Najbolje službeno putovanje je ono koje se obavi motociklom, a ukoliko su još troškovi pokriveni, onda je to još bolja priča. Službeni put je avantura koju je provozao (i preživeo) naš član foruma Mr_Wolf idući od Srbije do Nemačke i nazad, ali je usput obišao i neke lepe planinske prevoje. Uživajte u putopisu!
Pa da krenemo…
Firma u kojoj radim po pravilu organizuje globalne sastanke prodaje dva puta godišnje. Obično su ti sastanci negde u bavarskim Alpima, pa već nekoliko godina pokušavam da uklopim odlazak motorom. Ali nekako se uvek ne uklapa ili vreme ili vremenska prognoza ili lokacija…
Ove godine je lokacija – Minhen. Grad odakle je firma u kojoj radim. Poslužiće svrsi.
Moram samo da razjasnim da idem u Minhen mnogo češće od sastanaka prodaje, ali se kod ovakvih sastanaka planira odsustvo tokom cele nedelje, pa uz vikende mogu da spojim lepo sa korisnim.
E sad, službeni put ima svoje prednosti – npr. firma mi plaća veći deo ove zajebancije ali ima i mane. Pre svega što sam uslovljen kada i gde treba da budem, pa i planiranje mora da bude u skladu sa poslovnim obavezama.
Pre nekoliko nedelja je trebalo da idem u Izrael, baš u nedelji u kojoj su bili u intenzivnom ratu sa Iranom pa mi je let otkazan. Jedan od korisnika mi je, na otkazivanje sastanaka, odgovorio jevrejskom poslovicom – Čovek planira, Bog se smeje.
I ta poslovica će me pratiti i pre a i tokom puta.
Prva informacija je bila da će sastanak trajati od utorka 8. do četvrtka 10. a okupljanje na lokaciji i povratak sa lokacije su planirani za ponedeljak i petak. U skladu sa tim sam napravio dosta ambiciozan plan još u martu i rezervisao hotel u Canzzeiju.
Plan je bio da krenem u nedelju ranom zorom – u 3 ujutru pa onda:
Prvi dan – Beograd – Ljubljana auto putem, pa onda Logatec, Idrija, Tolmin, Bovec do Mangarta gde sam računao da neću imati vremena da se popnem, passo di predil, passo Sella Nevea, passo de la Mauria, passo Tre Crocci, passo Giau, passo Campolongo, passo Gardena, passo Sella pa Canzzei uz mogućnost skraćivanja na nekoliko mesta ukoliko ne budem mogao da izdržim.
Drugi dan je trebalo da izgleda ovako nekako:
Passo di Costalunga, passo Nigra, Bolzano, passo di Pennes, passo Giovo, passo del Rombo koji se pretvara u Timmelsjoch Pass prelaskom granice pa na drugi najviši put u Evropi – Rettenbachferner Gletscher, Imst, Fernpasshöhe Pass, Kochel am see pa Minhen.
Ali, u skladu sa gorenavedenom poslovicom, pre samo 2 nedelje dobijam informaciju da je okupljanje za sastanak ustvari u utorak sa trajanjem do četvrtka. Otkazujem rezervisani hotel i odlučujem da uzmem slobodan dan u ponedeljak i malo razlabavim plan.
Pravim konačan plan:
Prvi dan, nedelja 6.7. – Beograd – Logatec auto putem pa onda Idrija, Tolmin, Mangart, passo di Predil, passo Sella Nevea i spavanje u Tolmezzu.
Krećem oko 4 ujutru. Putem do Ljubljane sam vozio jedno 100 puta do sada i prosto ne znam da li je to dobro ili nije – znam ga napamet i faktički ni ne razmišljam o vožnji. U svakom slučaju uz jedno sipanje goriva i stajanje da bih skinuo mikrofon koji je ostao zakačen za kofer i nekom magijom nije spao, stižem do Logateca oko 9 ujutru, odakle kreće ustvari lep deo dana. Kvalitetan magistralni put vodi uz dolinu reke Idrijice a onda Soče pa Koritnice skroz do Mangarta. O ovom putu mogu samo da kažem reči hvale. I prelepa priroda i kvalitetan asfalt i dobre krivine. Slovenija je prelepa.
Rečitije kolege su opisivale Mangart dosta do sada, pa neću zalaziti u detalje. Lepo je popeti se i videti, ali ne mislim da bih bio uskraćen i da sam preskočio. Prvi dan je planiran relativno lagano pa računam da je dobro potrošeno vreme i 10€ za ulaznicu.
Sa Mangarta se spuštam ka graničnom prelazu sa Italijom i usput se susrećem sa detinjstvom.
Jedan deo godišnjeg odmora 1987. godine smo proveli u Bovecu a usput smo obilazili malo i Italiju i Austriju. Tada je nastala ova slika:
Stariji brat gazi lava a ja ga jašem. Izgleda da sam i tada bio predodređen da jašem metalne objekte
Sada stoji ograda ispred spomenika, a i da je nema – imao sam već šta da jašem.
Prelazim granicu i odmah izbijam na passo di Predil. Relativno nizak i neinteresantan planinski prevoj koji izbija na jezero Predil i to je najverovatnije najlepša karakteristika ovog dela puta.
Dalje put vodi na prevoj Sella Nevea. Takođe ne preterano impresivan prevoj. Jedina zanimljiva karakteristika je nekoliko tunela koji se nalaze u sred serpentina, mada je priroda zaista lepa.
Stižem u Tolmezzo taman zajedno sa pljuskom. Saznajem da će mi soba biti dostupna tek od 4, pa se raspakujem ispred hotela i pravim kafu.
Tolmezzo je inače simpatičan gradić. Deluje življe nego što bi se očekivalo od tako malog mesta i pun je turista.
Arhitektonski mi je zanimljiv pošto ne liči na Germanske gradove, kao većina njegovih kolega u ovom regionu već je više u nekom specifičnom italijanskom stilu.
Večeram picu uz solidno lokalno pivo i završavam dan.
Drugi dan je planiran da bude najbolji deo celog puta. Ali ne kreće baš tako…
Nastavak putopisa Službeni put možete pročitati u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
 naš član foruma Mr_Wolf idući od Srbije do Nemačke i nazad, ali je usput obišao i neke lepe planinske prevoje.){kind=link}