Prošle godine 2018. je naš forumaš Creative biker početkom aprila otišao na solo putovanje do Peloponeza i samog juga Grčke. Svoje utiske nam je preneo u svom putopisu koji vam sa zadovoljstvom prenosimo… Pročitajte kako je to ići sam do krajnjeg juga Grčke!
Upravo sam se vratio sa moto ture oko Peloponeza u dužini od oko 3100 kilometara. Ruta je izgledala približno ovako, najjužnija tačka je bilo ostrvo Elafonisos.
Već nekoliko godina unazad imam želju da motorom obidjem Peloponez. Želja mi je bila da s tom turom otvorim sezonu zato što je u to vreme kod nas jos uvek rano za neku intenzivniju vožnju motorom, a tamo je temperatura taman kako treba. Osim toga moj raspored nastupa je do Uskrsa vrlo proređen, a posle toga nemam više slobodne vikende sve do kraja godine.
Na žalost, u to vreme niko nije spreman za dalji put, zima tek što je prošla, motori uglavnom garažirani, gume potrošene od prošle sezone, registracija istekla itd… Pričam svima svoj plan i kako sam čvrsto rešen da to uradim početkom aprila, javlja se nekoliko potencijalnih saputnika.
Medjutim kako se približava 1.april jedan po jedan odustaju. Jedan nije dobio odmor na poslu, drugi ima zdravstveni problem, trećem je iskrsla naprasno neka obaveza… Ok, znači i ovog puta ništa od Peloponeza, pusti snovi…
Supruga prati dešavanja i u jednom momentu kaže – a šta mislis da ja pitam za odmor na poslu, pa da podjemo zajedno? Jedan deo mene se raduje, a drugi deo bi voleo da se to ipak ne desi. Kalendarski je proleće tek počelo, a pogledom kroz prozor se da ustanoviti da zima još uvek traje, sneg pada kao da je januar. Ne bih voleo da je dovedem u situaciju da danima kisne i mrzne se na motociklu, svakako imamo planiran obilazak Italije motorom jula meseca. Ona odmor ipak nije dobila…
Odlazim na promociju knjige “300.000 km avanture” Željana Rakele i slušam dogodovštine sa putovanja o kojima sam već upućen delom preko klipova sa Youtube-a, a delom sam o njima saznao preko naših zajedničkih prijatelja. Već sutra krećem sa čitanjem knjige i sa svakom pročitanom stranicom želja za moto putovanjem u meni buja. Kad sam stigao do dela gde opisuje svoje putovanje kroz Australiju, sam samcit po 1000 i kusur kilometara dnevno kroz pustinju gde ne sretne nikoga u toku dana. U meni se napokon prelomi, IDEM NA PELOPONEZ! Pa to je naša prijateljska Grčka u kojoj sam bio nebrojeno puta, istini za volju nikad južnije od Halkidikija, ali šta bi tamo moglo da mi se desi, a da ne bude ljudi koji bi mi pomogli, pa nije to pustinja ili prašuma! 🙂
Negde u to vreme mi se javlja školski drug koga nisam video od završetka srednje skole 1994.godine. Život nas je odveo na različite strane, a on živi već 17 godina u Atini. Šalje mi poruku na mesendžeru: “prijatelju pratim tvoja moto putovanja i uživam u njima, nadam se da imaš i ovaj deo Evrope u planu za obići pa ako te put nanese nekad na ovu stranu javi se da se vidimo.“
Da li su to znakovi kraj puta?
Odgovaram mu ekspresno da je baš Peloponez u planu početkom aprila i da se i ja radujem našem susretu posle 24 godine. Kreće planiranje ruta, iščitavanje putopisa, gledanje klipova – avantura može da počne!
1. april – dan kad je planiran zvaničan početak puta
Za ovaj dan je planiran samo odlazak do Leskovca autoputem. Planirana je kiša za ceo dan, pa sam pratio prognozu po satima u Bg, Jagodini (koja je otprilike na pola puta) i Leskovcu kako bih se provukao bez kišnog odela. AccuWeather kaže da je to 12 sati, podne. Inače, ja sam rodjen u Leskovcu i tamo žive moji roditelji koje imam u planu da posetim pre odlaska južnije, a i da prekratim put do Atine gde me čeka drug iz škole, Aleksandar.
Obzirom da sam svirao 3 dana uzastopno pre toga, odgovara mi da krenem kasnije da bih odspavao malo tako da je 12 sati kako kaže prognoza odlično vreme za pokret.
Koferi su već pakovani par dana unazad malo po malo, putno osiguranje kupljeno za 10 dana.
Ustajem oko 10 jer sam noćas kasno legao, obzirom da sam popio uveče i par piva nisam imao problema da zaspim brzo, tako da nije bilo predputnog prevrtanja po krevetu i nesanice. Kiša pada, temperatura je ispod 10 stepeni, ali sve sam to već znao. Posle doručka i kafe lagano dovršavam pakovanje. Oko pola 12 snosim kofere i tank torbu do motora da sve lepo napakujem. Stavljam i navigaciju kako bih preko bluetooth konekcije sa nje slušao muziku uz put.
Kiša je stala i natenane postavljam sve na svoje mesto, sišao sam u trenerci kako se ne bih oznojio dok pakujem prtljag, hladno je, ruke su mi se smrzle. Vraćam se u stan i oblačim se propisno, aktivan dugi veš, pa moto odelo sa goretex postavom, supruga mi pomaze da navučem velike zimske, vodonepropusne rukavice na ruke preko jakne, spreman sam.
Inače, prtljag sam organizovao tako da mi je u levom koferu inner bag sa garderobom i neseserom. U desnom je litar ulja za svaki slučaj, kompresor, sprej za krpljenje guma, nešto priručnog alata, neizostavni duck tape, prva pomoć i ranac sa patikama i papučama, flaša vode. Top case ostavljam prazan da bih u slučaju da zatreba nešto mogao da spustim u njega ili kad stignem u smeštaj da tu spustim kacigu i ne vučem je sa svim ostalim prtljagom. Ovog puta je u njemu kišno odelo, gornji deo raskopčan i spreman za brzo navlačenje, tu je i još dva para rukavica i par potkapa. U tank torbi su dokumenta, pasoš, zelena karta i saobraćajna u vodonepropusnoj vrećici, foto aparat, GoPro kamera, vlažne i suve maramice, par Bonžita, žvake, bombone…
Sedam na motor i u tom momentu kreće kisa. Odlučujem da ne oblačim kišno odelo još uvek. Bio sam u pravu, posle par minuta je stala. Sve je sivo i tmurno. Lagano izlazim iz grada na autoput, čeprkam po navigaciji da nadjem odgovarajuću muziku, klikćem na media player, a navigacija mi kaže da konektujem handsfree ili slušalice… taj bag se stalno javlja iako je komunikator uključen i povezan, ne znam zašto, ali me ponekad baš izludi!
Uspevam posle nekog petog restartovanja da pustim muziku. Već sam na naplatnoj rampi, uzimam karticu i braaaaap, gas i šaltanje na gore bez kvačila uz gromoglasnu muziku iz omiljenog mi Akrapovića, srce je na pravom mestu. Osmeh ispod kacige samo potvrdjuje da se za ovaj osećaj živi! Bacim pogled na cajger, 150 km/h, uključim tempomat i pustim misli na otavu… U momentu se setim jučerašnjeg razgovora sa kumom i podsećanja da baš danas počinje merenje prosečne brzine i da pripazim. Smanjujem na 130 i nastavljam s mislima daleko na sunčanom Peloponezu.
Negde oko Jagodine kreće kiša koja se pretvara kod Ćuprije u pljusak, stajem na pumpi da se natankam jer nisam sipao gorivo na polasku, a i da obučem kišno odelo u čemu mi pomaže predusretljivi radnik sa pumpe. Ulazim unutra da platim račun, a tamo 100 dece, rekao bih iz Turske po govoru. Probijam se nekako do kase i pitam sa kacigom na glavi da li mogu da platim racun za gorivo. Radnica se sažali na mene onako pokislog i pusti me da platim preko reda, utom se lik koji je bio tu negde pored mene okreće i ljutitim glasom kaze: “bate pazi be pope se na mene”. Shvatim da sam ga odgurao u onom probijanju do kase, a kako imam velike protektore na laktovima nisam ni osetio da sam ga izgurao. 🙂 izvinio sam se uljudno i objasnio da nije bilo namerno, a on je nastavio da gundja nesto sebi u bradu. Meni je ova situacija bila toliko smesna da sam otkinuo od smejanja ispod kacige.
Nastavljam dalje, kiša je smanjila svoj intenzitet, a meni je prijatno u kišnom odelu jer je temperatura prilično pala, mislim da je bilo oko 7 stepeni. Grejači rucica su na max što dodatno popravlja opšti utisak, po ko zna koji put razmišljam o liku koji ih je izmislio i kako je velika nepravda to sto niko ne zna njegovo ime. U najmanju ruku bih mu dao Nobelovu nagradu za taj izum koji me je spasio bezbroj puta do sada.
Javlja se i bol u sedalnom delu tela da ne kažem guzici, ne zbog predjenih dvestotinak km, već zato što sam tri dana uzastopce svirao. Inace sam bubnjar tako da pozadina i lumbalni deo kičme već polako prelaze u hronično bolna mesta…
Stižem u Leskovac i na ulazu u grad pravim fotku.
Za nastavak putopisa, posetite temu na forumu – Sam do krajnjeg juga Evrope.
