još uvek nije postojao, bio je to period papirnih Halo Oglasa, bilo je Jawa 350 Twin Sport, poneka stara Totica, ali ČZ… ne.
2007. počinjem da učestvujem u Moto Klasik Šampionatu Srbije sa Jawom 250 (Model 559 iz 1968). Shvatam polako da dosta delova međusobno odgovara na svim tim ČZ-Jawama iz perioda 1955 – 1985 i prikupljam sve što mi ostane od moje trkačke “da se nađe jednog dana za projekat ČZ 175 sport”. Prelazim vremenom na Japanske motocikle, i onda zaboravljam na istočni blok.
Fast forward to 2012: Prijatelj koji voli oldtajmere, mi poklanja žutu ČZ 175 sport, u prilično neoriginalnom stanju, prilično prepravljenu, i što je najbitnije – bez papira. Uzimam je sa namerom da posluži za delove i slično iako sam svestan da svi autentični detalji nedostaju. Tokom narednih godina prikupio sam svašta, još jedan ceo agregat, točkove, kočnice, upravljače, ručke, fuzastere, ali legalan ram sa papirima – ne.
10 godina prolazi. Vozim Japance kao daily, novije, starije, i uspešno završavam restauraciju GPz-a 810 koji je poznat ovde na forumu. Ko je jednom prošao kroz proces restauracije motocikla do zadnjeg šrafa, zna odlično za postojanje tog crva, koji kad jednom uđe u čoveka, teško iz njega izađe, i vodi od patnji, muka, “šta mi je ovo trebalo”, stiže da jednog dana sa divljenjem gleda u gotov proizvod. Tako je i kod mene bilo. GPz 810 kao daily se koristi po sistemu: staviš ključ – vozi, jednom godišnje uradiš mali servis, ali nema šta da se čačka i radi na njemu kad je faktički nov motocikl. I evo ga isti crv ponovo. Što ne bi sredio ČZ konačno.
Počinjem da kačim oglase na svim mrežama “Kupujem ram i papire za ČZ”. Prepakovaću sve sa žute na legalan ram, uraditi motor kako treba i to je to. Nothing illegal there. Međutim oglas nema odgovora. Desetine komentara u stilu “Imao sam je”, ili “Imam, ali bez papira”. Godinu dana obnavljam te oglase. Zovem babe od 90 godina po nekim selima jer neko hoće da mi proda saobraćajnu ali nema kontakt sa vlasnikom, da bi nakon x dana traženja saznao da je čovek, vlasnik umro pre 20 godina i slično. Na kraju se pomirim sa sudbinom da papire neću naći, legalnih nema.
I setim se ja ponovo te nesrećne žute ČZ koji mi stoji ispod 2 cm prašine i razmišljam “A što moj otac ne bi otišao u MUP da podnese zahtev o vlasništvu vozila, on je jedini i prvi vlasnik, znamo kad je bila registrovana, Česi prodaju blanko pločice za ram, ukucaću šta treba i to je to”. I odvedem ja prilično nepokretnog oca u MUP da on lično podnese zahtev, zaprime oni to, kažu javićemo vam se uskoro sa rešenjem. Ja već srećan počeo da kupujem delove koji su mi potrebni za restauraciju, zovem MUP jednom,drugi put, “Nismo stigli, u gužvi smo”. Prođe još koja nedelja i stiže koverta sa odgovorom “Sa žaljenjem vas obaveštavamo da podatke o motociklu nismo pronašli budući da je previše vremena prošlo od poslednje registracije i više ne držimo arhivu do tih godina”. E tu mi već pada klapna, i mislim se pa da je Z1 900 ne bih se ovoliko cimao a ne za običan ČZ, neću ga ni raditi, dosta mi je tog motora.
Fast forward a couple of months: Drugar mi šalje broj, “Hej okreni ovog čoveka, ima ČZ 175 sport, prvi je vlasnik, ima papire, motor nije nikada bio u oglasima, ima 600km puta tamo i nazad, možda se isplati da rešiš više svoju muku”.
Dobijam broj telefona, ali se neko vreme i dalje dvoumim da li da uopšte okrenem, jer sam već izgubio nadu nakon 12 godina potrage, i već nebrojano puta zvao ljude sa “legalnim motorima”, pa se ispostavilo “Da, imam saobraćajnu, a vlasnik je u nekom selu kod Kragujevca, zaboravih ime, traži po selu limar je bio…”
Dok sam se ja dvoumio u posetu mi dolazi dobar prijatelj, imenjak, koji je veliki kolekcionar i ljubitelj starih motora, i igrom slučaja baš ove godine je završio restauraciju svoje ČZ 350 (model 472). Ispratio sam proces sređivanja ali je nisam video uživo. I dođe drugar.
Čoveče kako je mala! Kratka, uzana, lagana, imam osećaj kao na bicikl da sam seo. Dogovorimo se da se provozamo međusobno motorima, pa iskoristih priliku i da je provozam njegov ČZ. Mislim da bi najbolji primer mog stanja nakon silaženja sa nje bio dete koje je tek sišlo sa vrteške. Pa ja sam već zaboravio kako se ovo vozi! Naviknut na uglađen, miran rad Japanskih motora, da ne kažem dosadan, ovo zvrnda, drnda, klipovi u svađi, ali od najdosadnije Vojvođanske ravnice u vozaču bude osećaj ringišpila. To je to, zvaću čoveka koji prodaje motor. Kaže mi prijatelj, uzmi je, ja ći ti pomoći oko svega što mogu, budući da je vrstan mehaničar.
Sutradan:
-Dobar dan
-Dobar dan.
-Da li vi prodajete ČZ?
-Šta?
-Da li vi prodajete ČZ?
-Šta?
Jawu 175.
-A Jawu, pa da imam Jawu.
-Da li je to “Jawa” 175 Sport, ili stara Jawa totica?
-Ne, ne nije TERETNJAČA, ovo je baš Sport 1974 godište.
-Vi ste prvi vlasnik?
– Moj otac je.
-Da li je otac živ? Jeste hvala bogu. Znate zadnja kočnica nešto ne radi, a far nije vezan, jesam vam rekao da je sedište iscepano?…
-Ne zanima me stanje zaista, recite mi koja je poslednja cena?
Spuštam slušalicu. Gledam u prazno par minuta. Da li je moguće da nakon 12 godina imam rešenje ispred sebe?
-Halo imenjače, jel imaš prikolicu?
-Nemam.
-Sad ću da nađem ko rentira.
Uzimam slobodan dan budući da nas čeka 600 km puta. Žena pita “Kakav je to motor, kad ideš na drugi kraj zemlje po njega i uzimaš slobodan dan?” – “Dragocen”.
Organizacija celodnevnog odsustva nije baš bila jednostavna u moj slučaju iz više razloga. Prikolicu smo morali da rentiramo, a nije bila na raspolaganju kad se nama “ćefne” već je morala da se zakaže par dana unapred. Drugar imenjak saučesnik radi po smenama, nema vikend, već kako mu “zapadne”. Ja trenutno bez zamene na poslu, a prodavac (sin vlasnika) višnjica na torti. Plan mi je bio da zbog tolikog puta rešim sve u jednom danu, da odradim i prepis i da stavim tačku, ali kako kažu “Pretpostavka je majka svih zajeba”.
Par dana razgovori sa prodavcem idu u stilu:
-Mogu li da dođem prekosutra po motor?
-Au nemoj, idem na neku sahranu.
-Ok, kad vama odgovara?
-Ajde u ponedeljak, kad se vratim sa posla.
-Pa ako se nađemo popodne, nećemo moći da overimo potpise.
-A pa ne bi mogao svakako, moj ćale ne živi tu kod mene…
Ok. Kad sam imao strpljenja ovoliko, igraćemo tu igru. Buy the ticket, take the ride.
U trećoj reviziji dogovora, definisano je da dođemo popodne, od prepisa nema ništa, da spremim ugovore i da ih ostavim pa će čovek sa vlasnikom (ocem) da ode kad stigne da overi potpis i pošalje. Ok.
Pravac okolina Zaječara. Svojim kolima iz Vršca do izlaska iz Smedereva, tu ih ostavljam, drugar me kupi sa svojim kolima i zakačenom prikolicom i krećemo.
Dan divan. Pravi letnji. Rešimo da ne idemo autoputem, već regularnim, lepše je.
U kolima potvrđujemo jedini kriterijum za kupovinu: da su papiri regularni i da je ram prav. Stanje potpuno zanemarljivo. Agregat nebitan, estetika nebitna. Imam delova da sklopim skoro 3 cele i da nema ništa na sebi. Budući da je drugar iz Beograda, a ja u Vršcu, pravimo plan da na licu mesta kod prodavca rasturimo motor brzinski i ja odnesem jedan deo u Vršac, a on ostatak u Beograd, pa da na kraju objedinimo sve. On trenutno ima svoje dve ČZ 472 i jednu Jawu 354 u raznim procesima sređivanja.
Uživamo u putu pored Borskog jezera. Stižemo po mraku. Kad je video nas dvoje u BMW-u E28 kako smo došli po ČZ, prilično čudno nas je pogledao.
Čovek nas vodi kroz dvorište do šupe gde motor stoji. Okruženje u skladu očekivanog, zavučena između mešalice, džakova sa betonom i starih merdevina. Da vidimo šta imamo pred očima:
Manje – više kompletna – prva boja, nije farbana ni zafarbavana. To nam se više puta potencira u priči, valjda diže rating kao kad nađete Lamborghini Miuru u prvoj boji, ne znam… 1974 godište, jedna od poslednjih serija kada su izbacili mešač za ulje (Imale su ga 1968-1972). Znači leva dekla umesto ulja ovde je klasičan tovarni prostor, odlično. Delovi koji obično stradaju kao što su hromirani izduv, i unutrašnjost rezervoara, za divno čudo u ovom slučaju zdravi. Kilometraža je mala, oko 8.500km i parkirana je 40 godina. Točkovi za bacanje – idu novi obruči i žice svakako. Prednji blatobran za đubre – imam drugi. Ne treba ništa da se pegla, sve periferije idu svakako nove.
Ceo motor je održavan u stilu “Ako se nešto odvrne, stegnuću sa paljenom žicom”. Paljena žica se onda ukrasi izolir trakom. Ništa novo, kakvih sam se lomova do sad nagledao, ovo je još i dobro.
Prodavac pita “Da donesem akumulator sa skutera da je upalimo, trebalo bi da upali, prošle godine sam je palio”
– Ne treba, uopšte me ne zanima kako radi.
-Kako te ne zanima?
-Ma do vikenda će ovaj agregat već da bude izvađen i otvoren na radnom stolu. Imam još dva cela agregata, i još po neki cilindar itd. Bez brige.
Na licu mesta demontiramo sve delove limarije itd, motor obaramo, vezujemo, i pravac nazad.
Stižem kući u 2 ujutru.
Žena iz kreveta pita gde je motor?
-Eno ga u par džakova u garaži.
PA DA POČNEMO.
Naredno jutro. Da se vidi po dnevnom svetlu šta po mraku nismo videli, pa da se počne sa rasturanjem. Uz spajanje žica direkt na bobinu budući da je brava skinuta, mešavina iz šprica vezanog za karburator koji je brzinski očišćen, motor pali i radi. Radi 15 minuta u mestu da ga čujemo dobro zagrejanog. Ne lupa. Ler dobar. Prima gas normalno. Proba po ulici bez rezervoara i sedišta, menjač radi ok.
Čizme na štapovima su korodirane do tačke da im nema pomoći – moraće druge. Štapovi su pravi i ne vuče u stranu.
Nakon što je ram dobro odmašćen, pod tim mislim jedno 3 ciklusa pranja puromatom i natapanja svim mogućim sredstvima za odmašćivanje, skida se zadnja viljuška da bi se sredile čaure u istoj. Ona ima i mazalice na zadnjoj viljušci ali ih verovatno niko nije pipnuo od 1974. godine kad je izašla iz fabrike.
Skidanje čaura bi trebalo da ide rukom, ali u ovom slučaju moraju da rade i brener i stega.
Ram i viljuška su ošmirglani, ofarbani i sklopljeni. Taj deo motora je gotov i delovi će moći polako da se montiraju. Glava volana je podmazana kao i zadnja viljuška.
Nastavak projekta restauracije ČZ 175 Sport, možete pročitati i pogledati u temi na forumu jednostavnim klikom na sledećem linku – ČZ 175 sport, model 477 – kompletna restauracija
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
