Nije lako biti Dovijev fan, ali jeste lepo. Doviciozu uvek malo nedostaje da probije svoje granice i bude šampion, iako je zaista sjajan.
Umesto da sada pišem tekstove o sjajnoj sezoni koju je Liverpul imao, o osvojenoj tituli posle 30 godina, o MotoGP trkama, najave, izveštaje, hvalospeve o svim sportistima koje gotivim i koji su taj hvalospev zaslužili, mi smo zaglibili u ovom sranju, oprostite na izrazu. Ovaj virus je odneo mnoge živote, zaustavio je ceo svet, zaustavio je i sport. Budući da imam inspiraciju, neću dopustiti da me korona demorališe, da mi pokvari raspoloženje i motivaciju. Mart je mesec rezervisan za početak MotoGP sezone, pa će i ovaj tekst biti posvećen mom omiljenom vozaču. To nije Rosi, nije ni Markez. Nije ni Maverik Vinjales.
Zašto baš on? Recimo da generalno ne navijam za najpopularnije i najbolje, pa ih tako i izbegavam, koliko oni bili dobri i šampionskog kova. Volim Italiju, njihov jezik i kulturu. Da se vratim na to zašto on, delovao mi je iskreno kao fin čovek, a i volim crvenu boju, i Stoner je bio prethodni koga sam volela, pa se on samo nameće kao izbor. Ljubav prema motociklizmu nasledio je od svog oca, Antonia, koji se takođe trkao. Njegova karijera počela je 2001. kada je u konkurenciji do 125 kubika osvojio evropski šampionat i počeo da se takmiči u svetskom. Prvu i jedinu titulu osvojio je 2004. za Team Scot Honda (kasnije Scot Racing team), sa 293 poena. Tada se popeo na najviši stepenik i sa vrha gledao u svoju budućnost. Od 2005. do 2007. takmičio se i u konkurenciji do 250 kubika, a 2008. prelazi u kraljevsku klasu. Još od početka pa do danas više puta je završavao na petom, i pogotovo na drugom mestu. Prethodne sezone same po sebi su donosile uzbuđenja, Dovi je uspevao da vodi protiv Markeza, da zadržava korak za njim, ali je Mark uvek izlazio kao pobednik.
Uvek je Doviciozu falilo nešto da bude šampion. Kada bismo uradili anketu i pitali ljude, ljubitelje MotoGP-a, poznavaoce, verovatno bi većina rekla da mu je falilo drskosti, falilo mu je hrabrosti. Skoro je Red Bul objavio dokumentarac o njemu. Kvalitetno potrošenih 56 minuta. Mnogo toga smo mi obični smrtnici, fanovi ovog sporta mogli da vidimo. Otvorili su nam zatvorena vrata. Predstavili su Dovija u onom svetlu u kom smo ga svi zamišljali. I onda sam shvatila jednu stvar, razmišljajući o njegovim osobinama, nekako sam došla na svoje, pronašla sam sebe. Izgleda da nije bilo slučajno što sam kao svog miljenika odabrala baš njega.
Doviciozo nije toliko uzbudljiv za gledanje, odmeren je, uvek proračunat, odgovoran, pomalo pesimista i kritičan prema sebi, bar ga ja tako doživljavam, ali je nekako mio, nasmejan i emotivan, pa ti lako osvoji srce. Navijajući za njega ponekad možeš biti nezadovoljan, pomalo iznerviran, ili razočaran, ali isto tako kad pronađe tu slobodu u sebi, kad ta iskra zasija, pa sa desetog dođe na drugo mesto, pa bude prvi preticanjem u poslednjoj krivini možeš samo biti ponosan.
Možda to nije dovoljno da se bude šampion, ali ja sam mu pružila šansu, jer se i Liverpul godinama mučio, pa mu sad svi ostali gledaju u leđa. Možda nemaš armiju navijača kao neki drugi, ali imaš one prave, i za dobro, i za zlo, jer si ih navikao i na jedno i na drugo. Forza, Dovi!
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
