Za ovaj petak smo za vas izdvojili jedan fantastičan putopis našeg forumaša sa nadimkom AMomcil. On je napravio popriličnu turu u kojoj je obuhvaćena Evropa i malo Azije, za 14 dana i 9000 km, solo tura pravog avaturiste.
Svoju prvu ozbiljniju moto turu dokumentovao sam čim sam dobio A dozvolu, tamo još 2008-e godine.
U međuvremenu sam dosta putovao, uvek solo, krećući iz Osla, gde živim, izbrojao sam na motoru ukupno 35 zemalja Evrope. Međutim, pošto je prošlo nekoliko godina od poslednje, po Engleskoj, Škotskoj, Irskoj i Velsu, potrudio sam se da odem na najduži put do sada i uspeo da ga smestim u jedini slobodni vremenski prozor – kraj aprila, početak maja. Kako je to još sveže, rekoh da napišem brzo jedan mali putopis, jer inače ništa od toga, kao ni proteklih 10 godina..
Vrlo malo vremena sam proveo na planiranju puta. Zapravo, do par nedelja pred put nisam ni znao hoću li ići. Pre dve godine sam zamenio svog vernog V-Stroma 650 iz 2007 za još starijeg 2003 BMW R1150RT. Kažu to je motor za deke – super, taman za mene, godine teku.. Štos je što nije bio na poštenom servisu bar 5 godina, pa nemam poverenja za veći put. Gume dotrajale, servis lokalno jako skup..
Jako sam želeo ponovo na put, ali puno obaveza i na poslu i u porodici, malo vremena, dvoje manje dece, troškovi, nije izgledalo realno. Međutim, upravo mi je draga početkom aprila rekla “Jao što si dosadan i nervozan, samo kukaš i uzdišeš okolo, idi već jednom na taj *ˇ&$ put, ostavi nas malo same, a prijaće ti.”. Teška srca, nekako se nagovorih i grubi plan je brzo napravljen.
Dogovorio sam servis u Beogradu kod dva sjajna momka, Baneta i Peđe. Međutim, teško je bilo sigurno nabaviti gume koje sam baš želeo (Michellin Pilot Road 4 GT), pa sam odlučio da nove gume i neke delove nabavim usput. To se međutim malo iskomplikovalo, jer se baš tih dana u većini Evrope slavio Uskrs, pa se nije radilo. Na kraju sam našao gume i delove u Češkoj, u Liberecu, u jednoj firmi od koje sam već uzimao delove za Suzukija na ranijem putu za Beograd, još 2012-e. Našli smo i servis koji će gume montirati.
Imam već dosta iskustva sa dužim turama, ali su me neke stvari brinule.
Brinulo me je najviše sedište. Na V-Stromu je bilo krajnje neudobno na dužim turama, pa sam dugo koristio Airhawk (specijalan vazdušni jastuk), a onda mi je novo sedište uradio Boban iz Beograda i ono je bilo sjajno. Tada sam Airhawk poklonio prijatelju i sada sam ga se uželeo ponovo. RT sam kupio u Stavangeru i vozio ga nekih 500km do kuće uz muke u zadnjici. Bilo bi divno ako bi Boban mogao da mi uradi i sada novo sedište!
Nisam imao ni tankbag – torbu koja sedi na rezervoaru – na koji sam navikao. Brinulo me i da li ću imati dovoljno mesta u koferima, koji su delovali manji od Givijevih. BMW R1150RT ima jedno zgodno spremište pod ključem sa leve strane, pa je to moralo da zameni tankbag. Ako bude frka, računao sam da bi mogao da stignem do Luisa u Beču, pa tamo da uzmem nešto.
BMW koferi sa strane su ispali veći nego što sam očekivao i uspeo sam sve da spakujem u njih. U jednom je bio sav veš, pantalone i sl, u drugom termo postava opreme, ulje, cipele, topla garderoba, ekstra rukavice i sl. U gornjem koferu samo laptop (radiću 4 dana u Beogradu). Znam da će mi tu trebati prostora za vodu, možda neku hranu i sl.
Pošto sam se tesno spakovao, nešto je moralo otpasti. Iako mnogo volim fotografiju, a imam i solidnu foto opremu, ovog puta sam za fotografisanje poneo jedino telefon – Samsung S9.
Imao sam 15-ak dana do puta a znao sam da nisam u dobroj formi. Pre 20 godina sam operisao diskus herniju, izvađen mi je jedan disk, pa imam hronične probleme sa leđima. Na jednom od ranijih putovanja mi je kod Sankt Petersburga čak bio i napukao leđni mišić, tokom vožnje. Zato sam svako jutro do puta koristio za pola sata do sat vežbanja – trbušnjaci, leđa, istezanja, sklekovi.. Rekoh, šta je tu je, krenuću pa videti kako se osećam.
To bi bilo to, spreman sam za put koliko se može, idemo!
Evropa i malo Azije, 14 dana i 9000 km solo tura: Prvi dan (18.04.2019)
Krenuo sam oko 11 sati. Imao sam kartu za trajekt Trelleborg (sam jug Švedske) – Roštok (Nemačka) u 22h večeras. Ali mora se biti tamo sat ranije, pa imam 10 sati za oko 600km. Kada sam krenuo bilo je samo 7-8 stepeni, međutim bilo je sunčano, temperatura je rasla i ubrzo sam skinuo termo postavu iz jakne. Auto put, bez mnogo gužve, brzo se ide. Neradni dan u Norveškoj, ali radni u Švedskoj i to se malo oseti, više vozila. Zastao sam duže, da nešto pojedem i prošetam se u Švedskom gradiću Landskruna, blizu krajnjeg cilja.
Mesto ima lep stari centar sa srednjovekovnom tvrđavom iz 16-og veka. Na okolnim panelima učim da je tada grad bio deo Danske, a tek da je kasnije osvojen i pripojen Švedskoj.
Posle ugodne i duže šetnje i još ugodnije večere u kineskom restoranu, krenuo sam dalje. Davno sam još naučio da je kada se ceo dan provodi “u sedlu”, mnogo bitno imati bar jednu dugu i aktivnu šetnju. Tada pokušavam da hodam što više i u jačem tempu, da se mišići leđa dobro zagreju i prokrve. Tako sam i ovog puta sigurno prošao bar 3-4 kilometara i obišao ceo stari centar.
Brzo sam stigao do trajekta u Treleborgu, oko 20:45. Jednom drugom prilikom sam u istu ovu luku stigao svega 15 minuta pre polaska trajekta. 600 km i samo 10-15 minuta fore na kraju – bilo je tesno i stresno, ali su me ipak pustili. Nisam hteo da izazivam sudbinu, pa sam ovog puta stigao mnogo ranije. I požalio sam. Ubrzo je postalo dosta hladno, 6-7 C, plus vetrovito. Nisam imao gde da sednem, pa sam stajao, vrteo se okolo, grejao kako znam. Pustili su me na trajekt tek posle sat vremena i odmah smo i krenuli. Noć je bila mirna i srećom bez mnogo ljuljanja.
Drugi dan (19.04.2019)
Trajekt je rano pristao, oko 7 ujutru. Krenuo sam pravo ka Berlinu i tamo proveo par sati. Lepa prednost kod putovanja motorom, u odnosu na automobil, je što se u principu možete vrlo lako parkirati u samom centru. Tako na svojim putovanjima uglavnom obiđem jedan do dva interesantna grada dnevno, odem pravo u centar i prošetam se par sati. Dva sata ne zvuče mnogo, ali uz malo iskustva može se jako puno obići i videti za to vreme. Plus je hodanje vrlo važno za zagrevanje i rastezanje mišića leđa, što sam već napomenuo.
Berlin je veliki, metropolitski grad i odiše nekom tolerantnom atmosferom.
Centar Berlina prelep, pun ljudi. Čeka se neka crkvena povorka, Veliki je Petak. Obilazim uobičajena mesta – Rajhstag, mesto Hitlerovog bunkera, Branderburšku kapiju, Checkpoint Charlie, ostatke Berlinskog Zida, ali tumarajući okolo nailazim i na spomenik Marksu i Engelsu, kao i muzej posvećen Ampelmanu, figurici na pešačkim prelazima koja ima svoju priču. Takođe nailazim i na muzej posvećen Trabantu i još neke interesantne spomenike posvećene drugom svetskom ratu.
Dan je bio vrlo sunčan i topao, ja sam puno hodao, a još uvek imao na sebi termo postavu u pantalonama. Na ranijim putovanjima sam znao da u top koferu držim bermude i sandale, pa da se presvučem leti kada želim da se duže prošetam. To ima smisla, jer se generalno morate obući za auto put i velike brzine, a to je previše garderobe leti po vrućini u gradu. Ovog puta se nisam tako organizovao, jer nisam mislio da će biti tako toplo, a plus mi je 17-inčni laptop uzeo dosta mesta u gornjem koferu. To će doneti neke neočekivane probleme..
Vreme je da se ide dalje. Odlučio sam da svratim u Drezden. Tu mi je pomogao Google Map. Video sam da je Drezden usput, znam nešto o njemu, imam vremena do Libereca.. Google Map mi je inače najvažnija aplikacija na putu. Nemam roaming u Evropi, pa onda mogu da ga koristim po volji. Sem navigacije, pomaže i da se nađu interesantna mesta u okolini. Npr. picerija ili mesto Hitlerovog bunkera. Ranije sam morao da koristim offline mape i TomTom aplikaciju, ovako je mnogo zgodnije.
Drezden je jako ošetećen u savezničkom bombardovanju ’45-e, ali je stari centar grada kasnije lepo obnovljen. Sasvim slučajno sam parkirao odmah pored Zwinger parka (https://en.wikipedia.org/wiki/Zwinger_(Dresden)). Kad sam parkirao primetio sam da mi se desni cilindar od viljuške vrlo sjaji. Pogledao sam malo bolje i video da je je simring propao i da je počelo da curi hidraulično ulje. I to dosta. Odmah sam zvao Baneta, nemaju semringe i nema vremena da se nabave. Zovem odmah i Čehe, ne rade, jasno Veliki Petak je… Šta sada, stići ću do Beograda, ali ceo nastavak puta je pod znakom pitanja?! Dok razmišljam kome sada da se obratim, stiže poruka od Baneta – „Nema frke, nabavili su jedan komplet, sve OK“. Uf, olakšanje!!
Sav sretan krenuo sam sa obilaskom od Zwingera i centar mi se jako dopao – pun je starih zdanja, lepih crkava i trgova. Međutim, posle jednog sata shvatam da ne mogu više da hodam (opet onaj problem iz Berlina). Vreme je da se malo sedne, lep stari restoran. Otvaram drugu najvažniju aplikaciju, Booking.com i bukiram smeštaj u Liberecu, vrlo blizu servisa gde me čekaju gume. Stiže račun za kolu i čašu vode – 7 evra. Centar grada… Idemo dalje.
Put do Libereca je bio jako lep, kroz Češka sela i brda. Lep predeo, sve deluje vrlo uređeno, da nisam znao gde sam, mislio bih da sam negde u Bavarskoj. Kad sam došao do Libereca, vreme je da mi GoogleMap pomogne da nađem pansion. Standardna procedura – slušalice u uši i gospođa sa Googla mi šapuće na uvce kuda tačno da stignem – „za dve stotine metara, skrenite desno“.
Navigacija je jedini razlog zašto mi malo nestodaje tankbag – kada si blizu može se staviti telefon u gornji prozirni džep i onda tu i tamo gvirnuti, da se proveri put. To je posebno bitno kod kružnih tokova i nekih višestrukih raskrsnica. „Izađite na 3. izlazu“ – uh, ček, jel ovo bio 2. izlaz ili samo ulaz na parking? Jedan pogrešan izlaz me je kasnije na putu koštao skoro pola sata, ali o tom kasnije.
Sa druge strane, bez tankbaga se lakše puni gorivo i ničeg nema da smeta, nije loše ispalo.
Pansion u Liberecu i starija ljubazna gospođa koja ne zna reč engleskog. Ne, ja ne znam nemački. Hajde onda svako svoj jezik i da vidimo koliko su srpski i češki slični. Nije loše ispalo. Shvata moj problem (onaj iz Berlina i Drezdena) i brzo nalazi jednu teglicu dečjeg pudera. Děkuji, madam.
Sada nešto za večeru, ali nemaju restoran, a pansion je u sred ničega. Ima, kaže, fin restoran u blizini, 15 minuta hoda. Popio bih rado par čeških piva uz klopu. Ali 2×15 minuta pešačenja? Veče je jako ugodno, međutim šta ćemo sa onom mukom? Puder pomaže, ali šta ako se pogorša?
Teška srca ipak idem motorom na večeru, ništa od hladnog piva, makar večeras. Jednom sam samo, jako davno, u Novom Sadu, popio jedno malo pivo (još mislim da je bilo neko limunada pivo sa 2-3% alkohola). Čim sam krenuo da vozim, osetio sam i te kako razliku. Nikad više ni liznuo nisam alkohol kada se vozi.
Nastavak putopisa ” Evropa i malo Azije, 14 dana i 9000 km solo tura ” možete pročitati u temi na forumu.
Aktuelni broj Bjbikers časopisa nalazi se na kioscima. Požurite i nabavite svoj primerak!
