Kada se dugo sanja i radi na ostvarenje sna, onda nema sumnje da će se baš taj san ispuniti. Tako je naš član foruma Max80 maštao da obiđe Dolomite. Taman kad je sve bilo spremno, naišla je korona. Max80 je dočekao i da korona prođe i da se uputi na svoj put snova. Uživajte u putopisu: Dolomiti, Julijski Alpi, Jadran – Grande fantastico giro.
Uvod :
Počeću pisanje sa citiranjem jednog velikog čoveka i vozača „Svi smo mi deca, samo kako starimo igračke postaju drugačije“. Ja bih rekao i snovi. Jer šta je čovek koji nema snova?
Verujem da i vi sanjate i da su nam snovi slični, jer gajimo slična interesovanja i ljubav prema putovanjima. Kažu da medved ode u zimski san. Po građi nisam daleko, a moji zimski snovi su bili vezani za put na vrhove Evrope. I to ne bilo koje nego u najlepši deo Alpa, na Dolomite.
Dugo je tinjala ta želja. Moram priznati da u početku nisam bio spreman za takav put. A onda su me stigle i reči jednog velikog putnika sa ovog foruma „što se više spremaš za put, veća je šansa da ne kreneš“.
Vremenom i nakon mnogo lepih tura po regionu, konačno je došao red i za ovo putovanje. Ili možda nije?
Čitajući putopise i gledajući klipove teško je odoleti i ne poželeti biti tamo. Ruta je napravljena, novac se polako odvaja. Kažu da ništa nije skupo, ako na vreme počne da se odvaja i često puta mi je to pomoglo. U moru porodičnih troškova nešto sitno ostane i za lične potrebe, a to sam lagano odvajao sa strane. Motor lagano spremam i menjam šta treba. Početkom 2020. godine sve je spremno, ali mesec dana kasnije kreće Korona sa epicentrom baš na planiranoj ruti. Šah mat.
Sve se poremetilo, ali snovi nisu. Čekajući da se vratimo u normalu odradismo jednu lepu turu po BiH i jednu veću po Balkanu. Konačno krajem ove zime javlja se tračak nade da će i ovom zlu doći kraj ili barem pauza. To je bilo dovoljno da se ožive pripreme i konačno odveze tura.
Početkom proleća kaiš se polako popušta i Italija nam prvi put posle više od dve godine dozvoljava turistički ulazak. Dozvoljavaju i tranzit od 36h bez bilo kakvih potvrda i to će biti karta na koju ćemo igrati.
Svi željni nekih novih destinacija, lako se okuplja ekipa od nas petorice. 4 automatika, od toga 3 Honde i jedan pravi motor. Njihovi par godina stari, moj već dobrano punoletan. I ako ga uvek održavam u stanju da je spreman za put, tempiram da sredim neke sitnice bas pred polazak. Zamena ulja, filtera, svećica, kočionog ulja, čisćenje taloga iz rezervoara i karbova. Stavljam i DB kiler jer plave čike u Tirolu ne vole kada im neko brunda po planinama i tera kišu.
Dogovaramo se da budemo spremni za kraj maja, ali i fleksibilni par dana sa polaskom, jer ipak su to velike visine, pa je samim tim i vreme je ograničavajući faktor. Tačan datum puta biće utvrđen dva dana pred polazak.
Gledajući ove predele kao sa razglednice, pomislio sam ne samo da je ovde raj za vožnju nego i za život, barem u poznim godinama. Kakav zajeb. Prvi pogled na prognozu mi govori da je Balkan ipak majka. Ovde u proleće svaki jebeni dan pada kiša. Bukvalno svaki. I to ne obična, nego praćena grmljavinom i udarima vetra. Da li je tako stalno ili je cela oblast upala u ciklon kome nema kraja, retrogradni Merkur ili se Marfi zajebava sa nama, nemam pojma, ali pogled na vreme izaziva depresiju. Sve je isto samo se menja boja meteo alarma. Nada umire poslednja, pa ćemo terati oblake pozitivnim mislima i pesmom Bježi kišo s prozora. Nije problem vožnja po kiši, ali jeste problem vožnja danima po kiši. Dalek je ovo put, koji je bio dugo čekan, a i nije da malo košta, pa onda sve to kvari utisak i postavlja pitanje opravdanosti.
Po nepisanom putničkom pravilu, kako obično biva, ekipa se osipa. I to ne bilo kada, već par dana pred put . Honde ostaju u garažama, a najslabiji i najstariji motori se lagano razgibavaju za put. Svi junaci nikom ponikoše, najjači samo ostaju. Bio sam spreman i sam da idem, ali lepše je sa nekim, a u ovom slučaju mi je to i bio i olakšavajući faktor. O tome u nastavku.
Odmori nam počinju, a sa njima se ciklon širi sa Dolomita i po EX YU. Sedi i čekaj, a vreme curi. Shvatamo da kišu obići nećemo, ali barem da je zajebemo u nekim danima puta. Kada smo potrošili svu fleksibilnost i već morali da krenemo ili odustanemo, polako kreće i najava lepšeg vremena, ali samo u nekim deonicama.
Odlučujemo da idemo, pa šta bude. Više nema odlaganja. Sad ili nikad.
Ovako je to trebalo da izgleda, barem u onom najlepšem i najvećem delu puta
Dodasmo i malo kilometara preko, što slučajnih, što namernih, pa ćemo na kraju sabrati račun.
Prvi dan 31.05: Beograd – Bled
Rekao sam da je dan polaska utvrđen dva dana ranije i onda kreće veliko olakšanje, ali i jurnjava. Samo iščekivanje puta me ispunjava i raduje, ali same pripreme i pakovanje izluđuju. Da mogu spakovao bih se za sat vremena šta stignem, poneo lovu, seo na motor i odlepršao. Ovakav put, a i životni period mi to ne dozvoljavaju. Kod mene što sam stariji sve sam tanji sa strpljenjem, a i sa živcima.
Za divno čudo pred put sam lepo odspavao. Obično je premija ako spojim par sati sna, ovog puta sam sam sebe iznenadio. Sloba mora ujutru nešto do firme da završi i dogovor je da se nađemo u 9 na pumpi kod Arene. On malo kasnio, ja još malo na to, uglavnom nije bilo dugog čekanja.
Oko 9:30h krećemo spremni i dobro raspoloženi. Dogovor je da do prve pauze prođemo što više dok smo odmorni. Tako je i bilo. Prva pauza posle 30km u Šimanovcima . Uhvati nas kiša, koja se lagano pojačavala pa smo rešili da stanemo. Imamo fore, a tek ćemo se družiti sa njom pa stajemo na pumpu. Palim radare i vidim da je oblak prilično širok i da kreće još od Sarajeva, ali srećom nije mnogo dubok i brzo će proći. Dok smo na pauzi da se upoznamo.
Glavni junaci
Sporedni likovi
Ja ovaj lepši. Dosta sam vam pomogao, rešite rebus.
Pošto je većina tačno odgovorila idemo dalje. Nakon malo jače od sat vremena staje kiša i vreme je da se polako krene. Negde oko 11:40h krećemo dalje, tačnije skoro od nule. Vreme se polako razvedrava, mi se polako ubacujemo u putni mod i sve je mnogo lakše i lepše. Prolazimo Sremski front i stajemo da sipamo gorivo i protegnemo noge pre granice.
Nakon nekih pola sata krećemo i bez većih problem ulazimo u Hrvatsku. Mali problem je što je Sloba ograničen sa putnom brzinom pa držimo nekih 110km/h. Može on i malo brže, ali nema svrhe voziti na punom gasu stotinama km. Auto putem kroz ravnicu to zna da bude monotono. Kako god kilometri idu lagano, obilazimo i po neki kamion i bus. Automobile i motore nismo dirali, bijemo se samo sa jačim . U praksi to izgleda ovako: pošto je sve ravno i pravo možemo da vidimo kamion i na kilometar razdaljine. Lociramo metu i obavljamo pripremne radnje. 10km kasnije već mu dišemo za vrat i vrebamo plen. Sada smo toliko blizu da vidimo i tablice. 15km kasnije on gleda u naše tablice, a mi jurimo dalje i tražimo novi plen.
Pumpe nisu bas česte, a ni pravilno raspoređene, pa na jednoj od njih pravimo pauzu. Vreme je za ručak i da se prostre rezervoar. Tu pauzu pravi i jedan Grk. Ponudismo ga klopom, ali kaže da mora dalje. Već je prešao 1.000 km od Soluna, a ima još skoro toliko. Cilj mu je Cirih i to u danu. Srećom motori nemaju tahograf inače bi ga Svajcarci rado dočekali na psihijatriji .
Brate srećno ti bilo i kad god me uhvati kriza ima tebe da se setim.
Iskren da budem plan B je bio da spavamo negde u Sloveniji, pre Bleda, ako budemo loši sa prolaznim vremenom. Posle ovog spontanog susreta dogovor je bio da vozimo po planu, pa kad stignemo. Kad može brat do Ciriha, možemo i mi do Bleda.
Nakon malo duže pauze i nivelacije nivoa kalorija i holesterola, nastavljamo dalje. Sve isto ništa za spomenuti. Pre Zagreba stajemo da se malo natankujemo. Naravno ova kriza je napravila haos sa cenama i gorivo je svuda sada skupo, ali u Hrvatskoj su otišli i korak dalje. Nisam prebacivao tačno u cent, ali oko 1,75 evra je litar. Sipamo po par litara i ako smo imali do Slovenije i bez toga. Opet nisam neko ko voli da knapira u kap, potrošiće se svakako.
Nastavljamo dalje i obilazimo Zagreb, ali tu nas čeka kolaps. Sve stoji, a kraj se ne nazire. Ništa prelazimo u city mode i lagano između kola koristimo blagodeti vožnje motora. Međutim to traje i traje, pa jbt traje. Sigurno je bilo jedno 8-9km kolona i sigurno smo se provlačili više od 20minuta. Sudar šlepera i automobila je bio razlog zastoja, sreća deluje da nije bilo ozbiljnije povređenih.
Opet prodisasmo malo i ubrzo stižemo na granicu i ulazimo u Sloveniju. Stajemo na pauzu posle nekih pola sata i sipamo gorivo za podnošljivih 1,55 evra. Blizu je 18h i vreme je da potražimo smeštaj. Biramo neki apartman po OK ceni. Piše da je prijava do 20h. OK stižemo okvirno u to vreme, sa možda minimalnim kašnjenjem. Posle malo duže pauze krećemo dalje i imamo još nekih 130-140 km do smeštaja. Menja se krajolik, pa sve postaje zelenije i brdovitije, samim tim lepše za vožnju, a i za ostala čula.
Ovako nekako
Vidim Sloba staje u zaustavnu traku. Zvali ga iz smeštaja, ali naravno nije stigao da se javi za tako kratko vreme. Pokušavamo da okrenemo broj, ali stalno izbacuje mreža. Nastavljamo dalje pa valjda će zvati.
Zovu opet posle nekih 40 min, mi već u Ljubljani. Opet ne možemo da uspostavimo kontakt i Sloba pali Internet da bi ušli u rezervaciju i probali da kucamo broj. Sve se dešava u zaustavnoj traci. Uspevamo da ih dobijemo i obrazložimo situaciju, da smo na motorima, da vozimo iz Beograda i da ćemo verovatno kasniti koji minut. Tu prvi šok, kaže da do 20h moramo da stignemo. Opet kukaj moli, na kraju kaže da joj pošaljemo mail sa slikama pasoša da nas prijavi. U momentu dok šaljemo mail Sloba ostaje bez kredita, pošto je službena kartica i ima limit. Da li je mail otišao nemamo pojma, da zovemo više nemamo kredita, sedaj na motore i pravac Bled. Već su nam malo nabili tenzuju, nabijem ih na k…c!
Da zlo bude veće mašimo skretanje na auto putu. Stajemo posle 500m da proverimo i definitivno nismo na dobrom pravcu. Treba da idemo u Italiju, ali ne ovim putem i ne danas. Sledeće isključenje za 15km. Sloba dolazi na genijalnu ideju da vozimo zaustavnom u kontra smeru pošto isključenje vidimo iza nas. Kategorički odbijam i nakon male prepirke nastavljamo pravo do sledećeg isključenja pa nazad. 15 tamo, 15 nazad, ubismo 30km više i izgubismo više od 20 minuta.
Šlag na torti je bio zvuk lanca koji je polako počeo da se čuje na dužim kočenjima. Znam da nije sjajan, ali sam ga zategao pre puta i dobio informaciju od majstora da nije još za zamenu i da slobodno pičim. Ok rešiću to u hodu.
Idemo ka Bledu već blago umorni i nervozni. Konačno sa prvim minutima mraka, kao noćne grabljivice 
, stižemo u ovo lepo mesto. Prolazno vreme sa svim peripetijama i lutanjima 20:40h. Nalazimo smeštaj koji je zaključan. Srećom ima ljudi i jedno 7-8 motora parkiranih. Jedna ljubazna devojka nam pozajmljuje telefon da pozovemo, ali odgovora nema. Ulazimo da vidimo da nije neka soba ostavljena otključana. Ništa.
Krećemo lagano da tražimo drugu opciju i odlazimo do manjeg hotela u komšiluku. Objasnimo situaciju vlasniku i pitamo za smeštaj, kaže lik moj drugar ih zna, pa ću mu reći da ih okrene. Nakon par minuta javlja se čovek i kaže da se čuo sa njima, ali da nemaju nameru da se vraćaju. Nudimo da odemo mi do njih i to im nije bilo OK. Ništa jasno kao dan. Nije moje da sudim, to će uraditi neko drugi i bitniji, ali stvarno nemam reči osim da im se najebem znate već koga. U pitanju je Vila Lipa, pa eto moj vam je savet da je zaobiđete.
Sada definitivno gubimo svaku nadu. Pitamo tog čoveka što nam je pomogao, da li ima kod njega mesta. Kaže ima, ali 120 evra. To je već cifra burazeru sa kojom odlazimo da spavamo na plaži. Tuc, muc okrene on još par brojeva da vidi za smeštaj, ali slaba vajda i kaže ajde da vam učinim i sputi cenu na 70 evra i da se odreknemo doručka. Majstore prodato, a na doručak ti svrati kod nas. Imamo pršute, kulena i čajne, da nahranimo ceo hotel. On se smeje i daje ključeve.
Zaista u cenovniku piše 120 evra soba, a moram reći i da zaista vredi. Ogroman apartman sa novim nameštajem, velikom terasom, odvojenom spavaćom sobom. Što kažu sve na nivou i više od toga.
Konačno možemo da se opustimo i predahnemo . Nakon toga idemo u šetnju pored jezera i pivo. Ovde ću spakovati zbog bolje preglednosti sve fotke sa jezera i ako su neke nastale sledećeg jutra.
Prilično je mrtvo, valjda još nije sezona. Zabadamo se u neki kafić i pravimo duel Union vs Laško. Možda bi odradili i drugu rundu, ali bliži se ponoć, a radnici već sklapaju stolice i gase svetla.
Idemo u sobu da ispružimo kičme i ispratimo Novaka u borbi protiv Nadala. Dokle smo tačno dogurali nemam pojma, ali znam da kraj nismo sačekali.
Danas, sa blagim lutanjem pređeno 625 km.
Nastavak putopisa Dolomiti, Julijski Alpi, Jadran – Grande fantastico giro možete pročitati u temi na forumu klikom ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
