Naš član foruma Tumbe i njegova supruga nas danas vode na avanturu kroz Hrvatsku. Na tom putu su evocirali neke lepe uspomene iz prošlosti. Uživajte u putopisu: Hrvatska 2021 – Dah detinjstva (na najlepši način).
Dođe red da napišem nešto o prošlogodišnjoj avgustovskoj vožnji (koja nekim čudom pređe iz prvog u drugi plan), dogodovštinama i za nas najbitnije LJUDIMA (velikim slovima napisano jer oni samo to zaslužuju) koje smo upoznali i iskustva koje smo akumulirali u tih devet dana.
Svako pisanije mora imati uvod, a ja već nekoliko meseci se spremam da pretočim utiske na papir…
E taj uvod postade i kočnica, jer imajući na umu objavljene putopise i kakvi su ih pisci i avanturisti (ne bih o imenima, da nekog neopravdano ne izostavim) pisali, prosto sam došao do zaključka da moram napisati samo ono i onako kako smo mi doživeli sve to.
Jer jedino tako mogu podeliti sa vama šta smo videli i osetili. Svojim jezikom i na svoj način.
I možda sam ja doživeo sve ovo sa previše emocija i možda preteram sa pisanjem, ali ne zamerite, sve što napišem biće izneseno direktno iz duše…
Počeo sam da pišem i u množini i u jednini, jer sam sve ovo što sledi prošao sa suprugom, ali s’ obzirom da smo kao nikada za 33 godine zajedničkog života delovali i donosili odluke kao jedno, nastavljam tekst u jednini.
Kao neko ko je prvi put video i osetio more u Hrvatskoj 70-ih godina prošloga veka, a čitajući zadnjih godina mnogo o Jadranci, Istri, u meni je sve više rastao neizdrž da posetim neka mesta i deo nam bivše SFRJ u kojoj sam naučio plivati, prvi put se zaljubio i što šta još lepoga.
Pošto nam se 2020. iz opštepoznatih razloga izmigoljila, odluka da idemo u avgustu u Hrvatsku je prihvaćena odmah i neopozivo u našoj dvočlano-porodičnoj ekipi.
Bilo je još pokušaja da animiramo neke ljude, sa kojima smo dobro i zajednički putujemo i vozimo se, da krenu sa nama ali od samog starta se osećalo da ćemo ići sami i da je ovo samo NAŠ PUT.
Posle 4 decenije pauze, od odrastanja Marijaninog na Makarskoj rivijeri, a mog u Biogradu na moru „vrlo temeljno“ smo pristupili planiranju puta: MI IDEMO I TO JE TO!!!
Šalim se malo, ali u principu to nam je bio moto i uglavnom osnovni pokretački motiv, sve vreme puta…
Oko pakovanja i šta nam treba od opreme nismo gubili vreme jer smo već u junu i julu bili u C.G. po par dana tako da tu je sve bilo poznato, a i avgust je u pitanju što je umnogome olakšavalo izbor garderobe…
Tri kofera su bila sasvim dovoljna za sve što nam je bilo potrebno za put…
Ja sam se malo pozabavio rutom i pripremio offline mape, jer uz svo poštovanje prema BMW motorrad navy, zaista nisam želeo da trošim novac na kupovinu BMW navigacije samo zato što je ostavljeno fabrički mesto za nju na tabli.
Mobilni telefon i Marijana kao slikar, snimatelj i držač navigacije su se pokazali kao (za naš ukus) dobar izbor :).
Pošto su od mog zadnjeg boravka u Hrvatskoj, složićete se, 4 decenije ipak dug period a u međuvremenu su se odigrali neki nimalo lepi niti prijatni događaji, upustio sam se za traženjem nekih informacija. Ali ne iz medija, niti turističkih brošura, već iz prve ruke…
Tada nastaju male poteškoće jer sam imao drugara i poznanika u HR, međutim splet okolnosti a i različiti životni putevi su učinili svoje i kontakti su izgubljeni.
Ali tada nastupa BJB Forum, i to u punom sjaju. Sa svim pogodnostima koje pruža (a u čemu bi u osnovi i trebalo da služi).
Kontaktiranje naših kolega, motociklista iz Hrvatske je bio pravi izbor za dobijanje svih potrebnih info kao i preporuka i sve moguće pomoći koja je bila potrebna.
U daljem pisanju ću sve pojasniti…
Osnovna zamisao i plan, da smo hteli obavezno provesti par dana u Istri (Pula kao baza), i spustiti se isključivo Jadrankom do C.G. uz boravak u Splitu. To je suština, sve ostalo je bilo stvar trenutne želje i inspiracije.
Zbog izbora Pule krenulo je i moje traganje po Forumu. Pošto se @mile fazer tih dana retko pojavljivao na Forumu, obratio sam se @e-mayl.
Uz jednu poruku na PP i razmenu telefona, ne da sam se ispričao sa Zoranom, nego sam više imao osećaj da on drug iz detinjstva koji se odselio u inostranstvo…
To je fascinacija br. 1 u vezi ovog putovanja.
Posle Booking-a smeštaja za Pulu, sledeće je bilo rezervisati smeštaj u Splitu.
Opet ista priča. Forum, sad kolega @Zog, Splićanin, Dalmatinac. Kontakt i priča sa Željanom, kao sa komšijom.
To je fascinacija br. 2.
I neću više nabrajati fascinacije, verujte da ih je bilo NEBROJENO i sve su ISKLJUČIVO POZITIVNE.
Kako se bližio dan polaska, dođem na ideju da bi put do Pule mogao biti izveden u dva dana, i to prvi dan do Banja Luke, a drugi dan preko Bihaća, Ogulina pa kroz Gorski Kotar i Delnice, pa do Pule.
Sve super, Marijana nema zamerki ni na šta, i ja rezervišem vilu Kobilj u Banja Luci.Tako dođe i 16.08. i vreme da se krene na put…
Da dodam samo da u sedmici pred polazak urađen je servis na motoru, a tako sam se i trudio da
„naštimam“, jer sam se u avgustu vozio i muvakao po SRB i BIH i namestilo se da taman radim servis na 30.000km.
Uz servis namontirane su i nove Metzeler Roadtec Z8 Interact. Ne bih sad da objašnjavam previše zašto te gume. Ovo je subjektivno moj stav, ali fabrički su bile namontirane, u svim vremenskim uslovima se odlično pokazale, sa prvim parom prešao 17.200km, a drugi par zamenio na 12.900km zbog ovog puta. Mogle još da se voze, ali nisam hteo da razmišljam, pogotovu ako se uzme u obzir kvalitet i sastav asfalta na Jadranci, uz vrele avgustovske temperature. Pri tom nemam „tešku ruku na gasu“. Čist touring. Lagano i sigurno.
To su moji razlozi za izbor Metzeler-a.
Ako nekog zanima više info o gumama i oznakama, može na PP.
Da se vratim na 15.08.
Moj neki trip je da veče uoči puta bude sve spakovano, koferi zatvoreni i okačeni na motor (pogodnost je što imam i dvorište i garažu). Tako spakovan, proveren i natankovan motor, uguram u garažu na rikverc i ujutru samo ga upalim i paljba.
I tako je godinama unazad, jer jutarnje pakovanje mi se par puta olupalo o glavu, jer sam uvek nešto zaboravljao. Zato sada natenane sve završim uoči puta i dan polaska je to u bukvalnom smislu: Polazak.
Tokom pakovanja i kačenja kofera javlja mi se drug Bole, jaran od vojničkih dana, rodom iz Podlugova a sada žitelj nam prekookeanske Kanade, t.j. Toronta.
I kaže da su stigli porodično na odmor u BIH. A u meni zakuvaše emocije. U glavi haos.
Od 1998. kada je otišao i kada sam njegovog šestomesečnog sina držao u naručju dok su čekirali kofere, mog jarana sam video samo jednom, a sada je tu i njegova kćer koja se rodila u Kanadi i ovo joj je prvi dolazak u Evropu, t.j. u Bosnu.
A sa njima imamo odnos više kao sa članovima porodice, nego sa prijateljima.
Problem veliki. Mi put ne možemo da pomerimo jer je sve rezervisano a ne bih nipošto da propustim viđanje sa Boškovićima.
Ali kao što svi znate, sa pravim ljudima UVEK sve ide vrlo lako i vrlo prosto.
Pošto nisu imali ništa ugovoreno oko mora, pade dogovor da Oni dođu u Tivat, a mi da skratimo dva dana u Splitu i da zajednički provedemo par dana u C.G.
Svi srećni i zadovoljni.
16.08.21.
Lagano buđenje, jutarnja kafa, sređivanje…
Uobičajena dnevna rutina, samo sada sa malom primesom pozitivne tenzije zbog jučerašnjih događaja.
Planirano je da danas, vreme nebitno, stignemo u Banja Luku.
Polazak oko 9.30 i prva stanica i kafica u Bijeljini, za slučaj da se uspemo videti i sa Boškovićima.
Ali kako to dovodi do velikog nepoklapanja u vremenu, produžavamo dalje.
Temperatura visoka (36o-37oC) i zastajemo negde između Brčkog i Obudovca na osveženje.
Zaključujemo da se ovde nećemo rashladiti, jer unutra klima ne radi a pod tendom napolju je gora sparina nego kada se vozimo. Kada se tome doda i par lokalaca (dobro pripitih) zainteresovanih za razgovor i njihovi komentari na temu motociklizma, to nas je samo ubrzalo da krenemo što pre…
A put, od temperature gori asfalt, gori vazduh, ali mi napredujemo i oko 15h stižemo u Banjaluku.
Na motoru pokazuje 40,5oC, i sad nam prethodni put izgleda kao prijatno zezanje.
Lagano pronađosmo smeštaj i ulećemo u pod tuš da podođemo…
Posle osveženja, kao sad sam trezveniji, izađem na windy.com, da vidim prognozu vremena za sutra i tu kreće promena plana. Celokupna ruta koju smo planirali za sutradan, su najavljene vremenske nepogode, te žuti, te narandžasti meteo-alarm, te udari vetra, a u meni raste nervoza…Nije mi prvi put da kisnem niti vreme utiče na moje planove vožnje. Ali to su bile solo ture i sam na motoru. Sada je u pitanju i Marijana iza, kao i potpuno nepoznat put kojim nikada nisam vozio a naslušao se priča o vremenskim iznenađenjima u Gorskom Kotaru.
Pričamo, šta činiti. Posle provere da za slučaj da, stignemo noćas, možemo ući u smeštaj u Puli, donosimo odluku da nastavimo put danas.
Zbog dužine preostale deonice, planiramo da to „dunemo“ auto-putem.
Krećemo iz B.L. a temperatura 41,5oC, i posle par stotina metara kada sam stao da zamenim evre za kune, zaključio sam, da su mi u punom značenju, gaće mokre i da se sve sliva sa mene u čarape i patike. Malo je falilo da dođe do preispitivanja količine ljubavi prema motociklizmu…
No to dođe tek kao početak male avanture koja se zove preći granicu…
Ljudi moji, nešto sam malo tih dana ispratio u vestima, da su gužve na HR granici velike, ali ono što smo videli, doživeli i na sreću preživeli, se graniči sa hororom.
Ne znam koliko kilometara je bila duga kolona, ali znam da je trajalo i trajalo, provlačili se, molili policiju da nas propusti jer su pravili punktove i odvajali putnički od ostalog saobraćaja, i posle više od dva sata stadosmo pred HR granicu.
Od svih dokumenata koja su nam navodno bila potrebna, carinik je, uz „Dobrodošli“, uzeo samo pasoše uz pitanje da li imamo test odnosno potvrdu o vakcinaciji. Sledeće je bilo „Doviđenja“.
Začuđen brzinom svega i bez ikakvih podpitanja na koje obično nailazimo na granicama, za tili čas se nađosmo na auto-putu.
Složićete se da auto-put i nije baš neko mesto za fotkanje, ali okačiću bar nešto…
Mala pauza posle Zagreba na benzinskoj pumpi i nastavljamo daje prema Karlovcu odnosno Istri.
Kao u western filmovima, odjahali smo u suton ka zapadu…
Ali između nas i Istre trebalo je proći i kroz Gorski Kotar.
Pošto je bio mrak i samo su se pomalo nazirali planinski vrhovi na horizontu, nisam znao gde se tačno nalazimo, ali sam bio ubeđen da je to teritorija Gorskog Kotara. Temperatura je jasno govorila u prilog tome, jer neposredno pre toga oko Karlovca je bilo 30-ak stepeni, a sada se instrument kolebao između 14 i 15oC.
Posle prolaznog zahlađenja, približavanjem moru se digla i temperatura.
Mi uživamo (po prvi put danas) u vožnji i predivnoj noći, nebu osutom zvezdama. Ma san čitav…
A utom stižemu u Rijeku, i kroz bacanje pogleda levo-desno dogovaramo se da stanemo negde da malo udahnemo miris mora…
E onda drage moje kolege se dešava nešto, što verujem da je velika većina vas iskusila bar nekad, a što potvrđuje nepredvidljivost motoraškog života…
Elem negde malo pre „Vrata Jadrana“, snimim ja bilbord, za pumpu sa odmorištem za 300m.
I razmišljam, to je to, ovde pauzica i posle toga za sat smo u Puli. Tog trenutka niotkuda, ničim izazvan na nas se obrušava takva provala oblaka. Ma kakvi provala, da sam stajao i neko me lagano zalivao kofom i crevom, ne bi uspeo tako temeljno to da uradi. I da dopre do bukvalno svakog delića kože.
Kakva oprema, kakvi kombinezoni, to se desilo sve u 30-ak sekundi, da nismo ni bili svesni šta nas je snašlo.
I umesto pauze i uživancije na pumpi, samo smo prošli kraj nje i produžili dalje. Nije imalo smisla da stajemo tako žljickavi i glibavi, većim delom dana natapani znojem i prašinom, a sada isprani kišom. Pa se sve to pomešalo…
Treba se osušiti na motoru, jer se posle te vodene kataklizme što nas zadesi, brzo sve vratilo u pređašnje stanje.
28oC i vetar koji lagano duva, uopšte nisu bili neprijatni za vožnju, štaviše…
Mislim da se to vidi i na licima.
Ubrzo stižemo i do Pule.
Prvi utisak VAUUUU…
Uz pomoć navigacije, brzo smo pronašli smeštaj.
Uz osmeh, dobrodošlicu, Radensku i kafu (naš izbor ) dočekao nas je naš domaćin Marko.
Umorni baš baš, ali još više srećni jer smo bili svesni da počinje naša Hrvatska avantura.
Te četiri decenije odsustva su počele da blede, a sve više da se vraćaju slike i senke nekih prošlih vremena…
Nebitno je što su naše uspomene bile vezane za Dalmaciju, samim tim da smo stigli u Istru i da se osećao onaj miris… Znate koji, ONAJ MIRIS… Njega osećate ili ne osećate, volite ili ne volite, imate ga u nozdrvama i kada ste daleko od njega….
E taj miris je Marijani i meni, ne mnogo, nego previše nedostajao svih tih godina… I sve vreme smo ga imali u glavi, i bio je tako jak da smo ga mogli napipati preko stotina km udaljenosti…
A sada smo tu… I DIŠEEEMMMOOO…Ćutimo i lepo nam je.
To bi otprilike bio 1. dan puta.
Možda sam nešto previše opisivao, a drugo preskočio ili zaboravio, uglavnom, osim fotki i svoje memorije, nemam ništa drugo od pomagala za pisanje ovog putopisa…
I da naravno, sve ovo je (kako sam Vam i obećao) nešto kako smo sam mi to doživeli.
Lično i emotivno…
Tog 16.08. smo uz neka sitna vrludanja prešli oko 800km a izgledalo je ovako:
Nastavak putopisa Hrvatska 2021 – Dah detinjstva (na najlepši način) možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
.){kind=link}