Vodimo vas na zanimljivo i vrlo uzbudljivo putovanje do Afrike motociklima, kroz putopis koji je napisao naš forumaš Bato ADV. Pročitajte sve dogodovštine koje su se desile našim putnicima, koji su kroz sve to prošli sa osmehom i sa pozitivnim stavom, kako i treba kada se na putovanje ide motociklom. 🙂 Uživajte!
Pada sneg napolju, mene drma moto groznica..silazim do garaže, motori spavaju..a ja se prisećam putovanja..razmišljam..daj da probam po prvi put da ukratko opišem jedno moje putovanje…
Radnja se odigrava na proleće 2016-te godine. Nalazim se sa mojim drugom Mariom i njegovom suprugom Mašom. To su dva sjajna lika i moja dva velika druga. Mario i ja u to vreme vozimo isti model motocikla – BMW R1150 GS Adventure. Sedimo mi u kafiću i gledamo u motore, a oni kao da su braća. Maša kaže:”Pogledaj ih molim te, kao da se nešto dogovaraju!”. ”Mario, gde ćemo… ajmo na Istok, predložih ja?” Za istok treba dosta dana, a mi možemo izmislit najviše četiri nedelje… Ajmo do Afrike… da se spustimo do Sahare..? Zasijaše meni oči. IDEMO! Možemo se popeti i na najviši vrh severne Afrike Jbel Toubcal, dodadoh ja. Možemo, kaže Mario. Al stani ti nisi planinario nikada… nema veze, skočimo do vrha začas. I tako se mi u dve rečenice dogovorismo…
Dogovorismo mi da krenemo prvog Avgusta. Znamo, biće vruće, ne ide se u Afriku u Avgustu. Kakve to veze ima… hahah… Odmah sutradan kreću pripreme. Nabavljaj gume, kako se dobija viza, kuda se ide za tu Afriku… 🙂
Kraj jula, ja završavam sa obavezama na poslu, neizdrž hvata… Društvo, idem ja da se provozam do Crne Gore, pa krenemo iz Crne Gore zajedno. Svi se složiše, super… Krenem ja tako ka Crnoj Gori. Natovaren motor, servisiran, spreman ko zapeta puška. Prva pauza Zlatibor. Parkiram se ja u pešačkoj zoni pored jezera. Naravno sklonim motor tako da nikom ne može zasmetati. Al evo trči policajac ka meni… Ne možeš tu parkirati, daj dokumenta… Objašnjavam ja kako mi je motor pun stvari, hteo sam da popijem piće tu u bašti, a da mi motor bude na oku, da ne skidam sa njega sto čuda. ZABRANJENO, KAŽNJIVO, reče on strogo. Pa dobrom čoveče, krenuo sam u Afriku, nemoj mi kvarit put, samo što sam pošao. GDJE SI KRENUO? Pa malo do pustinje Sahare.. DRUŽE, NISAM TI JA ZA ŠALU. Ne šalim se, evo pogedaj vizu i pokažem ja njemu vizu u pasošu… AAA… Spusti on gard. PA GDE ĆEŠ OVUDA ZA AFRIKU???!!! Nasmijah se ja, a i on kada je shvatio šta je rekao… Postavi on meni hiljadu kako i zašto pitanja, probudih neko dete u njemu… UŽIVAJ LUDAČE, JA SAM JOŠ DVA SATA U SMENI NE SMIJE TE NIKO POMERIT ODATLE… Hvala. 🙂
Narednih dana pravim još 500-tinjak kilometara po Crnoj Gori, lutam svud, zagrijavam se. Naša ideja o putovanju na Afrički kontinent dođe i do ušiju novinarima PRVA TV, te dogovorismo da naprave jednu reportažu pred kretanje na put. Posle 5-6 dana stižu i Mario i Maša.
Dan pred kretanje snimaju nas iz PRVA TV negde pored mora blizu Sutomora, mi se pravimo važni i tako to… Pripremili čak i majice, ozbiljna ekspedicija!
Kako su Mario i Maša imali smeštaj kod rođaka u Baru, a ja kod sestre u Bečićima, dogovor je da ih sačekam ujutru u 7 na glavnoj magistrali u Bečićima odakle nastavljamo zajedno. Čekam ja ujutru kao vojnik. Ja poranio, a oni koji minut kasne. Dok sam čekao, merim ulje. Nisam ga proveravao od polaska iz NS, a boxer potrošio koji gram. Rekoh da malo dospem, otvorim čep od ulja na dekli. U tome mi prilazi jedan stariji, nepoznati gospodin i kreće sa pitanjima: kako, kuda, a gde ćete spavati… Evo ih stižu Maša i Mario. Silaze sa motora i kreću da se ljube i srdačno pozdravljaju sa ovim gospodinom, misleći da mi je otac ili stric… hhahah, ja prsnem u smeh, ne mogu da se zaustavim, a njima nikome ništa jasno nije. Sedaju oni na motor, palim i ja moj motor i odjednom HAOS. Motor brunda kao da je dizel. Pomislih, ništa od puta… Ne mogu da verujem kako, kada je do malopre radio kao sat!??? Setim se – stari me zagovorio i ja nisam vratio čep na deklu… haha, DOBRO JE! Zavrćem čep, zaverglam. Motor prede… AJMO AFRIKAA!
Zaustavljamo se na granici. Pretičemo kilometarsku kolonu, dolazim pred šalter CG Policije. Gleda policajac pasoš. AAA, TI SI BJELANOVIĆ, IMAM TI JA DRUGA BJELANOVIĆA. To mi je brat, rekoh. Te tu počesmo da ćakulamo dobrih 15tak minuta o zajedničkim drugarima (eto drugari odakle gužva na granici). JESU LI OVI IZA SA TOBOM? Jesu… AJDE PIČITE… Tako da prođosmo preko veze. 🙂
Prelijep dan za vožnju, Jadranska magistrala znate već. Pravimo pauzu pre Splita, te me Maša pita što sam se onoliko smijao kada su se pozdravili sa mojim ćaletom? Ja rekoh zato što tog čiču prvi put u životu vidim, to mi nije ćale. Valjamo se od smijeha narednih pola sata. Puni dobre energije nastavljamo dalje. 🙂
Usput ručamo u restoranu pored mora. Na meniju pasulj iz konzerve. Nakon ručka, vreme kreće polako da se kvari…
Peglamo mi tako još jedno 300 kilometara po jakoj kiši. Plan je bio da se prespavamo u šatoru, ali mrkli mrak, vetar, kiša lije tako da ne možemo ni postaviti naše šatore. Tražimo neki jeftin smeštaj, u Sloveniji smo u nekom neobično pustom seocetu. Maša me moli da ne zalazim u mračne sokake i da svaki horor film tako počinje. Ja i Mario je uveravamo da smo još uvek u Evropi i da se ne brine. U ponoć nađosmo neki privatni smeštaj, gazda kaže da je bio nekad Hotel Kozina. Majka i sin vlasnici, vrlo fini ljudi, za nas troje naplaćuju ukupno 40evra, donose nam fen i sve što nam je potrebno. Mokri bajkeri (tj.mi) zaposedaju celu kuću. Suše se stvari na sve strane, bez obzira što smo obukli bili kišnjake, mokri smo do gole kože…
Ujutru svanu lep dan. Krećemo odmorni i orni za vožnju. Pred Trst stajemo na pumpu. Primećujem da mi je masna vila. Pomislih, procureo semering. Ipak moj motor u to vreme ima 14 godina. Međutim, detaljnije pregledam i utvrdim da je procureo hladnjak ulja… Veselo… Pred put sam namontirao sve iz touratecha što sam mogao, pa tako i štitnik hladnjaka. Jučerašnji dan 900 kilometara pređenih, magistralni putevi. Negde je neki kamion nabacio kamenčić i eto. Nema sekiracije, spremni smo i na takve situacije… Aha… Krenemo mi tako do BMW servisa da tražimo hladnjak… Spremni, aha… Subota, avgust mesec, feragosto, kolektivni godišnji u Italiji. Kažu nam u servisu da samo rade prodaju motora, a da im servis i nabavka delova u avgustu ne radi. Ne očajavamo ni najmanje, ipak nam se izmami osmeh na lice kada videsmo u salonu koji motor zauzima centralno mesto… Evo i slika.
Pravimo dogovor da stanemo na sledećoj pumpi i da skinemo sami hladnjak. Možda se samo šelna neka otpustila. Stajemo na pumpi, nalazimo iza pumpe prazan prostor i pretvaramo ga u radionicu. Nema nervoze ni najmanje, ne znam zašto, ali nama je zabavno. Zajedničkim snagama skidamo hladnjak i utvrđujemo da je hladnjak naprsnuo sa zadnje strane, a ne od napred gde ga štitnik i čuva. Raduje nas opet jedna lepa slika tj. natpis. Na hladnjaku stoji ni manje ni više nego natpis – KTM made in Austria… Smeh… Pa nije se BMW pokvario, nego crko KTM… Inače fabrički BMW kupuje te hladnjake od KTM-a, što smo posle saznali.
Mario seda na svoj motor i nosi hladnjak po celom Trstu. Nalazi ipak nekog majstora koji pristaje da hladnjak zakrpi. Montiramo ga i za nekoliko sati sedamo opet na naše BMW KTM motore. Ova operacija nam oduzima skoro ceo dan. Idemo na ručak. KTM, ovaj BMW časti…
Vozimo do pred Veneciju, zaposedamo neki travnjak i dižemo šatore, ko nam šta sme.
Ujutru vozimo dalje. Dogovor je da se do juga Španije vozi samo magistralnim i lokalnim putevima. Nailazimo na predivnu pekaru, doručak, kafa, dogovor i gass… Prelazimo divne planinske vence, dolazimo u prelijepo mjesto Bobbio. Mjesto Bobbio je čarobno, sa puno tursita, zaljubljenika prirode, kroz njega protiče reka Trebbia. Divno za videti, a bogami i ako su nam motori sa Heidenau Scout gumama, mi perfektne krivine sa odličnim asfaltom odradismo muški. Mnogo motora, ima i biciklista, prijalo bi da je manje gužve, ali i ovako je na nas ostavilo ekstra utisak. Stižemo u Đenovu. Skitamo, po Đenovi, lijepo sve, bili već ranije. Idemo na plažu. Kupanje… Vozimo dalje obalom… Milion vozila svih boja i veličina, mi lagano sve obilazimo. Prolazimo Monako i Monte Karlo noću. Bili više puta, lijepo sija. Spavanje u Nici, kako to romantično zvuči. Smeštaj je jedan travnjak u parkiću. Ne dižemo šatore, ali posle pređenih 680 kilometara, nemamo primedbe na smeštaj..
Nastavak ovog putopisa možete pročitati na forumu u temi – Gde ćemo? Možemo do Afrike!? Dogovoreno.
