Naslovna Moto putopisi Putopis jedne početnice

Putopis jedne početnice

-

Ovog petka za promenu donosimo putopis jedne početnice. Pripadnik lepšeg pola i član našeg foruma GR46 napravila je jedan izlet po Srbiji koji nam je ukratko prezetnovala. Ovaj kraći putopis rešili smo da podelimo sa vama.


Od kako sam ove godine kupila svoj prvi motor i počela da vozim , sve više me vuče da obilazim Srbiju. Vama svima je to verovatno sitnica, ali meni je to sve novo, veliko. Još uvek pačećim koracima, nesigurna, nevešta u vožnji, a narocito u manevrisanju pri malim brzinama. Moja pčelica je ipak teza od mene skoro četiri puta . Od svega mi nekako najbolje ide sedi, vozi ne staj. 

Sredinom nedelje već razmisljam gde bi mogla otići ako ne radim u subotu, pa tako beše i ovaj put… Želela sam da mi dan nekako prođe uz vodu, a gde bolje nego uz Dunav. Naravno rezervni plan postoji u slučaju da se probudim, a ne osećam baš kako treba za toliki put . Vožnja do Sremske Mitrovice je tu svakako, taman da posetim drugaricu.

Petak veče spremam opremu, ležem na spavanje željno čekajući jutro. Zvoni sat kao znak da je vreme za ustajanje. Tu već počinje radost. Sanjiva, onako u pidžami odlazim do motora, proveravm gume, gledam ispod motora da li nešto curi, dajem kontakt proveravaam signalizaciju, kočnice, kvačilo, naravno sirenu jer se bez nje nikako ne ide nigde. Magični pokret palcem pustim motor da kratko radi, ugasim …

To je to idemmmmm 

Pošto u ludoj glavi imam neku logiku da vožnju počinjem auto putem jer tako zagrejem gume, motor i sebe. Svakako je lakše tako jer ne moram kroz grad, stani – kreni, vrućina, gužva… Izlazim na auto-put BG ka Nišu. Lepota, sveže je, lagano pa sve brže. Izlaz – Požarevac. Beše malo gužva, ali sam se čak nekoliko puta usudila da obiđem par automobila odjednom, pa i autobus.

Kako se približavam Srebrnom jezeru razmišljam da li tu praviti pauzu, međutim opet duh avanturiste odlučuje da nema pauze nego pravo, to jest ut do Donjeg Milanovca.

Putopis jedne početnice

Nekako mi je lakše da vozim bez stajanja do krajnje tačke pa onda u povratku lagano pogledam sve što me zanima. Znate onaj osećaj kada negde idete prvi put pa vam se put čini dužim nego što jeste, a kada se vraćate put se čin kraćim. E to je to. Prošla sam Veliko Gradište i samo pravo, vozi, vozi. Ta deonica mi je bila simpatična jer sam pre x godina tuda vozila bajs kada sam bila na odmoru u kampu na Srebrnom jezeru. Sada motorom, lepota. Dolazim do dela kada ugledam Dunav i tu kreće sreća. Sve to nekako ide samo, malo usporim kada mi nešto privuče pažnju, ali ne stajem. Sreća i zadovoljstvo su zaista nemerljivi. Osmeh na licu sve vreme.  Taman kada sam pomislila da je to to, krece deonica sa tunelima i jaoooooooo …Naravno, znate šta sledi u tunelu jel da? Pošto ispred svakog tunela stoji koliko je dugačak to upravo znači sledeće. Podigni vizir, pritisni kvačilo i gassssss.

Kasnije iz zadovoljstva pokušavam da zviždim, ali nekako ne ide. Da li ste vi probali nekada da zviždite dok nosite kacigu? Tesko je hahhah, naravno to se odnosi na zviždanje prilikom nošenja “full face” kaciga.

Krivina za krivinom, uz lepote predela stigoh u Milanovac. Tu sam stala ispred radnjice da kupim neko osveženje. Naravno trojica čikica koji piju pivce uz razne priče bili su ljubazni da mi pričuvaju kacigu. Da, imala sam poverenja u njih jer su takve osobe dobrodušne i bolje nego mnogo ljudi u našoj okolini. Kada sam izlazila iz radnjice naravno da sam se zahvalila i onda kreće priča. Odakle si? Gde ideš i sl? Raspričasmo se mi tu uz savete gde da idem, gde možda u povratku da sednem i pojedem nešto. Na kraju saznate da je jedan od njih radio za DB, jedan išao u školu za frizere u Beogradu, a treci čovek od malo reči, namrštenog lica je na svaku njihovu reč i savet imao zamerku, što je bilo jako simpaticno. Kao u nekom crtanom filmu. Fantastična trojka koja je još jednom dokazala da nikada ne sudite ljudima pre nego popričate sa njima.

Vreme je da se ide dalje. Prolazim Porečki zaliv, da Poreč.  Tu skrećem desno umesto levo, ali dobro, ne bi bila ja ja da se negde malo ne izgubim. Neću da koristim navigaciju jer je ovako zanimljivije.

Pravim polukružno, ne pitajte kako jer me sramota da ispričam. Dolazim do Golubinja, tu stajem. Pravim pauzu za par fotografija i odlučujem da je vreme za povratak. Kao što sam i mislila, put nazad je bio lakši. Ne znam da li zbog čokoladica koje sam pojela, ali nekako mi je vožnja bila bolja, opustenija.

Putopis jedne početnice

Uh skoro da zaboravim, u mimoilaženju sam susrela veliki broj motorista koji su uz pozdrav rukom bili kao šlag na tortu i divna sitnica koja mi nekako uvek izmami dragost u dusi.

Stala sam još nekoliko puta da se slikam i to je to, obilaženje tvrđava i ostalih znamenitosti ostavila sam za sledeći put. Kažu mudri ljudi, uvek ostavi za sledeći put bar 5% od svega što radiš.

Nekako presrećna, ali i tužna što je vožnja pri kraju stižem do Srebrnog  jezera. Dok sam jela čorbicu koja u zivot vraća odlučujem da odem u Ram i vidim tvrđavu. Lepota Dunava uvek nekako oduzme dah, bar meni na tom mestu.

Par slika i ajmo definitivno nazad. Stari smederevski put, pa onda obilaznica oko Smedereva, nikako kroz centar. Levo ka Grockoj pa Umcari. U Grockoj radovi na putu za koje sam znala jer sam proverila pre polaska na sajtu AMSS -a, to jest proverila sam gde ih nema pošto svuda redom kopaju nešto.

Izlazim na auto put i pravac kući… 

Posle uzbrdice od Bubanj potoka pogled na moj grad, moj Beograd. 

Krenula sam u osam ujutro, vratila se u pola sedam uveče sa zadovoljstvom koje je veliko – nemerljivo . Bogatija za iskustvo više.

Putopis jedne početnice

Prvo što sam uradila kada sam parkirala je zagrljaj, veliki zagrljaj mojoj pčelici što me je bezbedno vratila kući i što mi je omogućila fantastičnu avanturu.

Možda nekome sve ovo što sam napisala nema preteranog smisla. Nekom je glupo, nekom smešno, a drugima lepo, zanimljivo i slično, ali to definitivno ostavljam svima vama da mislite. Nekako ne dam ono dečije što krasi moj karakter, jer mi baš to omogućava da uživam u stvarima i sitnicama 

Kolika je bila potrošnja goriva stvarno ne znam, koliko sam platila osveženje, čorbicu i putarinu ne znam. Koliko sam najbrže vozila ne znam. Jedino što sigurno znam da je pređenih 470 kilometara bilo vožnja sreće. 470 km prirode, 470 km zadovoljstva, 470 km najviše pređenih na motoru u zivotu do sada. Ovo je priča koja nije film nego početak serije koja se zove “Moj moto svet”.

Komentare o putopisu “Putopis jedne početnice” možete pročitati u temi na forumu.

Bjbikers magazin
Jovan Ristić
Jovan Ristić
Pisanje tekstova za motociklističke magazine i sajtove počeo sam da radim 2013. godine iz strasti prema motociklima i moto sportu. Svoje prve "korake" započeo sam na dvotaktnim motorima koje obožavam i dan danas. Za mene motori predstavljaju strast, način življenja i smisao života. Ništa me u životu toliko ne dotiče kao zvuk motora... Poštujte sebe, nosite kacigu i ne konzumirajte alkohol dok vozite!
13,906FanovaLajkuj
632PratilacaZaprati
82PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se