NaslovnaMoto PutopisiПут до снова - Истанбул 2023

Пут до снова – Истанбул 2023

-

Снови нису неоствариви, а томе најбоље говори данашњи путопис нашег члана форума Draki који је направио свој пут снова… Уживајте у путопису.

Од посљедњег „великог“ путовања прошле су 4 године. Таман када сам одлучио да кренем ка истоку, 2020. године,  десила се чувена пандемија, а  затим и низ лијепих ствари – вјенчање, усељење у стан и на крају рођење ћерке Макрине. За све то вријеме точкови нису мировали али нису ни ишли на далеке путе. Жеље су се преносиле из годину у годину све док се није створио прави тренутак.

Жељан нових изазова, путева и држава одлучио сам да искористим неколико дана старог одмора и провозам се до Солуна и Зејтинлика и онда преко Сјеверне Македоније до Косова и Метохије, до наших највећих светиња. Сваког дана сам одвајао мало времена не би’ ли у тих 8 – 9 дана уклопио што је више могуће планираних посјета. И таман када сам помислио да је план завршен десила се нова политичка криза на Косову и Метохији и мој боравак на територији јужно од Ибра доведен је у питање. Уз консултацију са супругом одлучио сам да одлазак у Дечане, Велику Хочу, Призрен, Штрпце и остале градове и села на Косову и Метохији оставим за неки други пут. Одмор је већ био одобрен, на пут сам ријешио да кренем, али нисам знао на коју ћу страну, па сам помоћ потражио од другара Александра Вуковића (у даљем тексту Боске). Прегледали смо све могућности, а онда је мени синула идеја (она коју сам поносно представио гостујући у емисији „Петком у 9“ на бијељинској телевизији ИН) да кренемо пут Истанбула. Надао сам се да ће Боске рећи да то није добра идеја али он је као из топа дао потврдан одговор и од тог тренутка кренула је припрема маршруте, одабир смјештаја и прибављање потребне документације. Старт путовања заказан је за суботу, 17. јун у 11 часова.

У животу нисам имао бољи испраћај на путовање. Испред зграде у којој живим окупили су се супруга Милица и наша ћерка Макрина, затим Миличина снаја Весна са своје 4 дјеце (Софија, Стеван, Николија и Ленка који су дошли да праве Милици и Макрини друштво док сам ја на путу), а био је примјетан и мањи број комшија. Са Боскетом сам се срео код Аутокоманде и кренули смо пут југа Србије, тачније Врања.

Прву паузу смо направили код Велике Плане, а недуго затим и једну принудну паузу код Ћуприје. Јака киша почела је да пада и такво (не)вријеме нас је пратило све до излаза из Ниша. Вожња аутопутем је увијек једнолична и помало досадна. Монотонију пута разбила је једна ситуација која се може сматрати и опасном. Излазећи из једног од тунела кроз Грделичку клисуру ударио нас је прилично јак бочни вјетар. Након пар стотина метара од тунела примјетио сам да је Боске стао у зауставну траку што сам и ја урадио али доста даље од њега. Није ми било јасно шта се дешава, а на све то видио сам да Боске трчећи иде према тунелу. После пар минута ишчекивања дошао је до мене и објаснио ми да му је онај бочни вјетар одувао танк торбицу у којој су му били новчаник, документа, камера и још доста ствари. Кишна навлака подвила се испод магнета и онемогућила стабилно држање торбице. Управо због тога ја торбицу вежем за управљач што је после и Боске радио са својом.

Тмурно и хладно вријеме дочекало нас је и у Врању. Како је било вријеме ручку одлучили смо да питамо локалне становнике за препоруку и отишли у ресторан „Код Баке“. Југ Србије познат је по добрим јелима, обимним порцијама, приступачним цијенама и изврсном услугом, а ми смо се увјерили да је то апослутно тачно. Пуних стомака отишли смо до терена код спортске сале у Врању гдје се одржавао мото скуп локалног удружења. Нажалост, усљед лошег времена у региону посјета је била веома мала. Вјерујем да ће у будућности овај град имати прилику да угости већи број моториста.

Приликом договарања гдје ћемо спавати на овом путовању изразио сам жељу да прву ноћ преспавамо у конаку манастира Свети Прохор Пчињски. Боскету се ова идеја веома допала и одмах смо резервисали собу. Пут од Врања до манастира дугачак је свега 30 километара и иде преко предјела изузетних одлика – „Долина Пчиње“. Манастир се налази на лијевој обали ријеке Пчиње подно планине Козијак. По самом доласку на манастирски посјед био сам обузет осјећајем задовољства што корачам плочницима хиљадугодишњег свједока постојања народа и вјере којим припадам. Историја манастира Прохор Пчињски дубока је и богата. Основан у 11. вијеку, манастир је преживио различите историјске периоде, од средњовјековне Србије до османлијске владавине и модерне српске историје. Ова светиња била је изложена рушењу, скрнављењу и другим промјенама, али је увијек чувала своју душу и значај као мјесто духовности. У току Другог свјетског рата, манастир Прохор Пчињски служио је као скровиште за бројне избјеглице. Многи људи су потражили спас у манастиру, тражећи заклон од ратних бурни. Монаси су сахрањивали и чували ратне избјеглице, што је био велики ризик у то вријеме. Тај догађај свједочи о хуманости и доброти манастира у најтужнијим временима.

Манастир Прохор Пчињски је био мјесто на коме је 4. августа 1944. године, одржана важна конференција. На овом састанку, који је познат као Прохорски састанак – представници партизанских снага из Југославије су донијели одлуку о формирању владе. Овај догађај је имао значајан утицај на догађаје у току рата и послијератна политичка дешавања у Југославији.

На вратима манастирског конака дочекао нас је искушеник Боривоје. Након уписивања у књигу гостију отишли смо у собу да би касније, иако већ од раније сити, сишли на вечеру која је спремљена за све госте.

Nastavak putopisa Пут до снова – Истанбул 2023 možete pročitati u temi na forumu.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Malo je reći da volim motocikle. Od malih nogu postali su moja ljubav, strast i način življenja. Vremenom sam sve u životu predodredio motociklima i motociklizmu generalno. Treća sam generacija motociklista u mojoj porodici. Moje pisanje je produkt mog iskustva i velike ljubavi i svakodnevnog života sa motociklima.