Opšte je poznato da su se neka od velikih arheoloških otkrića dešavala sasvim slučajno. Veliki britanski arheolog Hauard Karter, već se bio pomirio sa sudbinom da nije našao to što je tražio nakon što je prekopao celu Dolinu kraljeva. Međutim pri samom kraju istraživanja obratio mu se sluga koji je radio na otkopavanju rekavši: “Što ne kopaš ispod svog kreveta?” Poslušavši ga, Karter je baš na tom mestu započeo iskopavanje i pronašao Tutankamonovu grobnicu.
Nešto slično se desilo i u Dićima. Naime, devedesetih godina prošlog veka u selu je živela jedna žena koju su zvali luda Dara i koja je tvrdila da joj se u snu obratio Sveti Luka, koji je rekao da se na mestu starog groblja mora otkopati crkva koja tu leži zakopana vekovima. Srećna okolnost je ta što je te 1991. godine priča zainteresovala našeg poznatog arheologa Željka Ježa iz Valjeva, koji je započeo istraživanja nemajući pojma da li će i na šta naići.
Kad su započeta iskopavanja, arheolozi nisu imali nikakav podatak o lokalitetu. Kada su tražili od seljana da im iseku jasen na tom mestu, da bi mogli da kopaju, niko nije hteo ni za živu glavu. Govorili su da je to zapis i da nesreća čeka onog ko ga poseče. Tek uz pomoć lokalnog sveštenika uspeli su da sklone drvo i ispod njega se ukazao temelj oltara crkve. Neverovatna je snaga predanja. Na osnovu njega potomci su se vraćali iz seoba i nastavljali da žive i sahranjuju se tamo gde i njihovi preci, ostavljajući nam spomenik o kontinuitetu.
Iskopavanja su pokazala da na prostoru savremenog groblja postoje ostaci srednjovekovne jednobrodne crkve. Crkva je građena krajem XIII veka ili početkom XIV veka. Crkvu je sagradio vlastelin Vlgdrag, čelnik kralja Stefana Uroša II Milutina Nemanjića kao svoju mauzolejnu crkvu i u njoj je bio sahranjen zajedno sa članovima svoje porodice i bliže rodbine.
Dokaz za to je natpis urezan u 13 redova koji govori o upokojenju monaha Nikole, po mirskom zovu čelnika Vlgdraga koji se prestavio na Vaznesenje Gospodnje 8. maja 6835.(1327) godine i kome nadgrobnu ploču postavi njegova supruga, monahinja Ana, a mirski zvana gospožda Vladislava:
U leto šest tisućno i
Osam stotina i trideset pete
u dane kralja Uroša
meseca maja u osmi dan i Vaznesenje
Gospodnje na Spasovdan predstavi
se rab Božiji monah Nikola, a
mirski zvan čelnik
Vlgdrag, ktitor ovoga svetog
mesta. I ovaj kamen postavi
raba Božija Ana, mirski zvana
gospožda Vladislava. Bogu pak našem
slava u vekove. Amin.
Međutim, iznenađenja su nastavila da se nižu. Pored temelja crkve, jedan po jedan iz zemlje su počeli su da “niču” srednjovekovni grobovi sa monumentalnim nadgrobnim pločama, dakle cela jedna nekropola koja do dana današnjeg nije u potpunosti istražena. Otkopano je samo 250 grobova, a smatra se da ima još bar 1.000 srednjovekovnih nadgrobnih spomenika, koji su jedinstveni na Balkanu.
Ono što je zajedničko svim nadgrobnim pločama nekropole je da nemaju nikakav istaknuti pisani znak ili slovni simbol, već se radi o simboličkim i likovnim predstavama. Velike ploče oko obnovljene zadužbine Vlgdraga, velikog čelnika na dvoru kralja Milutina, ukrašene su neobičnim i jedinstvenim simbolima kao što je stilizovano Hristovo raspeće koje je istovremeno i predhrišćansko drvo života.
Daljim otkopavanjem kao šlag na tortu stiže otkriće da temelji tek otkrivene crkve jednim delom, tačnije njen oltar leži na grobnici u obliku tumula koja datira još iz bronzanog doba, tačnije 1500-1200 godina pre nove ere (pre Hrista), dakle ovo mesto je simbol svetosti još iz praistorije!
Svojom monumentalnošću srpska nekropola, tik uz Ibarsku magistralu, privukla je pažnju i stručnjaka Instituta za arheologiju sa Univerzitetskog koledža u Londonu. Engleski arheolozi i antropolozi su već tri puta dolazili u selo Dići.
Otkriće memorijalnog hrama visokog plemića i groblja s monumentalnim spomenicima u Dićima ukazuje da granica srednjovekovne Srbije sa Ugarskom nije bila na Rudniku, kako se obično smatra. Ovakve zadužbine grade se na svojoj zemlji, baštini, daleko od neprijatelja. To znači da je granična linija Srbije bila na bezbednoj udaljenosti, najmanje kod Kolubare, mišljenje je naših arheologa.
Arheolozi priznaju da Dići ni iz daleka nisu istraženi, iako mogu da nam daju odgovore na mnoga pitanja, kakvo je bilo srednjovekovno stanovništvo, kako su izgledali, koji su im običaji bili? Pitanje je gde su živeli ti ljudi koji su sahranjeni ispred crkve, jer je ovakva koncentracija grobova i njihova monumentalnost ukazuje da je reč o plemstvu ili bogatom stanovništvu velikog naselja.
Dok se traga i mašta za tajanstvenim gradom i dvorom velikog čelnika Vlgdraga, crkva sa neistraženom nekropolom malo poznatom u javnosti, stoji usamljena čekajući neka bolja vremna.
Vlgdrag i stara crkva u Boraču 
Sledeća lokacija na ovoj vožnji nalazi se u selu Borač i radi se o maloj živopisnoj crkvi Svetog Arhangela Mihaila.
Za one koji eventualno istim redosledom budu obilazili mesta koja opisujem, odmah da napomenem da ne koriste rutu koju im navigacija bude izbacila već baš onu koju postavljam u ovom postu: Dići – Donja Vrbava- Toponica – Borač. U suprotnom, navigacija će vas odvesti na neki uzani makadamski put, na čijem početku će vam izbaciti podatak da do krajnjeg odredišta imate još oko 15Km.
Stara crkva u Boraču, crkva Svetog Arhangela Mihaila me je oduvek privlačila i uvek sam joj se rado vraćao. Mala i skromna, ušuškana u podnožju fantastičnog Boračkog krša koji se uzdiže nad Gružom (o tome nešto kasnije), jedina je preostala od desetak koliko ih je imao slavni srednjovekovni grad Borač, rezidencija despota Stefana. Možda nije slučajno što je to mesto bilo omiljeni letnjikovac našim vladarima kroz istoriju. Brojne legende i narodna predanja vezana su za njenu prošlost. Po jednom predanju u nju su svratili i u njoj se pričestili pre odlaska na Kosovski boj knez Lazar i kneginja Milica. Postoji legenda da je crkvu obilazio i sam car Dušan, kada je boravio u ovim krajevima.
O crkvi nema natpisa niti povelja, na osnovu kojih bi se mogli utvrditi sigurni podaci o vremenu nastanka dok istoričari veruju da je podignuta u vreme kralja Stefana Dragutina Nemanjića i spada u jedan od najznačajnijih srpskih srednjovekovnih spomenika. Prvi put crkva arhangela Mihaila u Boraču porušena je u oktobru 1389, neposredno posle Kosovskog boja, kad je ugarski kralj Žigmund Luksemburški poveo pohod protiv “šizmatika Rašana” (Srba), koji su žrtvovali najbolje vitezove za odbranu hrišćanskog sveta. Do konačnog pada Despotovine, hram je više puta rušen u ugarskim i turskim najezdama. Obnovljen je posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine. Turci su ga rušili posle Velike seobe, a ponovo je obnovljen i proširen u 19. veku.
Pored svoje burne prošlosti koju je delila sa srpskim narodom, ova crkva poseduje fantastičan i misteriozni živopis koji već vekovima privlači putopisce, naučnike i umetnike.
Ono što svi posetioci zapažaju da su u boračkoj crkvi na vrlo neuobičajan način prikazani zaštitnici srpske vojske arhangel Mihailo “Božji arhistratig” i sveti ratnici Georgije i Dimitrije. Njihova lica na freskama su vrlo mlada, gotovo dečačka, a iako su im oklopi oštećeni od bitaka, na njihovim licima lebde neuobičajeni tajanstveni osmesi. Ovakva pretstava je utoliko čudnija, jer je crkva oslikana 1553. godine, u periodu posle pada Srpske despotovine, koje su letopisci opisali rečima:
“Agarjani idoše i ništa ih ne mogaše zaustaviti. Turci kao krilate zmije letijahu, pale sela i gradove, crkve i gradove razoriše”.
Stručnjaci Akademije SPC za umetnost i konzervaciju kažu da mladolika lica arhanđela i svetih ratnika možda su uspomena na poslednje branioce srednjovekovne Srbije, mlade ratnike koji su pre vremena nasledili vitezove pale u bezbrojnim bojevima s Osmanlijama. Po samom vremenu nastanka ove freske su izuzetne. Nažalost, ne zna se ko je oslikavao hram, ni kakva je sudbina tih umetnika jer slični likovi svetitelja više nigde nisu naslikani tvrde naši istoričari.
Stručnjaci za srednjovekovnu umetnost smatraju da majstori živopisci nisu bili u klasi vrhunskih majstora i da proporcije tela nisu vešto predstavljene. Međutim, priznaju da prkosni likovi “vojničkih svetaca” plene svojim mladalačkim izgledom i zagonetnim osmesima.
Nedavno su mladi slikari analizirali crtačku veštinu živopisaca crkve pod Boračkim kršom i postavili neobičnu teoriju. Po njihovom mišljenju, način crtanja tela svetitelja, nežnost lica i minuciozno predstavljanje mnoštva sitnih detalja, naročito na krilima arhangela Mihaila, neobično podseća na “žensku ruku”. Ova neobična teorija je veoma zainteresovala i iskusne stručnjake Akademije SPC za umetnost i konzervaciju.
“Lica svetih ratnika su naslikana s velikom ljubavlju, kao da je umetnik slikao svoju decu. U našoj istoriji učene monahinje ostavile su dubok trag i veoma bi nas radovalo da u crkvi u Boraču otkrijemo tragove rada prve srpske slikarke. To u srpskom pravoslavlju ne bi bilo čudo. Podsetio bih da je naša prva književnica bila upravo monahinja Jefimija” – kaže protojerej stavrofor dr Radomir Popović, dekan Akademije SPC za umetnost i konzervaciju.
Postoji još zanimljivih detalja vezanih za ovaj hram. Dvoglava aždaja sa mrtvačkom glavom u sredini na ikonostasu crkve je pretstava koju do sada (bar ja lično) još nigde nisam sreo. Takođe, tu je i misteriozna freska pape Silvestera!? Otkud i zašto ona u pravoslavnom hramu, zaista nisam uspeo da pronađem i saznam. Fresku je moguće videti na mojim fotografijama, nalazi se odmah ispod betonskog stuba a iznad freske svetog ratnika Dimitrija.
Ono što se takođe odmah primeti kada se zagledaju freske su oči naslikanih svetaca. Turci su toliko bili detaljni tokom devastiranja hrama da su svojim sabljama boli, grebali i kopali oči svetaca na freskama.
Na ovom mestu je rado boravio i knez Miloš Obrenović koji je i finansirao rekonstrukciju crkve, posle obnove srpske državnosti. Na ovom mestu je održavao sastanke uoči Drugog srpskog ustanka. Sastanci su se održavali ispod jedne velike kruške koja se nalazila u porti crkve. Od te kruške je ostao samo jedan deo velikog panja koga je moguće videti na mojoj poslednjoj fotografiji.
Pošto je bio nepismen, knez Miloš je jednom od svog sluge tražio da nožem ili sabljom na zidu crkve ispiše kako je on bio tu i kako je tu pripremao ustanak. Taj tekst urezan u zidu nalazi se tačno izmedju freski svetih ratnika georgija i Dimitrija unutar crkve i moguće ga je videti na fotografijama. Šta je sve tačno napisano, nažalost nisam uspeo da saznam.
Sve u svemu jedno veoma zagonetno mesto sa bogatom istorijom koje je zaista vredno posete.
Vlgdrag i stara crkva u Boraču 
Nadamo se da ste uživali u još jednoj reportaži i predlogu za izlet motociklom. Takođe predlažemo da pročitate predloge i putopise koje smo ranije objavljivali. Njih možete pročitati ovde.
Takođe, možete posetiti i temu na forumu i predložiti vaše omiljeno mesto za izlet motociklom.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
