Kalinjingrad je mesto koje je naš član foruma road_and_roam oduvek želeo da obiđe i u toj nameri nije uspeo da ga spreči ni rat koji se vodi između Ukrajine i Rusije. Ovaj putopis nije samo opis putovavanja, već i lepa lekcija iz istorije, a uz to ima i dosta korisnih informacija. Uživajte.
Dan 1 – Beograd → Horgoš → Mađarska → Slovačka → Bravantice, Češka
Posle dosta planiranja, proveravanja ruta, granica, dokumentacije i svega što danas prati jedno putovanje motorom prema Rusiji, konačno je došao i dan polaska. Motor natovaren, koferi puni, oprema na meni i pravac sever. Krajnji cilj bio je još veoma daleko, ali za prvi dan plan je već bio ozbiljan – stići do Bravantica u Češkoj, gde sam imao rezervisano prvo noćenje.
Prvu ozbiljniju pauzu napravio sam još u Srbiji, pred Horgošem. Gorivo, malo razgibavanja i poslednja provera motora i prtljaga pre izlaska iz zemlje. Tu sam sreo i dva para motociklista, dva muško-ženska para, takođe natovarena za put. Njihov plan bio je mnogo opušteniji – Slovačka, Češka, Austrija, pa dalje gde ih put nanese.
Kada su me pitali gde sam se ja uputio i čuli „Kalinjingrad, sam“, reakcija je bila otprilike ona koju sam kasnije dobijao još mnogo puta na ovom putovanju. Bili su prilično zapanjeni odlukom da se u trenutnoj situaciji sam motorom zaputim toliko daleko, sve do Rusije. Malo bajkerskog razgovora pred granicom, svako na svoju stranu i put se nastavlja.
Horgoš i ulazak u Mađarsku
Na Horgošu sam prošao prilično dobro, a za motocikliste postoji jedna veoma korisna stvar koju vredi znati. Motorom je dozvoljeno proći pored kolone vozila i doći do početka reda kod pasoške kontrole. Tako je bilo i na srpskoj i na mađarskoj strani.
Dođe se motorom do prvog vozila, stane sa strane kod kućice, siđe sa motocikla i dokumenta se predaju peške. Nema potrebe da na motoru stojite kilometrima u koloni zajedno sa automobilima. To na velikoj vrućini i u punoj moto-opremi pravi ogromnu razliku.
Mađarski graničari bili su veoma korektni i nije bilo nepotrebnog komplikovanja. Taj utisak mi je ostao do kraja puta – uz Litvance, Mađari su bili među najljubaznijim graničarima na koje sam naišao.
Odmah po ulasku u Mađarsku treba voditi računa i o vinjeti za autoput. Za motocikl mi je vinjeta koštala oko 12 evra i praktično je obavezna stvar ako se nastavlja mađarskim autoputevima, što je na ovakvoj tranzitnoj turi najlogičnija opcija.
Mađarska – vrućina, šleperi i radovi
Očekivao sam da će Mađarska biti jedan od jednostavnijih i dosadnijih tranzitnih delova prvog dana – sedneš na autoput i samo nižeš kilometre. U praksi je bilo potpuno drugačije.
Gotovo kroz čitavu Mađarsku autoputevi su bili prepuni šlepera. Hiljade i hiljade kamiona, praktično nepregledna kolona u desnoj traci kojoj se ne vidi kraj. Prođeš desetine kilometara, a prizor ostaje isti – šleper za šleperom.
Na to su se nadovezali i brojni radovi na putu. Na više mesta saobraćaj je preusmeravan i sužavan na jednu traku, što je pravilo dodatne gužve i usporavanja. Za nekoga ko tog dana planira preko 850 kilometara, svako takvo usporavanje počinje da se oseća.
A najveći protivnik prvog dana ipak nije bila gužva, već vrućina.
Displej na motoru mi je sve do Češke pokazivao temperaturu koja je išla i do 38°C. Kada se na to dodaju moto-jakna, pantalone, čizme, rukavice i kaciga, nekoliko stotina kilometara počinje ozbiljno da iscrpljuje. Vetar na motoru daje lažan osećaj da se telo hladi, a zapravo posle nekoliko sati tek shvatiš koliko si tečnosti izgubio.
Posle Mađarske nastavio sam preko Slovačke prema Češkoj. Kilometri su se nizali, ali kako je dan odmicao, umor i dehidracija su postajali sve primetniji.
Prvo češko pivo – ali bezalkoholno
Kada sam već ušao u Češku, prolazeći kroz jedno manje selo, u samom centru ugledao sam pivnicu.
U tom trenutku već poprilično dehidriran od vrućine i celodnevne vožnje, nisam mnogo razmišljao. Skrenuo sam, parkirao motor i seo da napravim pauzu.
Biti u Češkoj, a ne probati češko pivo, nekako nije dolazilo u obzir. Međutim, pošto me je čekao nastavak vožnje, alkohol naravno nije bio opcija, pa sam naručio bezalkoholno pivo.
Prvo je praktično nestalo odmah, pa je ubrzo stiglo i drugo.
Moram priznati da sam se iznenadio – bilo je toliko dobro i pitko da mi je u tom trenutku prijalo više nego mnoga naša prava točena piva. A prijatno iznenađenje bila je i cena: dva piva nešto više od tri evra.
Posle dva hladna piva, malo odmora i preko potrebnog rashlađivanja, ponovo na motor. Pravo upoznavanje sa češkim pivom ipak je moralo da sačeka trenutak kada motor bude definitivno parkiran za taj dan.
Bravantice – moto bar, bajkerski gulaš i konačno pravo pivo
Pred kraj dana, nakon više od 850 kilometara vožnje, konačno stižem u Bravantice. Za prvo noćenje izabrao sam mesto koje se savršeno uklopilo u karakter cele ture – moto bar sa smeštajem.
Posle gotovo celog dana na temperaturama koje su išle do 38°C, gužvi, šlepera, radova na putevima i više od 850 kilometara u moto-opremi, trenutak kada sam parkirao motor i skinuo kacigu bio je možda najbolji deo dana.
I smeštaj me je prijatno iznenadio. Za oko 40 evra dobio sam apartman sa dva kreveta, što mi je za takvo mesto i uslove bilo sasvim korektno.
Motor je parkiran. Ključ sklonjen. Za taj dan više nema vožnje.
A to je značilo da konačno može i pravo češko pivo.
Za večeru sam naručio specijalitet kuće – bajkerski gulaš, a uz njega prvu kriglu točenog. Jedna je povukla drugu, druga treću, i posle tri krigle češkog točenog piva postalo mi je potpuno jasno zašto Česi toliko drže do njega.
Posle više od 850 kilometara, celodnevne vrućine i naporne vožnje, uz dobar gulaš i motor parkiran ispred, teško da je moglo bolje da legne.
Bajkerski gulaš i tri točena piva izašli su me ukupno oko 20 evra. Kada se tome doda približno 40 evra za apartman sa dva kreveta, za oko 60 evra imao sam smeštaj, ozbiljnu večeru i tri piva. Za prvo noćenje na ovakvom putovanju – više nego korektno.
Tako se završio prvi dan. Više od 850 kilometara, temperatura do 38°C, nepregledne kolone šlepera kroz Mađarsku, radovi na autoputu, četiri države i praktično ceo dan u moto-opremi. Bio sam umoran, ali Triumph je radio bez problema, granicu sam prošao lako i prvi veliki deo puta bio je iza mene.
Ono što je do tog jutra bilo samo planiranje, gledanje mapa i računanje kilometara sada je konačno postalo stvarnost.
Sutradan je sledio nastavak prema severu – Poljska, Gdanjsk i Baltičko more. A Rusija je bila sve bliže.
Dan 1: Beograd → Mađarska → Slovačka → Bravantice | 850+ km | do 38°C
Dan 2 – Bravantice → Gdanjsk → ruska granica → Kalinjingrad → Zelenogradsk
Drugi dan počeo je mnogo pre izlaska sunca. Ustao sam rano, napolju je još bio mrak, spremio i natovario Triumpha i krenuo iz Bravantica prema severu. Ispred mene je bila Poljska, Gdanjsk, ruska granica i, ako sve prođe kako treba, konačno Kalinjingradska oblast.
Za razliku od prethodnog dana, kada sam se borio sa temperaturama do 38 stepeni, ovog jutra sve je bilo mirnije. Prazniji putevi, rano jutro i onaj dobar osećaj kada znaš da se svakim kilometrom približavaš delu putovanja zbog kojeg si praktično i krenuo.
Negde pred Gdanjskom stajem na benzinskoj pumpi i tamo srećem par na Ducati DesertX-u — inače jednom od mojih omiljenih motocikala. Naravno da je pao kratak razgovor o motorima i putovanju, a zatim svako nastavlja svojim putem.
Nisam ni slutio da će mi ubrzo posle toga jedna moja greška prilično zakomplikovati ostatak dana.
Gdanjsk – i kraj navigacije
Negde oko Gdanjska shvatam da sam napravio početničku grešku: nisam ažurirao offline mape.
Kako sam se približavao ruskoj granici, ostao sam bez mobilnog interneta, a zajedno sa njim praktično i bez navigacije. Od tog trenutka telefon mi više nije bio od velike koristi.
Preostalo je ono staromodno rešenje – čitati putokaze.
Danas zvuči banalno, ali kada si hiljadama kilometara od kuće, ideš prema ruskoj granici, ne govoriš jezik i znaš da ćeš uskoro potpuno ostati bez interneta, navigacija odjednom postane mnogo važnija nego što čovek misli.
Pre granice sam imao još jednu brigu – gorivo.
U medijima sam pre puta čitao dosta priča o nestašicama benzina u Rusiji, pa nisam želeo da rizikujem. Zato sam u jednom poljskom mestu pred Mamonovom napunio rezervoar do vrha.
Usput sam prošao i pored velike poljske kasarne, pune vojske i oklopnih vozila, među kojima su se mogli videti i tenkovi. U kombinaciji sa činjenicom da ideš prema ruskoj granici, prizor te vrlo brzo podseti da ovo ipak nije sasvim obična turistička ruta kroz Evropu.
Mamonovo II – promena plana
Prvobitno sam planirao da u Rusiju uđem preko prelaza Grzechotki–Mamonovo II.
Međutim, kada sam stigao, saznao sam da se čeka više od šest sati. Razgovarao sam sa nekim Rusima koji su mi savetovali da ne gubim vreme, već da pokušam preko Bezledy–Bagrationovska, gde je, po njihovom iskustvu, manja gužva i gde se motociklom prolazi znatno brže.
Odlučujem da ih poslušam.
Tu se pojavljuje mali problem: da bih promenio pravac, morao sam ponovo da se vratim pored poljske službenice. Njoj se očigledno nije dopalo što se vraćam putem kojim sam došao i počela je da negoduje.
Ja sam se, najjednostavnije rečeno, napravio da ne razumem baš najbolje šta je problem i da nisam znao da to ne bi trebalo tako da se radi.
Prošlo je.
Okrećem Triumph i krećem prema alternativnom prelazu.
Bezledy–Bagrationovsk – kao da je vreme stalo
Dolazak na Bezledy–Bagrationovsk bio je trenutak kada sam prvi put zaista imao osećaj da napuštam svet kroz koji sam do tada putovao.
Na poljskoj strani detaljno su mi pregledali prtljag. Isto me je čekalo i kod Rusa. Ali najveći utisak nije ostavila sama kontrola, već izgled ruskog graničnog prelaza i atmosfera na njemu.
Imao sam osećaj kao da je vreme negde stalo.
Objekti, ogromne metalne kapije, bodljikava žica, način na koji sve izgleda, pa čak i uniforme pojedinih službenika – sve me je vizuelno podsećalo na nešto što bih očekivao da vidim na starim snimcima iz sovjetskog perioda.
Za motor sam morao da popunim putničku carinsku deklaraciju za privremeni uvoz vozila. Formular je bio na ruskom, a carinici su u prvi mah čak očekivali da sam ga unapred skinuo sa interneta, odštampao i već popunio. Naravno, nisam.
Dok sedim i pokušavam da završim papirologiju, pored mene stoji jedan stariji ruski vojnik, rekao bih po godinama i držanju neki narednički tip, a pored njega službeni pas.
Ne znam ko je od njih dvojice izgledao manje zainteresovano za činjenicu da se nalazi tu.
Vojnik je gledao negde u daljinu kao da odbrojava minute do kraja smene, a pas je imao izraz kao da bi najradije dao otkaz zajedno sa njim. Nisam mogao da odlučim kome je više dosta svega – njemu ili psu.
Kada sam konačno završio deklaraciju, pregled i ostalu proceduru, došao je trenutak ulaska.
I tada scena koju ću verovatno zauvek pamtiti.
Jedna starija službenica u uniformi prilazi ogromnoj gvozdenoj kapiji sa bodljikavom žicom na vrhu. Sa nje skida veliki katanac i debeo lanac, otključava je i počinje ručno da je otvara.
Prizor kao iz nekog starog filma o Sovjetskom Savezu.
Dok prolazim motorom, ona mi kaže:
„До свидания.“
Odgovaram isto:
„До свидания.“
Kapija iza mene ostaje, a ja sam konačno – u Rusiji.
Kompletna procedura na Bagrationovsku trajala mi je oko sat i po, što je u poređenju sa šest i više sati koliko bih čekao na Mamonovu bila odlična odluka.
OSAGO – bar na papiru
Odmah nakon granice počinjem da primećujem male objekte pored puta sa natpisima ОСАГО – mesta na kojima bi trebalo da može da se kupi rusko osiguranje za vozilo.
Problem je bio što su objekti izgledali kao da osiguranje nisu prodali godinama.
Zarasli u travu i korov, zapušteni i zatvoreni. Nijedan koji sam video nije radio.
OSAGO na kraju nisam ni kupio. Na samoj granici mi ga niko nije tražio kao uslov za ulazak u zemlju. To, naravno, ne znači da osiguranje nije potrebno za vožnju niti bih nekome savetovao da ga nema – samo prenosim šta se meni dogodilo.
Prva ruska pumpa
Kilometar ili dva nakon granice nailazim na benzinsku pumpu.
I – ima benzina.
Posle svega što sam čitao pre puta o nestašicama goriva, gotovo sam se iznenadio što pumpa normalno radi. Još veće iznenađenje bila je cena – gorivo je bilo oko 70 rubalja po litru, višestruko jeftinije nego ono koje sam neposredno pre granice sipao u Poljskoj.
Ali sama pumpa bila je priča za sebe.
Prvi utisak: benzinska pumpa iz filma „Pogrešno skretanje“.
Samo što iza pulta nije sedeo onaj štrokavi deda iz filma, nego jedna starija gospođa.
A meni je u tom trenutku benzin bio najmanji problem. Trebao mi je internet.
Pitam gospođu da li imaju Wi-Fi.
Nemaju.
I baš tada na pumpu dolazi nešto što je scenu učinilo kompletnom – stari UAZ kombi, poput onog iz Maše i Medveda, samo u stanju u kojem bi ozbiljno obradovao nekog limara.
Iz njega izlazi mlađi Rus u radnom kombinezonu, kapa na glavi, nekoliko zuba manje i, po mom utisku, pomalo pripit.
Pitam njega može li možda da mi pusti internet sa telefona, samo toliko da učitam mapu.
Kaže:
Nema internet.
Gledajući celu situaciju, nisam bio potpuno siguran ni da ima pametni telefon.
Dakle, stojim negde odmah iza ruske granice, bez navigacije, bez interneta, na pumpi koja izgleda kao filmska lokacija, pored mene UAZ i čovek koji mi nikako ne može pomoći.
Ostaje samo jedno rešenje:
Kreni putem, pa gde izađeš.
Put za – negde
Nastavljam kroz prvo selo.
Put – kaldrma, rupe, zakrpe i još rupa.
U tom trenutku sam bio veoma zahvalan što sam do Rusije došao ADV motociklom. Triumph je takvu podlogu progutao bez mnogo drame.
Nastavljam napamet.
Nema Google Mapsa. Nema online navigacije. Samo put i nada da idem makar približno u dobrom smeru.
Posle nekog vremena dolazim do raskrsnice.
I onda ugledam tablu:
КАЛИНИНГРАД
Mislim da se dugo nisam toliko obradovao jednom putokazu.
Hvala Bogu – ipak idem gde treba.
Prvi susret sa Kalinjingradom
Kako sam se približavao Kalinjingradu, pejzaž je počeo da se menja. Ona prva slika zapuštenih sela i graničnog područja polako je nestajala.
Na jednom semaforu pored mene staje Rus na Royal Enfieldu, klasičnom retro naked motociklu.
Pogleda moje tablice.
„Serbia?“
Kada sam mu potvrdio da sam došao motorom iz Srbije, videlo se da je iskreno iznenađen. Zatim gleda šta vozim.
Triumph.
Kaže mi da mu je želja da jednog dana kupi Triumpha – pretpostavljam neki model u njegovom retro fazonu, poput Bonnevillea.
A onda još jedno iznenađenje: čovek tečno govori engleski.
Posle granice i prvih sela, gde sam već počeo da se mirim sa tim da će mi ruke i moj „savršeni ruski“ biti glavno sredstvo komunikacije, nisam očekivao da ću na prvom semaforu u Kalinjingradu voditi normalan razgovor na engleskom sa drugim motociklistom.
Devojka iz cvećare i spas u poslednjem trenutku
Ali navigaciju i dalje nisam imao.
Kako sam prilazio centru Kalinjingrada, ugledam benzinsku pumpu, parking i pored njih cvećaru. Stanem ispred i na telefonu primetim Wi-Fi mrežu koja nosi naziv te cvećare.
To je to.
Ulazim unutra.
Za pultom radi jedna vrlo ljubazna mlada devojka. Na svom „savršenom ruskom“ pitam je može li da mi kaže šifru za Wi-Fi.
Kaže:
„Nemamo Wi-Fi.“
Pokazujem joj telefon.
„Ali postoji mreža sa imenom vaše cvećare.“
Ona pogleda i kaže da stvarno ne zna šifru.
Već sam pomislio da se nastavlja moja ruska avantura bez navigacije, kada mi ona sama predlaže rešenje – pustiće mi hotspot sa svog telefona.
Konačno internet.
Povezujem telefon, učitavam mape i unosim svoje pravo odredište – Zelenogradsk, još pedesetak kilometara dalje.
Tek tada sam mogao malo da odahnem.
Vožnja kroz Kalinjingrad
Sam saobraćaj kroz Kalinjingrad bio mi je prilično neobičan.
Moj prvi utisak bio je da se dobar deo vožnje zasniva na tome da svako svakome pomalo oduzima prvenstvo – i svi kao da su se pomirili sa tim sistemom.
Ali postoji zanimljiv kontrast: ograničenja brzine uglavnom se poštuju.
Posebno mi je trebalo malo vremena da se naviknem na semafore. Na većim raskrsnicama, kada skrećete, nije dovoljno samo da vidite glavno zeleno svetlo i krenete. Postoji dodatna zelena strelica/sekcija za skretanje i treba sačekati da ona dozvoli manevar. Nije svuda organizovano kao na velikim beogradskim raskrsnicama sa zasebnim kompletnim semaforom za određeni smer, pa prvih nekoliko raskrsnica traži malo više pažnje.
Kalinjingrad je grad od oko pola miliona stanovnika i saobraćaj je bio prilično gust, ali kada sam konačno izašao iz grada i uhvatio put prema Zelenogradsku, usledilo je novo iznenađenje.
Najbolji putevi na dotadašnjem putovanju
Izlazim na autoput prema Zelenogradsku i očekujem otprilike ono što sam video neposredno posle granice.
Umesto toga – odličan put.
Zapravo, moj utisak je bio da su to bili najbolji putevi na koje sam naišao tokom dotadašnjeg dela putovanja.
Ograničenje oko 110 km/h, većina vozača ga se drži, asfalt odličan i posle celog dana lutanja konačno možeš samo da voziš.
Već je počelo da se smrkava.
Što sam se više približavao Kalinjingradu, Zelenogradsku i Baltičkom moru, sve više sam primećivao još jednu stvar: slika Rusije koju sam video neposredno iza granice potpuno se menjala.
Prva sela, zapušteni objekti i stari putevi ostavljali su jedan utisak. A onda, približavanjem obali, sve je izgledalo sređenije, novije i bogatije. Na pojedinim mestima čak bogatije nego delovi zemalja kroz koje sam prethodna dva dana prolazio.
Zelenogradsk – kao da sam ponovo prešao granicu
Kada sam konačno ušao u Zelenogradsk, doživeo sam možda najveći vizuelni kontrast tog dana.
Posle granice, UAZ-a, kaldrme, zaraslih OSAGO kućica i sela kroz koja sam prošao, odjednom arhitektura zbog nemačkog/pruskog nasleđa ostavlja utisak kao da sam ušao u neki nemački baltički gradić, a ne u mesto koje se nalazi u Rusiji.
Stižem do smeštaja na periferiji grada.
Dočekuje me starija gospođa, domaćica, koja mi kaže da je oslovljavam sa Petrovna. Veoma ljubazna žena, a u njenom govoru sam povremeno primećivao i reči koje su mi zvučale ukrajinski.
Objekat je imao oko osam apartmana, veliko dvorište sa dosta prostora za parkiranje, nekoliko letnjikovaca, pa čak i rusku saunu.
Triumph konačno parkiram u dvorištu.
Skidam Rhinowalk torbe, koje imaju sistem kačenja veoma sličan Lone Rideru, unosim stvari u apartman i posle čitavog dana konačno skidam moto-opremu.
Smeštaj me je koštao približno 300 evra za osam noći, odnosno manje od 40 evra po noći. Bio sam na periferiji Zelenogradska, ali mi je plaža bila svega 300–400 metara udaljena.
U samom centru grada smeštaj je znatno skuplji. U zavisnosti od lokacije i kvaliteta apartmana, ono što sam gledao išlo je otprilike od 70 pa čak do 200 evra za noć.
A pošto se peščana plaža proteže praktično duž čitavog tog dela obale, meni nije predstavljalo nikakav problem što nisam smešten u centru.
Ruski „Garavi sokak“ za kraj dana
Raspakujem stvari, istuširam se i konačno legnem.
Palim televizor.
Na jednom kanalu idu muzički spotovi.
I onda na ekranu – čovek sa brčićima i slamnatim šeširom, peva neku rusku pesmu.
Gledam ga nekoliko sekundi i pomislim:
Pa ovo je ruski Garavi sokak.
Posle ranog polaska iz Češke, Poljske, izgubljene navigacije, dve ruske granice odnosno dva pokušaja prelaska, sovjetske kapije, nezainteresovanog vojnika i još nezainteresovanijeg psa, UAZ-a sa pumpe, kaldrme, slučajnog putokaza za Kalinjingrad, Royal Enfielda na semaforu i devojke iz cvećare koja mi je praktično spasila navigaciju – ruski Garavi sokak bio je sasvim prikladan završetak dana.
Motor je bio bezbedno parkiran, stvari raspakovane, Baltičko more nekoliko minuta peške od mene, a ispred mene više dana bez potrebe da jurim stotine kilometara prema sledećem smeštaju.
Stigao sam u Zelenogradsk.
Sutradan je konačno moglo da počne pravo upoznavanje sa Kalinjingradskom oblašću.
Dan 2: Bravantice → Poljska → Gdanjsk → Mamonovo II → Bezledy/Bagrationovsk → Kalinjingrad → Zelenogradsk | Češka → Poljska → Rusija
Nastavak putopisa Kalinjingrad možete pročitati u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
