U Gruziju nećete moći – Turska kao uteha

Naš član foruma Gliga, osim što je vrstan fotograf, pored toga ima dara za pisanje, a i bilo koje vožnje i avanture se ne boji, pa tako i nastaje ovaj putopis “U Gruziju nećete moći – Turska kao uteha”. Nema smisla (a ni kratkog uvoda) kojim bi mogli da opišemo i načnemo ovu avanturu. Uživajte u putopisu koji je pred vama.

Davno, baš davno sam poslednji put pisao neki putopis. Ko je čitao neke od prethodnih otprilike zna šta može očekivati i od ovog. Glavna razlika je što na ovo putovanje nisam išao solo. Ko je tu prvi put, dobrodošao. Verovatno će potrajati malo duže dok sve ispišem. Život, obaveze…

Ova vožnja je ozbiljno planirana kao dvonedeljno (plus transport tamo i nazad) istraživanje Gruzije. Atraktivna, relativno daleka destinacija o kojoj se dugo maštalo. Međutim realnost nam često menja planove. I tako se planirana gruzijska avantura pretvorila u iznenadnu i apsolutno neplaniranu tursku avanturu.

Tri gospodina sa tri motora, dve sedmice pretežno divljeg kampovanja, 4000+km uživanja i nebrojeno mnogo sjajnih utisaka. I dosta Dobrodošlice. Ništa bez Dobrodošlice. Čeda, Spaja i ja.

Pa, da počnemo. Ovo će takođe biti uvodni post. Više priče, manje fotki.

Otkud Gruzija, zašto ipak Turska? Priča vezana za ovo putovanje počinje negde proletos. Čeda na nekom okupljanju priča o planu da obiđe Gruziju u prvoj polovini avgusta. U tom trenutku to je njegova solo avantura. Stromom do tamo, temeljan obilazak njihovog TET-a i povratak kući. Meni to naravno zvuči primamljivo ali uopšte ne razmišljam o opciji da se priključim. Sama ideja o 5000km asfalta i još 2-3 hiljade off-a na motoru čiji je servisni interval 2000km nije privlačna. Zapravo, nije mi privlačna bez obzira na motor. Pored toga mnogo je to vremena van kuće. Porodica, posao, obaveze…

Prođe neko vreme od tog razgovora. Na prvomajskoj vožnji upoznam Spaju. Posle par nedelja čujem da je on takođe zainteresovan za putovanje, uz jednu veoma bitnu sitnicu: u priču se uključuje prikolica. I odjednom znam da jako želim da idem. Sada samo treba urediti univerzum da se to dogodi. Ovakva prilika teško da bi se ponovo ukazala.

Njihov plan je da se iz Srbije krene 2.8. Spaja ima obaveze i mora biti nazad u zemlji 21.8.  Ja sam poslom u Rumuniji od 31.7 do 3.8., odnosno ne mogu krenuti pre 5.8. i to malo komplikuje organizaciju.

Spajin predlog je da oni krenu kada su i planirali. Natovare sva tri motora na prikolicu i lagano idu do istoka Turske. Ja dolećem u Trabzon, oni me kupe na aerodromu i produžavamo zajedno za Gruziju, u Batumi. Tako gubimo najmanje dana.

I organizujemo mi to sve (ja ponajmanje od svih, da se ne lažemo). Nađemo prikolicu za tri motora, nađemo parking za prikolicu i auto u Batumiju, sredimo sve punomoći, osiguranja, ja pre odlaska u Rumuniju u Burnout-u odradim vel’ki servis na Kove, odnesem skoro sav prtljag i motor do Spaje…

To sve stane u jednu rečenicu teksta. U realnosti je bilo dosta akcijanja i cimanja oko sitnih tehnikalija. Uključujući Rumuniju, mene kod kuće neće biti preko tri sedmice. Naravno da je i period kada ima dosta posla, sve to treba pripremiti da se odsustvo što manje oseti. Do polaska za Rumuniju imam baš izražen osećaj da nekako sve ide na silu, čak razmišljam i da odustanem od Gruzije (al’ bih se zeznuo!).

Naravno, od odustajanja nema ništa. Veče pred polazak za Sibiu kupujem avio kartu do Trabzona (presedanje u Istambulu, dolazak na krajnju destinaciju u 2-3 ujtru).

Kada kažem da sam poslom u Rumuniji to zapravo izgleda ovako:

Kako sam krenuo iz stana sva unutrašnja tenzija nestaje i konačno kreće prijatno uzbuđenje i iščekivanje avanture. Dva dana vozanja po okolini Sibiu, dan do tamo i dan nazad. Nisu tema ovog putopisa, ali su ujedno i sastavni deo.

U povratku stajem na benzinsku pumpu u Temišvaru i tu me dočekuje leden tuš: Čeda i Spaja su to jutro stigli na bugarsko-tursku granicu, ali im ne dozvoljavaju da uđu u Tursku. Ispostavlja se da već nekoliko godina postoji zakon koji nalaže da svako vozilo koje ulazi u Tursku mora biti u pratnji vlasnika/vozača. Punomoći ne znače ništa. To što su vozila samo u tranzitu kroz Tursku takođe ne znači ništa. Njih dvojica, a četiri vozila. Turci traže da se plati neka taksa, osiguranje, u ukupnom iznosu od 2000€ što naravno ne dolazi u obzir. Jer, ko garantuje da u povratku iz Gruzije ne bi moralo da se plati još toliko. A i otkud nam 2000€…

Njihova agonija na granici traje preko osam sati, u kolima su skoro ceo dan. Ako ste nekada bili na bugarsko-turskoj granici znate koliko je prelaz veliki. Prva kućica u Turskoj je pasoška kontrola koju prolaze bez zastoja. Problemi su nastali na drugoj kućici, kontroli vozila. Engleski niko ne priča, šalju ih od jednog šaltera do drugog (ne zaboraviti da su kolima. Sa prikolicom. Velikom prikolicom). Smerovi za ulazak i izlazak iz zemlje su fizički odvojeni i javlja se problem oko povratka u Bugarsku… Ne želim ni da zamišljam kako im je celo iskustvo izgledalo.

Posle raznih peripetija uspevaju da se vrate u Bugarsku. U tom trenutku je jasno da od Gruzije nema ništa. Javlja se ideja da vozimo bugarski ili grčki TET i to bi bilo skroz ok. U toj varijanti oni bi se transportovali blizu Sofije, ja bih KLE-om došao do njih a dalje bismo već smislili.

Njih dvojica pukom srećom nalaze idealan logor gde će resetovati i odmoriti, ispostaviće se tri noći. Meandri reke Arda, nedaleko od Madžarova. Moja topla preporuka za svakog ko voli divlje kampovanje i kupanje.

Kada su bes i razočarenje popustili dolazimo (isti slučaj kao i sa planiranjem: mnogo više oni nego ja) do zaključka da su nam Bugarska i Grčka blizu, da to možemo bilo kada. Da smo mnogo truda uložili na organizaciju “daleke” avanture. Dakle, vozićemo TET Turska.

Oni su već odlično pozicionirani za to, do Turske granice je oko sat vremena vožnje. Ja nisam nikako pozicioniran. Karta za Trabzon propada, ne mogu je vratiti ni zameniti. Ideja da KLE-om idem do Sofije mi je bila prihvatljiva, ali nipošto i privlačna. Da idem još 350 km dalje bi bilo preveliko cimanje. Treba imati u vidu da KLE zadnje 2 godine koristim baš retko, samo za lokalni transport. Druga opcija je avion za Sofiju i da neko od njih dođe po mene… Iako avio karta nije baš jeftina (naročito kada se uračuna i transport od NS do aerodroma, kao i 700 km koje će oni kolima napraviti), računica ipak naginje ka toj opciji. Gorivo, putarine i vreme koje bih potrošio na put motorom nisu beznačajni.

Dakle kupuj kartu za Sofiju, cimaj drugara za prevoz do aerodroma, uživaj u “ekstra leg room” koji nudi prvi red sedišta u ATR-u. Veži se, polećemo!

Dan 01. Autoput i jak vetar. To je neki konačni utisak.

Šatori su postavljeni u debeloj hladovini tako da ne računamo na Sunce za buđenje. Pre polaska treba dovršiti pakovanje stvari na motore, kola i prikolicu odvesti kod Denija (nemojte reći da ne znate ko je Deni?) čija se farma goveda nalazi na par kilometara od kampa. Doručak, kupanje u reci… Ne žurimo, “ali bilo bi dobro da krenemo pre 10”.

Sve te aktivnosti traju. Na motorima smo u 10:30, spremni za pokret. Plan nam je da danas stignemo do Istanbula i priključimo se na TET posle njega. U 10:32 pravimo prvu pauzu.

Do granice imamo oko 65km, recimo 15 od toga autoputem. Pred sam izlazak na autoput stajemo na pumpu, točimo gorivo i vodu. Vidimo da idemo ka mogućim pljuskovima ali je toliko toplo da nikom ne pada na pamet da obuče kišno odelo.

Neposredno pred granicom uspevamo tri puta da prođemo kroz isti pljusak. Nemoguće? Sve je moguće kada se čovek dovoljno potrudi. Tokom prvog prolaska kroz pljusak greškom se odvajamo na teretni terminal. Relativno suvi dolazimo na granicu (gde kiša ne pada) i uviđamo da ćemo morati da se vraćamo nazad. Vraćamo se, opet ulazimo pljusak i stajemo ispod nadsteršnice na ulazu u kockarnicu/hotel, ovaj put delimično pokisli. Deluje kao da kiša prestaje i ne oblačimo odela. Pošto je u pitanju autoput nema načina da se okrenemo na licu mesta, moramo ići do isključenja. A pogađate, u povratku od isključenja do granice ponovo prolazimo kroz pljusak. Natopljeni. Potpuno.

Na granici nema gužve pa se i ne cimamo oko obilaženja kolone. Kiša ne pada, toplo je. Bugarsku stranu prolazimo za nekoliko minuta. Turska oduzima mnogo više vremena. Pasoška kontrola ide brzo. Na sledećoj kućici se proveravaju dokumenta vozila, zeleni karton itd. Spaja ide prvi, prolazi. Ja idem drugi, očekujem da će biti nekog cimanja ako Kove nemaju u sistemu ali to izostaje. Prolazim. Čeda je treći i zadržava se dok nas dvojica prolazimo i sledeću stanicu, unos tablica u sistem i carinu. I zadžava se. A onda se zadržava još malo…

Dolazi vidno iznerviran nakon nekoliko minuta: greškom je poneo prošlogodišnji zeleni karton umesto novog. Mora da uzme novi na licu mesta. Cijena? Prava sitnica. 70€ bačeno u vetar.

Bez peripetija prolazimo finalnog bosa i eto nas zvanično u Turskoj. Sve u svemu na prelaz granice odlazi malo više od sat vremena, a nula procenata tog vremena je izazvano gužvom. Ostaje jak utisak ozbiljne kontrole i bogate birokratske tradicije.

Na jednoj od prvih pumpi stajemo da razmenimo devize, uplatimo HGS i eventualno uzmemo SIM kartice. Ne završavamo ništa od toga. Proglašavamo da je kurs koji nam nude dosta nepovoljan (nije bio, gore smo prolazili u narednom periodu), lik nam objašnjava da oni ne prodaju HGS za motore. “Za to morate do grada. Ali nemojte se cimati, neće vas niko dirati zbog toga”.

Do tog trenutka je već jasno da je komunikacija na engleskom jeziku veoma sporadična pojava. Google translate srećom radi sasvim korektno.

Moj prvi utisak o Turskoj nije baš povoljan. Još uvek smo revoltirani što nisu pustili kola sa prikolicom. Počeo je da duva jak vetar, prašina je u vazduhu.

Ideja je da vozimo od pumpe do pumpe, ne pravimo pauze. Ostaje nam da pređemo nešto više od 350km do mesta gde planiramo da se uključimo na TET. “Opušteno stižemo pre mraka”…

Nekoliko puta kačimo ivicu pljuska ( do tog momenta smo već potpuno suvi od potopa pred granicom), jednom ispod nadvožnjaka stajemo da prođe.

Spaja i ja smo na novim gumama, Michelin Trecker, i vozimo lagano da ih ne upropastimo baš prvog dana. Dakle 110-115, zauvek. Jesam li možda spomenuo da je duvao vetar? A da, jesam. E, postajao je jači kako je dan odmicao. I svo vreme ili u čelo ili s’boka. Meni možda i najneprijatnija vožnja motorom, veoma umarajuće.

Na jednoj od pumpi pravimo pauzu za klopu, ekspres restoran. Uslužan konobar:

“Rice? Very good my friend! Čorba? Very good my friend! Chicken? Very good my friend!” Najbolje od svega? Nije lagao. Za 35€ ukupno smo se prejeli.

Obratiti pažnju na dispanzer za sapun. Ja sam bio oduševljen! I dalje sam.

Kako se približavamo Istanbulu saobraćaja je sve više. Idemo onom severnom obilaznicom. Odnos broja kamiona prema broju automobilia je zastrašujuće visok. Ja sam imao neku predstavu da Turci voze ludački, da će vozila biti u raznim stadijumima raspadanja. Nijedno od ova dva nije se pokazalo kao tačno.

Stajemo na naplatnim rampama. Uredno plaćamo putarine. 2-3 mosta i još nešto se plaćalo. Čeda i Spaja su navigatori. Ja nisam ni uključio mape, ne znam gde planiramo da se uključimo na trek, čak ni kako se zove mesto. Idem poslednji, bezbrižan. Na jednoj od naplatnih rampi, u gužvi istanbulskih predgrađa, njih dvojica kreću čim su videli da sam ja platio. Dok sam spakovao karticu, stavio rukavice, njih nije bilo na vidiku.

Kao za inat, to se sve dešava u najurbanijem delu kroz koji ćemo proći. U narednih par kilometara potpuno nasumično prolazim nekoliko odvajanja. Zapravo ne nasumično. Kako priđem odvajanju vidim neki motor daleko ispred. Proglasim da su oni i krenem tuda. Stignem ih, samo da bi se ispostavilo kako to nisu oni. I tako dva puta.

Srećom po mene, u tom trenutku smo bili u potrazi za prvom pumpom. Ispostavilo se da sam izabrao prava odvajanja i nalazim Čedu koji me čeka na ulasku na pumpu. Blago je reći da nisam bio srećan zbog cele situacije.

Pred zalazak sunca prelazimo i drugi veliki most (Osmangazi bridge). Tu se vetar donekle smirio tako da ponovo vadim aparat iz ranca. Inače ga nosim na pojasu oko struka, ali vetar ga je uporno bacao na sve strane što je nerviralo tokom dobrog dela dana.

U gradiću odmah posle mosta, Tavşanlı, stajemo da obavimo kupovinu namirnica (nema piva po radnjama!!!), da zamenimo devize. Kurs? Bezobrazan. Poučeni iskustvom iz Bugarske očekujemo da van velikih gradova platne kartice neće imati nikakvu funkciju. Skočiću u budućnost i reći odmah da se to pokazalo kao greška. Kartice primaju skoro svuda. Možda smo naišli na 5 situacija gde plaćanje karticom nije bilo opcija.

Na tom mestu se uključujemo na TET i još uvek postoji minimalna šansa da mesto za noćenje nađemo pre noći. Ispuštamo je odlukom da sednemo na klopu.

Lep zalazak sunca bio. A u trenutku kada smo seli na motore već je mrkli mrak. Na kraju vozimo dvadesetak kilometara lokalnog asfalta, povremene puder prašine i rasutog makadama dok nismo pronašli mesto za kamp. Njiva na 50m od puta, strnjika od pšenice. Relativno ravno, zaklonjeno i u ovim okolnostima savršeno.

Sedimo bez vatre i piva ali uz Dobrodošlicu. Presabiramo utiske i “planiramo” naredne dane. Gledamo kako svuda oko nas seva. Iznad nas? Vedro. Satelitska prognoza kaže da se nalazimo u uzanom “kanalu” vedrine koji je sa obe strane oivičen kišnim oblacima. Ne smeta nam. Tokom noći jeste palo nešto kiše ali prilično zanemarljivo.

440km za ceo dan. Skoro sve autoputem, bez mnogo pauza. Nije obećavajući tempo. Mi smo planirali da na TET-u pravimo 200-ak dnevno. Planirali… Trek je u prilogu, kačiću ih za sve dane.

Nastavak putopisa “U Gruziju nećete moći – Turska kao uteha” možete pročitati u temi na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…