Crno je… (more)

Retko vas u putopisima vodimo malo istočnije, ali ćemo danas sa putopisem “Crno je… (more)” malo ispraviti i tu nepravdu. Naš verni putopisac sasha sa svojom suprugom na Maxi skuteru redovno obilazi prelepe destinacije i pretače ih u lepe i poučne putopise. Danas nas putem Rumunije i Bugarske vodi na Crno more i usput prelepo opisuje gradove i predele kroz koje prolazi. Uživajte u putopisu.

Za većinu proleće obično počinje polovinom marta, čim sine sunce, nebo se razvedri i dani postanu malo duži. Samo jedna mala grupa ljudi, tzv. motociklisti, veruju da je zima zaista prošla tek kada ugrabe priliku da sa (ili bolje rečeno – na) svojim dvotočkašima provedu nekoliko dana. Za mene je ova godina počela sa malom dilemom –  na koju stranu krenuti? Za sever je još rano, pa preostaju samo – zapad, jug i istok što u suštini znači da su u kombinaciji Jadransko, Egejsko i Crno more. Prva dva sam posećivao mnogo puta ali ovo treće – nikada, pa zato pada odluka da se praznični vikend iskoristi za malu ekspediciju i usput obiđu nama dve susedne zemlje, Rumunija i Bugarska.

>> Beograd > Bukurešt >

Vremenske prilike pred polazak su bile sasvim u skladu sa kalendarom, tj. sasvim u suprotnosti sa njim. To znači da se za kraj aprila može očekivati sve, od lepog i toplog vremena do tmurnog i hladnog. Nas je zakačilo ovo drugo, ali nema odustajanja – valjda će se usput malo razvedriti. Idemo na istok – prema suncu, a pošto nas čeka skoro 600 Km do Bukurešta, najbolje je da zadržimo početni optimizam. 

Do skretanja za Požarevac koristimo autoput jer nam je lakše da platimo onih 100 Din za putarinu nego da se provlačimo kroz MML, Boleč, Grocku i ko zna koliko drugih naselja.

Iskusni putnici tvrde da su na dugim putovanjima najvažnije pauze, pa zato posle jedva nešto više od 2 sata vožnje skrećemo na parking ispred Golubačke tvrđave. Ona je u poslednjih par godina drastično promenila izgled, što znači da radovi na rekonstrukciji dobro napreduju. Najvažniija promena se odnosi na saobraćaj, jer put više ne vodi kroz samu tvrđavu, već se vozila usmeravaju u novoizgrađeni tunel. Na velikom platou je nikao novi objekat sa malim muzejem a tu su i obavezni kafić, suvenirnica i naravno, parking koji se naplaćuje. Na samoj obali postoji malo pristanište, ali u ovo doba godine još nema rečnih kruzera koji treba da dovedu više posetilaca. Ipak, sve izgleda sasvim pristojno pa verujem da će ovo mesto uskoro postati jedno od omiljenih destinacija i za moto turizam.

Granica sa Rumunijom ide srednim Dunava pa se zato za prelaz koristi Đerdapska hidrocentrala tj. njena brana. Pasošku i carinsku kontrolu prelazimo glatko, ako se ne računa maltretiranje oko skidanja rukavica, otkopčavanja jakne i potrage za dokumentima koji se nalaze duboko u unutrašnjem džepu. To uvek traje mnogo duže nego što službeniku treba da na njih udari pečat, a sve treba još i ponoviti – doduše, suprotnim redosledom. Na sreću, oboje nosimo modularne kacige, pa nam niko nije tražio da ih skidamo…

Posle graničnog prelaza skrećemo desno i idemo prema Turn Severinu. Ovaj lučki i industrijski grad nas uopšte na zanima, pa ga elegantno obilazimo i nastavljamo prema Krajovi. Put je magistralni, očigledno novijeg datuma, dovoljno širok i ravan za brzu vožnju ali je okolina upadljivo siromašna što je izgleda karakteristično za zapadnu Rumuniju. Nasuprot tome, svi gradovi kroz koje smo prošli izgledaju sasvim pristojno, pa verujem da će modernizacija za koju godinu stići i do manjih naselja. 

Kod Piteštija se uključujemo da autoput i nastavljamo prema Bukureštu ali nam vreme nikako ne ide na ruku. Povremeno nas zasipaju sitne kapljice od kojih uspešno bežimo sve dok nas negde pred ciljem ne sustigne pravi pljusak. Sledi neplanirana pauza za navlačenje kišne opreme, ali bi i onako morali negde da stanemo zbog navigacije. Ja ne volim da ispred mene stalno svetli displej sa plavom strelicom ali je za neke situacije moderna tehnologija jednostavno nezamenjiva. Zato navigaciju uključujem na nekoliko kilometara pred ciljem i od nje očekujem samo da me odvede do prenoćišta. Ovoga puta idemo u sam centar, jer se tu nalazi sve što smo stavili na listu za obilazak. Sutra nas čekaju velika palata i novi bulevar koji su izgrađeni po želji Nikolae Čaušeskua i njegove žene Elene…

>> Bukurešt >

Bukurešt nas uspavljuje i budi na isti način – kapima kiše koja uporno udara u prozor, ali se tešimo da će nam danas od specijane opreme biti potreban samo kišobran. U planu je obilazak centralne gradske zone i upoznavanje sa najvažnijim momentima u njegovoj istoriji. Da bi što bolje iskoristili vreme, prihvatamo ponudu jedne lokalne agencije i angažujemo vodiča koji bi trebalo da nam pokaže grad. Ja sam se nadao da će u cenu biti uključen i obilazak palate, ali je to bila pogrešna pretpostavka. Ipak, na kraju je sve ispalo savršeno, jer bez lokalne pomoći ne bi ni mogli da dobijemo ulaznice za isti dan. No, da krenemo redom: jutarnji izlazak na ulicu je bio sasvim u skladu sa starom pesmom Bore Čorbe :

“piči kiša, ja po kiši pičim,

samom sebi ni na šta ne ličim”

Ali pošto mi nismo od onih koji lako odustaju (pogotovo ako nešto platimo unapred), nešto pre 10h stižemo na ugovoreno mesto – kod sata, gde nas čeka Elena, naš vodič kroz grad. 

I dok čekamo da nam se pridruži i četvrti član ekipe, za koga se kasnije ispostavilo da je iz Irske i da mu ovakvo vreme uošte ne smeta, polako uočavamo i lepe detalje koji nas okružuju – fontane, parkove, mermerne fasade ….

U narednih par sati saznajemo da je Bukurešt najveće pomene pretrpeo početkom 80-ih godina, kada su Nikolae i Elena nakon mnogih putovanja po svetu odlučili da od njega naprave pravu evropsku prestonicu. Za početak su srušili skoro sve što je do tada predstavljalo centar grada i na taj način napravili mesto za 4 Km dugačak bulevar i zgradu koja po veličini zaostaje samo za Pentagonom. To naravno, nije bio baš jeftino, pa su obični Rumuni tu deceniju zapamtili po opštem siromaštvu, restrikcijama struje i nedostatku osnovnih namirnica. Sve to je doprinelo da u decembru 89-te izbije pobuna koja se po vladajući par završila kobno. Sa druge strane, to nije zaustavilo izgradnju, pa danas centar grada izgleda vrlo atraktivno. U najlepše zgrade su se smestila razna ministarstva i druge državne institucije, luksuzni stanovi su prodati onima koji su imali dovoljno para da ih kupe a palata je ostala simbol vlasti jer se u njoj nalazi parlament i još ponešto. 

Doduše, neki od postojećih objekata su sačuvani i to nimalo jednostavnom tehnikom pomeranja po šinama. Postoji anegdota po kojoj je Čaušesku dozvolio premeštanje najznačajnihih objekata iz prostog razloga što nije verovao da je to uopšte izvodljivo. Zato danas postoje srednjovekovne crkve koje se bukvalno naslanjaju na nove objekte pa sve zajedno izgleda pomalo smešno.

Šetnju nastavljamo uz kanal koji se povremeno pretvara u ponornicu što ga čini neupotrebljivim za bilo kakvu plovidbu. Sa druge strane, parkovi su izuzetno uređeni, mada ne vidim svrhu ovih klupica “za jednu osobu”.

Elena nas za kraj vodi na Trg revolucije. To nije mesto na kome je ona počela, jer je pobuna prvo izbila u Temišvaru, nego se tu praktično sve završilo. Nakon vatrenog obračuna između pripadnika specijalne policije i vojske koja je u međuvremenu prešla na stranu pobunjenika, bračni par Čaušesku je pobegao helikopterom. Poznavaoci prilika tvrde da je njegov rezervoar bio poluprazan pa nisu mogli daleko da stignu. U svakom slučaju, istorija beleži da su nakon par dana oboje završili pred streljačkim strojem. Posebnu zanimljivost predstavlja zgrada u kojoj je bila smeštena komanda tajne policije. Ona je tokom pobune spaljena a sada se na njenom mestu nalazi čudna kombinacija koju predstavljaju ostaci originalne konstrukcije i nova staklena fasada.

Kao nagradu za izdržljivost, na ručak odlazimo u pivnicu Caru’ cu Bere koja svoje poreklo vodi još iz XIX veka. Meso sa roštilja i odlično točeno pivo za tili čas uklanjaju umor pa odvažno pravimo planove za ostatak dana. Idemo u obilazak starog grada a posle možemo i do palate…

U starom jezgru Bukurešta je nekada bilo puno malih crkava i manastira a danas na tom prostoru dominiraju prodavnice i kafići. Ipak, ostaci originalne arhitekture se lako pronalaze jer su u velikom kontrastu sa novim sadržajima. Nama se najviše dopao manastir Stavropoleos. Čim kroči u dvorište, posetilac se oseća kao da prebačen u neko drugo vreme, kilometrima udaljen od gradske gužve. Potpuno suprotan utisak na nas je ostavila grupa mladih Engleza koji su nešto proslavljali u kafiću preko puta. Po svemu sudeći, u pitanju je bila “svadba” jer se u masi pijanih, polugolih i tetoviranih muškaraca izdvajao jedan momak obučen u belu haljinu sa natpisom Annal Queen. Izgleda da su stari Rimljani uspeli da civilizuju nekadašnju Dakiju ali ne i Britaniju.

Poseta palati je moguća samo uz prethodnu najavu, a pošto mi to nismo znali, zamolili smo Elenu da nam pomogne. Za dobrog vodiča ništa ne predstavlja problem, pa smo nakon jednog telefonskog poziva dobili uveravanje da nas karte čekaju na ulazu – treba samo da se pozovemo na njeno ime. Ja sam na taj detalj zaboravio, pa je ubeđivanje sa službenicom da ulazu trajalo malo duže, tj. sve dok nisam pomenuo spasonosnu šifru – Elena. Nakon toga je sve išlo mnogo lakše, što znači da smo morali još samo da kupimo karte, sačekamo zvanični poziv i prođemo kroz bezbednosnu kontrolu kao na aerodromu – s  malom razlikom što posetiocima ovde uzimaju i pasoše. Valjda tako lakše identifikuju one koji se izgube u lavirintu silnih hodnika, ogromnih sala i stepeništa. Izgleda da je glavni cilj graditelja bio da se na posetioca ostavi što bolji utisak a da pri tome funkcija ostane u drugom planu. Danas se neke od ovih sala mogu i iznajmiti a nije redak slučaj da se u njima priređuju i svadbe. Vrhunac posete predstavlja izlazak na glavni balkon sa koga se kao na dlanu vidi čitava okolina. 

Nastavak putopisa “Crno je… (more)” možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…