Za danas, jedan sasvim drugačiji putopis od našeg člana foruma misa-pei. Kao veliki ljubitelj životinja, seo je na svoju Bedeviju (CBR1000F) i otišao da obiđe i nahrani medvede, prave medvede i usput napravio Medopis. Možda vam ovaj uvod deluje konfuzno, ali verujemo da ćete uživati u putopisu.
Ni sam ne znam da li je ovo putopis, kraća vožnja ili samo zabeleška o ostvarenju dečjeg sna. Vi sami prosudite.
Medopis ili kako se kvalitetno izgubiti na svakih sto kilometara, u proseku
Životinje volim i to svi znaju. Volim i da putujem, da upoznajem nove ljude, da se družim. Motor mi je deo života od kad sam stasao za njega. Ovim putovanjem sam uspeo sve da spojim.
Već dugo pratim Facebook stranicu Naša Maša, a ima ih i na Youtube. Tu sam upoznao Mašu i Ljubicu. Naravno da sam odmah dobio želju da odem da ih upoznam. Nisam rekao, Maša i Ljubica su mečke. Prave, lepe, čupave, velike mečke. Neki su već skontali da ja mede baš volim. Kako da ih ne volim, odrastao sam uz Bena i Grizli Adamsa. Zanimljivo je da smo svi mi imali mede kao jedne od prvih igračaka. Muški, ženski, oni kolebljive seksualnosti… Svi. Univerzalna ljubav i igračka.
Posle Rumunije, gde sam imao kratak susret sa medama, koji su ipak divlji i kontakt sa njima nije preporučljiv, rešio sam da odem kod ove dve dame. Priprema je bila kratka, Ljilja zna kako da me spakuje u tren oka, raspitao sam se za smeštaj, najavio se, sve štima, krećem u sredu. Imao sam plan da se malo duže zadržim, da skočim do Visokog (da, u piramide), da obiđem Sarajevo, tri, četiri dana da se zadržim. Međutim, najaviše kišu za petak, pa sam se brže bolje vratio kući ranije, odmah u četvrtak. Zadnja guma mi je baš lepo ćelava što po suvom nije problem, ali ne bih se baš lagodno osećao da teram koju stotinu kilometra po kiši sa njom. A i ćorav sam, pa mi kiša dodatno smeta. Motor je u odličnom stanju, nemam neku pripremu. Da parafraziram Blues Brothers: Elwood: “It’s 106 miles to Chicago, we got a full tank of gas, half a pack of cigarettes, it’s dark… and we’re wearing sunglasses.” Jake: “Hit it.” Imam 270km do tamo, pun rezervoar i gorivo je tamo jeftinije, dve kutije smotanih cigareta, dan je i imam naočare za sunce. Kreći, kaže Ljilja.
Da vam pišem o smoru po obilaznici i auto putu, nemam nameru. Vrućina odozgo, Bedevija greje odozdo. Pošto nemam GPS, oslanjam se na Google maps. A pošto nemam nosač za mobilni, moram da stanem, skinem rukavicu, raskopčam se, upalim fon i nađem gde sam. Onda ista procedura obrnutim redosledom. Baš naporno. Neka, pratim ja signalizaciju. Izađem iza SM, idem na Kuzmin pa na Sremsku Raču… Jbg, odmah sam se izgubio.
Prvo gubljenje. Vozim, ni g od granice, odjednom tabla Sremska Mitrovica… Ja u zabezeku, šta ću ovde. Stanem, pitam nekog tajgera šta mi je činiti, Google me vodi kroz Mitrovicu, a ja se nećkam. Kaže iskusan čovek da je bolje da se vratim tih dvadesetak km do Kuzmina i da na semaforu skrenem levo za Raču. Ovamo bih išao na Pavlovića ćupriju, plaća se prelaz, lošiji je put. Nalevo krug, krenem nazad. U Kuzminu kod tog semafora malecka tabla, prljava i nikakva na kojoj piše „S. Rača“. Pronađem granicu, dva auta ispred mene. Sjajno. A prašinčina, a znoj, a vrućina. Prašina od kamiona i od peska koji se tu vadi. Dođem na red, prođem naše, dođem kod onih drugih naših, gleda OSL dokumenta, vadi ih iz futrole i kaže mi da mi je istekla važnost saobraćajne dozvole. Veli, ne sme da me pusti jer jeste to glupost, jeste nebitno, ali šta može, to je propis.
-Sad sam bio u Rumuniji, niko me ništa nije pitao.
-Imali ste sreće, Rumuni su baš rigorozni oko toga. Parkirajte se tamo napred i dođite ovamo.
Šta ću, parkiram se napred, uđem kod njega u kontejner a ono radi klima, milina. Gleda dečko dokumenta (gleda u njih kao da Tolstoja čita), gleda mene znojavog, musavog, crvenog u licu od vrućine…
-Hajde, nema smisla da Vas vratim kad ste do ovde došli. Nisam ništa video, zamenite saobraćajnu kad se vratite. Srećan put!
Sav radostan, nastavljam dalje, pravac Bijeljina. Prašinčina i vrućina. Ulećem u gužvu, skrećem u grad i…
Drugi put se gubim. Gledam gde da se parkiram, da se raskomotim i promenim pare, da se malo ohladim i popijem nešto hladno. Glavnija ulica, nigde da se smuljam sa strane, parking se plaća, vidim table. Ne znam kakav je ovde odnos prema parkiranim motociklima. Zavrnem malo levo, desno, mirna uličica, kiosci, menjačnica, ispred nje GS. Tu stanem. Gleda me lik iz menjačnice smeška se… Pokažem na BMW, on klima glavom. Da ne dužim. Bora, vlasnik menjačnice, motorista, ima i CBX kod kuće i pre bi dao ruku nego prodao Hondu. Razumem ga. Promenim lovu, on mi čovek na ceduljče zapisa kuda da idem do Doboja, gde su „crni stubovi“ tj. kamere. Lepo smo se ispričali, skoro sat, a ja se kao žurim. Lepo poznanstvo. Sve sam ga poslušao, nisam se oslanjao na „intuiciju“, uhvatim put ka Brčkom. A ono radovi. Malo skinut i greban asfalt, jedno desetak km, semafori za naizmenično propuštanje, prašina i vrućina. Znoj curi, Bedevija me greje. Dokopam se Brčkog, samo što nigde ne piše ni Šamac, ni Modriča, ni Doboj… Prevrćem po glavi „udarničke pesme“ o izgradnji pruga po Bosni: Šamac-Sarajevo i Brčko-Banovići.
Treći put se izgubih. Sednem u neki kafić u dvadeset trećoj ulici od centra. Mlad konobar nije ni čuo da postoji ni Modriča, ni Doboj… Poznavanje države mu je nikakvo. Čuje to čovek za susednim stolom i umeša se u razgovor, sve mi lepo objasni da samo pratim znake Banja Luka i to mi je sve. Dok ne vidim baš Doboj. Lepo se ispričasmo, pomože mi. I on me upozori na kamere. Dobro je što pre njih piše „Radarska kontrola“, pa baš moraš da si budala da te uslikaju. Gužva, vrućina, prašina. Prođoh Modriču, sad gađam Doboj, direkt. Ima kraći put, preko Gračanice, ali je kažu loš i ide preko Ozrena, tamo je makadam. Okolo je najbolji put. Jest, baš… Mada je stvarno, sam put dobar osim onog dela iza Bijeljine. Jedino što je sve nekako ravno i nigde šume i hlada. Čudna mi nešto ta Bosna. Niđe šume, niđe lada. Prođoh sve i stignem u Doboj. Medama treba odneti poklone, mene je mrzelo da vučem odavde, rešio sam da sve kupim u Doboju. Ali, ne lezi vraže… kao i obično sam se preračunao s parama. Promenio sam dinare za 100BKM. Znam da je smeštaj 50BKM, sipao sam gorivo za 30BKM, imam slobodnih samo 18, pošto sam popio kafu. Menjačnica zatvorena. Obe banke zatvorene. Preznojen, skuvan, crna majica sva u belim prugama, trčakaram po Doboju k’o luda Nasta i ne znam šta ću. Rešim da kupim medama poklone, a ako mi zafali para za smeštaj da ostavim evre ili kako god. U Konzumu uzmem šest pašteta u foliji, četiri pakovanja karamela, kilo jabuka… Požalim se brkatoj kasirki koja bi (po izgledu) sama mogla da istera Njemce iz Doboja, koja se rastrča po tržnom centru da nađe da li bi neko kupio evre. Duša od žene, stvarno se zdala da mi pomogne. I na kraju me pita što ne promenim lovu u Pošti. Kažem joj da sam pitao čuvara neke banke za to, pa mi je on rekao da u Pošti ne menjaju pare. Tad sam joj video onaj pogled koji bi oterao Njemce. „Budaletina jedna, šta on zna, sjedi tamo i ništa ne radi. Samo lupeta.“ Malo je falilo da ona izađe da mu izvuče uši. Obožavam takve gospođe. Naravno, u Pošti se normalno menjaju pare, još su se službenice potrudile da mi nađu 20e kusura, da ne menjam svih 50. Sjajne žene. Sve sam sredio i…
Četvrti put sam se izgubio. Google maps mi kaže idi levo, ja ga poslušam. Nešto mi je sumnjivo. Vidim ide skuter sav izlepljen ogromnim 46. Moj čovek. Pitam za most, ispade da sam pogodio pravac, ali pogrešio smer. Opet, nalevo krug i samo pravo. Kroz centar Doboja sam prošao uzduž i popreko jedno pet puta tog dana. Ovo mi je bio poslednji prolaz. Most, desno, na kasnijem račvanju skrenem desno, vadim fon, stao sam nekim ljudima ispred kapije… Oni mi sve lepo objasniše, opsovah opet mape i nalevo krug, sto metara nazad, u levo račvanje. Šumski put, ali asfaltiran, mračak se sprema, već sam knap sa živcima. Motor me greje, još je vrućina… Na putu šoder, rupe i asfalt. Ništa strašno, na nekim mestima se može 50, 60. Ali, oprezno. Stigoh na kraju. Cajger kaže 377km od kuće. Hmmm, a Google mi je predviđao 270km. Lepo. Četiri gubljenja na 400km. Manje više.
Upoznah se tu sa Petrom, vlasnikom ovog čarobnog mesta. Mrak se skuplja, požurih da se upoznam sa damicama. Procedura je da tamo niko ne ulazi bez njega, naravno, i da se ne priča sa medama jer one se glasaju kad su nezadovoljne ili im nešto nije po volji. Ako im se priča, one mogu da pomisle da vama nešto nije po volji i da stanu u gard. Čeka se da one priđu, jer su naviknute da ko uđe, deli slatkiše. Tu sam stao, Maša je prišla Petru, a meni je došla Ljubica. Lepotica.
Neverovatno je kako nežno uzima iz ruke male bombone. Samo usnama dodirne prste, valjda jezikom zahvati slatkiš. Moj mačak Mića je siledžija u odnosu na Ljubicu.
Maša je bila zabavljena Petrom, Ljubica je čekala strpljivo da otvorim svaku bombonu i da joj je pružim. Bombone su pojedene, više nije imala šta da dobije i otišla je dalje. Nisam je mazio. Reče Petar da ostavimo to za sutra, da se upoznamo. Pošto sam „namirisan“ mojim živuljkama i svakojakim lutalicama koje moram da pomazim kad ih sretnem, temeljno sam onjušen. To je bilo to sa njima za to veče.
Seo sam sa Petrom ispred jedne kolibe, zid se nastavlja u kavez. Pitam za Wi-Fi… Naravno ima. Lozinka? „gdjemedo“. Najčešće postavljano prvo pitanje. Odjednom vidim malog maskiranog gepavca kako pruža šapice kroz rešetke.
Hrane ga Petar i njegova ćerkica, Eva. Ponosna je Eva što je pošla u prvi razred osnovne škole. Predivno, otvoreno detence. Ćerkica kakva se poželeti može. Ona mi je objasnila da ima i jednog rakuna dole u Doboju, gde inače živi i ide u školu. Ovaj se zove Nikola Tesla.
Do kasno u noć sam sedeo sa Petrom i pričali smo o životinjama. Pio sam Mašino pivo. Nije loše, ali meni ipak više leži pivo sa drugom životinjom.
Tu sam iz prve ruke čuo kako su Maša i Ljubica stigle u Gostinje.
One su pronađene kao mečići, majke su im ubile lovokradice. Maša je pronađena 2019, a Ljubica godinu kasnije. Mašinu majku je neko ubio, odsekao joj glavu i šape i ostavio truplo u šumi. Meče je bilo tu, našli su ga i stiglo je do Petra. Ljubicu je Petar tražio po šumi kad je čuo da su neki „lovci“ vozali ubijenu mečku na haubi džipa. Našao je meče i odgajio ga. Najveći problem mu je bio što nema dovoljno literature o odgajanju mečića. Snalazio se na sve načine da što više nauči, da što pravilnije i prirodnije odgaji prvo meče. Posle, sa Ljubicom, već mu je bilo lakše. Razmažene su sada.
Naravno, dok smo pričali, oko nas su se motali kučići i mačići (koje je neko tu doneo i ostavio), jedno bejbi prasence od cirka 2kg žive vage koje se hrani na cuclu i kozice/jarići. Lepota. Planinski mir, noć, ćaskanje, pivo. Neki majstori su radili u krčmi, pa je Petar morao da čeka da oni završe i da tek onda vodi Evu u Doboj (petnaestak kilometara udaljen po šumskom putu) jer sutradan ide u školu.
Oko jedanaest sam otišao u smeštaj. Simpatična kućica, unutra su tri sobe svaka sa svojim kupatilom i zajednički dnevni boravak. Čisto, uredno, mirno.
Kad smo ulazili u donje dvorište, nešto veliko belo i nešto manje braon su krenuli ka nama. Lame! Franc i Greta. On je malo više teritorijalan, a ona je radoznala. Ipak sam se držao na distanci, ne bih da me Franc zapljune.
Lepo sam spavao, što meni i inače nije problem, a ujutru sam pijuckao kaficu ispred kućice u društvu Franca i Grete. A dopalo mi se što se zove Greta, jednoj mojoj šar-pejki sam ja dao ime Greta. Uspomene…
Dvorište je baš lepo i ima i svoj bazen. Trenutno ne radi, rekao bih.
Na rastanku mi je Petar rekao da će doći oko deset, pa ćemo onda opet kod meda i da vidim vuka (kom samo on prilazi i šeta ga). Popeo sam se u gornje dvorište u kom smo sedeli prethodne večeri gde je i krčma, restoran. Sjajna konobarica/kuvarica/sve i svja mi je ponudila da doručkujem. Pošto sam sinoć kasno pitao za klopu, ona je već otišla pa sam jeo sendviče što mi je Ljilja iskusno spakovala, oberučke prihvatih. Samo da je sve domaće. Slatko se ona nasmeja, naravno da je sve domaće. Leleee… Kad donese doručak za drvoseču. A ne zna se šta je ukusnije. Kobasice sa sirom, meni najmanje drage ali ukusne, međutim slanina i suvo meso, jaja na oko, pečurke i paprika, sve sa roštilja. I miris i ukus i izgled i voda na usta… Pored toga, sir, kajmak i male dimljene loptice sira. Razbio sam se. Jeo sam tek kod kuće posle devet uveče.
Gledam na sat, prošlo je jedanaest… Sad će Petar… Obišao sam dvorište. Mede su u svojoj kući, u hladu, ne izlaze dok je sunce. Rakun spava. Lane je tu. Bebac mili.
Vuk je uz ogradu.
Jarići trčkaraju kao prava banda.
Prasence, Žu-žu se zove, slatko ručka.
Tu je i još poneka zgradica. Sve je to Petar sakupljao po Ozrenu i rasklapao pa sastavljao ovde. Svaki kamen i daska su prošli njemu kroz ruke. Zaista je hipervredan čovek.
Međutim, sad dolazimo do dela koji mi se nije dopao i koji me je uvredio. Petar je rekao da će doći oko deset. Čekao sam ga skoro do dva. Zvao sam ga, nije mi se javio. Ostavio me je kao smrdljiv sir, a bez njega ne mogu da idem kod meda. Tukao sam 700+ kilometara, a on me tako ispali. Dobro, njemu na čast. I opet se pokazuje da me nikad nisu izneverile životinje, nego ljudi. Došao sam s puno poleta i ljubavi i onda… da ne pričam dalje.
Povratak je bio priča za sebe. Nisam hteo, naravno, da se vraćam istim putem. Hteo sam da preko Ozrena dođem u Gračanicu, pa na Brčko i Bijeljinu. Krenem tim putem i opet račvanje… Odmah lepo stanem (posle par stotina metara) i vadim fon. Naravno… pogrešno skretanje. Ide čikica na četrnestici, mašem mu, staje on. Objasnio mi je da je taj put koji sam namerio makadamski i da su gradili neki most, pa ima i eksera po putu i da je oštro kamenje. Plaši se da ću iscepati gumu. Nego da se ja vratim ka Doboju, pa kad prođem groblje ne skrenem na onaj most nego da produžim pravo. To je zaobilazni put ali opet vodi u Gračanicu što je dosta kraće nego preko Modriče, Šamca… A sve je asfalt. Al zamalo… Sve ga poslušam, sve sam zapamtio. Vozim onim putem kojim sam došao, sad idem nizbrdo, prođem groblje (sahrana u toku) prođem most i dalje. Prekrasan put kroz šumu. Asfalt sasvim korektan u odnosu na to gde sam. Šljunka ima, ali opet može i pedeset, šezdeset povremeno. Stanem. Ugasim motor, tišina, ptičice i moj šum u ušima. Divota. Hladovina, ali je vazduh vruć. Znoj, grejanje odozdo, šum ventilatora. I vozim ja tako, kad… nema dalje asfalta. Presečeno. Google kaže da je tu put, ispred mene makadam. Ma, idem ja dalje. Vozim tako, a ono sve strmije i sve rastresitije. Bedevija baš nije građena za takve putešestvije. Teška, pomalo svojeglava, široke gume koje izbacuju po neki kamen pa se čuje povremeno ono PINGGGG. Greje se ona, grejem se i ja. Ako se izvrnem, nema šanse da je podignem. Za povratak je kasno, ne mogu da se okrenem na nizbrdici. Kratke nogice veslaju kad zagusti, kotrljamo se postepeno. U daljini se vidi kuda ide put. Lepo izgleda sa nekoliko kilometara udaljenosti. Čak mi se čini i da je asfalt. Jok, utabaniji makadam. Pičim polako 30, 40… Zastajem na nizbrdicama pa se lakše spuštam uz doziranje kočnica… Sve u svemu, dobrih četiri, pet kilometara tako. Poslednja nizbrdica i krivina. Još malo nizbrdičnog makadama i ASFALT! Pristojan. Tu sam slikao taj poslednji, prilično dobar deo. Strmopizdina je, ne brinite.
Put solidan, pa bolji posle kojeg kilometra, pa odličan… Pun gas. Sve pet, sve fino. Predeli predivni, šumica, livadica, seoce.
Pijem Fantu u prvoj radnjici. Suvo mi grlo, puno prašine od makadama. Lokalni dežurni ispred prodavnice cirka pivo, ja sokić… Kako ko uđe u radnju, donosi dežurnom pivU. Dobro, samo ih je dvoje ušlo dok sam ja bio tamo. Tu stade neki auto, stariji čovek, ja ga pitah za put… Samo sam shvatio gde treba da skrenem za Gračanicu i koje putokaze da pratim. Zatrpao me je, rafalno, imenima mesta kroz koja treba da prođem, samo sam zapamtio Arizonu. Stvarno se tako zove mesto. Dobro, jedva me je pustio da krenem, posle sedmog objašnjavanja i alternativnih pravaca, kuda on ide kad ide za Brčko jer tamo ide često… Taman je krenuo da mi detaljno objasni zašto ide često i dok je hvatao vazduh, ja se izvinih i utekoh. Sve mi se smutilo u glavi. Bez greške prođoh Gračanicu i tu počinje božanstven put preko neke planine. Ka Brčkom. Serpentine dostojne Alpa, solidan asfalt, saobraćaj onako. Pogled sjajan, vožnja tečna, divota. Svakako preporučujem taj put. Uživancija.
Do kuće je sve bilo jednolično. Ispred Bijeljine opet onih desetak kilometara radova, drndanje po grebanom asfaltu, znoj, vrućina i prašina. Granica, bez gužve ako izuzmemo kolonu kamiona koja je dugačka najmanje sedam, osam kilometara. S obe strane. Povremeno trube, to je jedini način da izraze svoj revolt. Sa carinicima su kao male mace. Stajanje na auto putu, da se oduvam. Tu vidim propušten poziv od Petra. Isuviše sam bio besan da bih mu se javio. Kod kuće sam bio oko sedam. Pošao sam u dva. Oko 270km tog dana. Baš je bilo kraće nego prvog dana.
Sve u svemu, životinjice me nisu razočarale. Predivne su. Sve. Zahvaljujući mojoj „specifičnoj“ navigaciji, upoznao sam dobre ljude. Svi su se trudili da mi pomognu koliko su god mogli. Hvala im. Zato smatram da i u gubljenju postoji neki kvalitet. Petar me je oduševio onim što je učinio za životinje, a debelo me je razočarao i uvredio u odnosu prema meni. Put je bio uspešan, doživeo sam nešto što 99% ljudi ne doživi – bio sam s mečkama, hranio ih, ostvario sam jednu veliku želju. Stukao sam preko 700km zbog desetak minuta sa medama. Meni vredi.
Za utisak o Medopisu, možete posetiti temu na forumu i ostaviti komentar.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
 i otišao da obiđe i nahrani medvede, prave medvede i usput napravio Medopis.){kind=link}