December 6, 2022
NaslovnaMoto PutopisiPrvi put sa bratom na vozanje

Prvi put sa bratom na vozanje

-

Uvek je lepo kad sa nekim svojim idete na putovanje, a još je lepše kada je to putovanje na motociklu. Naš nafetS je ovog puta u avanturu krenuo sa svojom sestrom i još jednom malom ekipicom. Putopis “Prvi put sa bratom na vozanje” je jedna lepo opisana avantura u koju se vredi udubiti.


Krenuo sam sa pisanjem i ne znam da stanem.
Sledi kratak putopis koji prati putovanje po istočnoj Srbiji jedne vesele ekipice.
Ovo je druga moto-tura koju sam ikad odvezao (da sam spavao negde van kuće), dok je prva sa Vukelićem i Tamarom (link za drugu vožnju sa njima: “S’ namerom pođosmo u Veliku Bosnu”) i sa mlađom sestrom. Vukela i Tamara u zelenku, reno kliju, Alex i ja na malom Stromu, a.k.a Zukyju.
Ideja za turu mi je pala na pamet kad sam se vratio sa Uskršnje ture po Bosni (putopis u nastajanju, @maxx, majka mu stara, šta radimo, zabušavamo), pod utiskom celog tog doživljaja. Tada mi sestra saopštava da ide u Nemačku na studentsku praksu 6 meseci. Ok, lepo. Pre nego odeš, moramo se provozati par dana, jel može? Može.

Tu sad kreću kombinacije i prekombinacije, gde ići, kad ići, Alex je sad sva u obavezama, treba da se vidi sa gomilom ljudi, treba da ode na rafting sa društvom, da završi obaveze oko faxa, da se spremi za praksu.. Odluka pada 4 dana, 19-22. maj 2022.
Nije se duže vozila na Stromu. Pre toga smo se vozili na maloj diverziji i imala je bolove u kolenima posle stotinak km, nije joj odgovaralo sedenje, i to me je najviše i plašilo, ali ok, fakat je da je strom veći i udobniji. Olakšavajuća okolnost je da ide neko sa autom, pa bi nastavili kako-tako.
Tura od par dana, prvi put duže vožnje 2up. Sestra je jako dobar suvozač, neutralna je i ne kuka (mnogo), veruje mi i ako se uplaši u krivini samo zatvori oči, bez grča, a to je sve ređa pojava. Prvi put se vozila pre godinu dana, takođe u maju, kad sam ja malo “stasao” i bio dovoljno siguran u sebe da smem da je stavim na motor i provozam.
I voli brzinu. Ljubi je bata.

Pakovanje u 2 kofera od 40 litara, jedan meni, jedan njoj. Neću je prvi put ograničavati, nek ponese šta god hoće, moram sad da je kupim, mora ovo sve da joj se svidi. Nosi 2 nesesera, ne pitam šta je u njima. Gornji kofer je za kacige na pauzama, vodu, sitnice. Komunikacije uparene, malo ćemo čavrljati usput. Jedino je pitanje šta bi volela da vidi, idemo da napravimo nešto zanimljivo, meni je samo do vožnje, Vukela i Tamara takođe otvoreni za sve predloge. Okvirno: istočna Srbija. Može. Gde? Nemamo pojma, idemo, lepo je tamo.

Palim motorče da se zagreje, dok stavljamo kacige i oblačimo opremu. Oćemo na turu druženja?

Dan 1 (19.05. četvrtak)

Plan za dan je da krenemo iz Kaluđerice svi, doručak i kafa u Grockoj, u restoranu kod ušća Gročice u Dunav. Nismo ni krenuli već pauza.
Klopa, kafa, šta ćemo da obiđemo usput. Idemo laganica preko Brestovika ka Smederevu, vreme idealno za vožnju. Skrećemo na Ram, obilazimo tvrđavu, na licinom mestu se obrazujemo. Divimo se Dunavu, niko se ne seti da slika. Spremamo se za nastavak, kad ono štand sa magnetima. Da, moramo uzeti mami na poklon. Ne stajemo u Golupcu, guramo do Lepenskog Vira, bio sam tu kao klinac, mogao bih opet. Ajao, Dunavska magistrala, happy place. Uživam u vožnji, sestra čavrlja, pola je i ne slušam. Jedan tunel, drugi, treći, deseti, pesak. Uh, kakav pesak, šta je ovo. Ne znam šta se desilo, skliznuli smo u stranu malo, al ok, ostali na točkovima, to je najbitnije.

Stajemo ubrzo kod Lepenskog Vira i kreću gluvi telefoni, zovem saobraćajnu policiju da prijavim onaj pesak dva-tri tunela odavde, da pošalju patrolu da uspori saobraćaj, motocikle pogotovo i putare da to očiste, oni me prebacuju da zovem Donji Milanovac. Oni dalje kažu da zovem Negotin. Ljudi moji, koji manjak brige, da ne kažem bol u… Srećom sledećih dana nisam video u vestima da se tu desila neka nesreća. I dalje mi nije jasno šta se desilo, da li je bila gomilica peska, pa kad sam naleteo se rastreslo.

Ajmo, obilazak, šetamo stazom do muzeja, prate nas 2 kucova, pokazuju nam da je to pravi put.

Prvi put sa bratom na vozanje
Prvi put sa bratom na vozanje

Kustos/domaćin nam objašnjava kako je ovo najstarija kultura na ovim prostorima, spominjem Vučedolsku i Vinčansku kulturu, pitam da li zna nešto više, kaže da je ipak Lepenska kultura starija i to bar 2 hiljade godina. Zahvalni na podeljenim informacijama krećemo u obilazak i tu provodimo finih satić vremena. Lepa postavka jako, i dosta je toplo unutra. Napolju, sa zadnje strane muzeja postoji koliba od sena i blata, al se sve toliko sasušilo da se vide ekseri kojima su zakivali konstrukciju, komentarišemo kako smo imali naprednu kulturu, imali smo eksere pre 7 hiljada godina.

Nastavljamo dalje, valjalo bi negde malo okafiti (popiti kafu) i okoktiti (popiti koktu). Stajemo kod mamuta u Donjem Milanovcu, kafić koji ću obići još nekoliko puta, lepo je mesto, kafa je ok, ali zato pogled.

Prvi put sa bratom na vozanje

E sad malo ja da vodim. Odatle na ručak, kod Braneta u Štubik. Čitao sam, slušao sam, vreme je da probam tu ovčetinu sa roštilja. Prošlo je 15h, pošto rade samo popodne, taman.
Selo nažalost propada, svi su otišli u bliže gradove. Šteta, na takvom mestu, takva priroda.
Naručujemo mešano meso i porciju ovčetine. Ne znamo da li će se ekipi svideti, pa igramo na siguricu. Ja se za sebe ne bojim.
Stižu džinovske porcije svega, salata, domaća vruća pogača (kad mi u restoranu naplate 120 dinara 3 kriške kupovnog hleba poludim). Ovde se dobije pogača sa kojom se nas 4 rvalo. Jelovnik je jednostavan, nema mnogo izvođenja, od salata ima:
1. Salata
2. Ljuta paprika.

Kakva šopska, cezar, kleopatra, naseku od svega po malo, na tanjir, so, ulje i spremno za klopanje.
Cene su i više nego pristupačne. Roštilj ozbiljno dobar, ovčetina kao duša. Zapakovali skoro pola za poneti, imamo doručak sutra i to smo rešili. Dan danas se spominje kako bi valjalo otići opet tamo na klopu, čak jednom kad sam prolazio tuda sam uzeo za poneti i doneo Vukelićima za Bg, oduševili su se.

Već je kasno popodne, moramo krenuti ka smeštaju, selo Čubra. Sa magistrale skrećemo, op op, makadam. Dobar makadam, ja usporio, ipak je motor natovaren, nas dvoje, nije baš za šalu. Kreće sve lošiji i lošiji makadam, komadine kamena, 2-3 kilometra tako. Tamara našla i rezervisala. Ajao, ovo joj nikad neću oprostiti i to sam joj i rekao. Više puta. Za svaki slučaj, ako nije skontala da sam ozbiljan.

-Aleks, jel ti ok ovo truckanje, možeš?
-Ma mogu, šta si usporio, daj malo gasa, šta se vučemo ovde. A ja se borim ne za svoj život, nego za dva života.

Ulazimo u selo, pomalja se polako asfalt, dok smo došli do centra sela super put. Pazi sad kad je ka Negotinu sve asfalt. Nalazimo smeštaj, guest house Đurić, pitamo vlasnike za put, kažu da je od strane Negotina sve asfalt, a na drugu stranu im obećavaju godinama, budu srećni kad ga naspu šljunkom da može da se prođe. Kad hoće za Bor da idu, idu ka Negotinu, 7 kilometara duži put zbog tih 2 kilometra. Smeštaj dobar, cela kuća, ima mesta za gomilu ljudi (~8), vlasnici su tu u kući prekoputa ako šta zatreba. Motor iza kapije u dvorištu na sigurnom.

Spremamo se i ajmo do Negotina da prošetamo. Ha. Pa ne. Na uskršnju turu nisam poneo punjač za telefon i neke stvari. Sad vidim da nemam nijednu trenerku, niti farmerke. Da mi je znati što sam za 4 dana puta spakovao 5 kompleta aktivnog veša plus ovaj na meni. Ovakve greške ću ponavljati konstantno (spominjem i u drugim putopisima :D).
Ništa, moto pantalone, sedaj u auto, malo da se vozim kao gospoda. Negotin, sam centar, prva sportska radnja, uzimam neku trenerku. Hm, poslužiće.

Umorni smo, krenuli smo rano jutros, ceo dan se vozamo, obišli smo svašta, i dalje meljemo o ručku. Šetamo se, lep je centar kao takav, arhitektura, al se vidi da umire polako. Nemamo snage da obilazimo spomenike i ostale znamenitosti. Malo po korzou i sedamo na nešto slatko.

Prvi put sa bratom na vozanje

Ne mogu reći na kolače, već je to zapravo nešto slatko. Sam šećer i margarin. Ekipa je jela sladoled, ubeležen kao najgori sladoled ikada igde. A cene, Beogradske. Au kako smo se zeznuli.
Idemo da dopunimo ponudu hrane za doručak, glavno imamo. Kupuje se i par piva da još malo posedimo u smeštaju.
Dolazimo u smeštaj, svakim gutljajem sam sve više u ležećem položaju. Na pola piva sam totalna horizontala i spavam, izmorilo me je ceo dan vozanja. Na kraju su me ostavili da spavam u dnevnoj sobi, nisu me mogli probuditi da pređem u spavaću.

Odjavio sam se za taj dan.

Nastavak putopisa Prvi put sa bratom na vozanje možete pročitati u temi na forumu klikom ovde.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Malo je reći da volim motocikle. Od malih nogu postali su moja ljubav, strast i način življenja. Vremenom sam sve u životu predodredio motociklima i motociklizmu generalno. Treća sam generacija motociklista u mojoj porodici. Moje pisanje je produkt mog iskustva i velike ljubavi i svakodnevnog života sa motociklima.