Veliki šampion kome je bilo jedino bitno da vozi. Nije voleo medije, već samo da vozi i pobeđuje. Ovo je Kejsi Stoner, u očima jedne devojke.
Spas od ovog vremena u kome se sad nalazimo pronalazim u pisanju. Budući da čim pomislim na Premijer ligu bude mi loše, i strahujem od toga da će poništiti sezonu, što smatram izuzetno lošim rešenjem, a kako i ne bih kad je Liverpul na pragu da osvoji zasluženu titulu posle 30 godina, i onda se desi korona, da o drugim sportovima nemam da kažem ništa trenutno zanimljivo, nekako u Moto GP-u pronađem tu motivaciju.
Verujte mi, nije nimalo lako pisati. Ponekad reči same nadolaze, pa brzo kucaš da ti ne ode misao, a nekad se mučiš najmanje par sati dok proradi taj nagon u tebi. Nekad danima imaš ideju, viziju i potrebu da nešto kažeš, ali ti reči nedostaju. Pošto sam pisala o Toresu, sportisti koga prosto obožavam, o Doviju, mom miljeniku, pa onda i o Rosiju, jer postoji ljudi koje i da ne voliš zaslužuju jednostavno da se o njima govori, došao je red da se malo podsetim i mog prvog omiljenog vozača, jednog od vanzemaljaca, i prvog od njih koji je odlučio da napusti taj moto svet. Izgleda da me baš rade emocije ovih dana. Emocije su čudo, a ponekad i glupost. Mada, iz njih nastaju svakojake priče. Lepe, ružne, tužne.
Koja je to godina bila kad sam počela da navijam za njega iskreno se ne sećam, možda baš 2007. kada je osvojio jedinu titulu za Dukati, sve mi je nešto to u glavi, iako moram da priznam da to navijanje nije bilo tako zdušno kao npr. kad sam gledala Liverpul, taj raspad sistema za jednog takvog giganta, ili Fernanda Toresa dok pleše po terenu, pa kad da gol a ja trčim po sobi i vičem zajedno sa komentatorom ” Torreeees” ili sad u poslednjih nekoliko godina Dovija, on mi je baš prirastao za srce.
Sećanja na te prve godine praćenja me lome. I sva su mi vezana za dva čoveka od kojih sam naučila sve o sportu. Jednog više nema, i još mi u glavi odzvanja ta rečenica “Ma samo da dočekam 10. mart i tu prvu trku, pa posle kako bude”, a tata je trenutno 350 km dalje od mene, pa jedino mogu preko telefona da sumiram utiske, što naravno nije to to. Nostalgija neka, šta li je. Deda i ja navijali smo za Stonera, retka stvar u kojoj smo bili ujedinjeni. Voleo je tu njegovu lakoću vožnje, i žalio je što se tako rano povukao. Kad si mladji uvek pokupiš stav starijih, pa tek onda razvijaš svoj. Tata je uvek voleo Rosija. I kad pomislim na te godine Stonerove vožnje uvek se prvo prisetim tih trenutaka pa tek onda Kejsija.Proleće, sunčan dan, otvorena ulazna vrata i vrmmm vrmmm, šta god da se radilo vreme za trke se uvek našlo. Kažem vam ja da su emocije čudna stvar, lepa, ponekad teška.
Tekst je o Stoneru, a ja nikako da im se otrgnem, da se izvučem. Kejsi Stoner je vanzemaljac. Pa nisu oni slučajno dobili taj nadimak. Kada se prisetite kakav je motociklista bio, prosto vam bude žao što se povukao. Delovalo je kao da još mnogo može da pruži, ali otišao je. I onda jednog dana osvane vest da je hronično umoran, da ne može po sedam dana da ustane iz kreveta, i da mu to je to predstavljalo veliki problem, što je i dalje tako. Čovek je vozio kao lud, dominirao, i uspeo da se nosi sa Rosijem, pa čak i da bude bolji od njega, u vreme dominacije Italijana. Pa i skoro kad smo gledali Laguna Seku iz 2008. videlo se kako magično barata motorom, taj duel sa Rosijem je bio sjajan, ne drzak, bezobrazan, već je nekako delovalo opušteno, gledaš dva velika šampiona koji rade ono što najbolje znaju i to na najbolji mogući način, sa takvom elegancijom.
Kejsi Stoner je simpatičan lik. Ne znam, ja uvek primetim osmeh kod ljudi, i osmeh mi ostavlja jak utisak. Nije mnogo mario za marketing, za slavu. Počeo je da se takmiči sa četiri godine, četiri godine, dobro ste pročitali. Sa 12 je pokazao strast za vožnjom kada se tokom jednog vikenda takmičio u pet različitih kategorija u sedam rundi i verovali ili ne pobedio je u 32 od 35 trka. Od 2003. do 2006. vozio je u kategoriji do 125 i 250 kubika da bi 2006. potpisao za Hondu, pa je 2007. prešao u Dukati, gde je sa deset pobeda i šest pol pozicija postao šampion, i za njih se trkao do 2010, kada opet ide u Hondu i 2011. osvaja titulu. 2012. se oprostio od Moto GP-a i otišao u penziju.
Tokom karijere imao je zdravstvene probleme, jednom sa anemijom, a jednom je i doživeo povredu što ga je udaljilo sa staze na nekoliko trka. Polako me popušta koncentracija i odlazi inspiracija. Moraću da nastavim sutra, a budući da su mi samo motori na pameti, javiću vam ukoliko sanjam neki takav san.
Novi dan, nova inspiracija i jedan san. Valjda kada o nečemu razmišljaš često, to ti se manifestuje i podsvesno. Nisam sanjala Kejsija Stonera, ali jesam Dovija, i Rosija, slikala sam se sa njima i pričala Andrei da sam veliki fan i da je sjajan i da ga mnogo volim. Tipično ženski. Rosi nije bio preterano raspoložen za slikanje, ali je ispoštovao. Da se vratim na temu, omaleni Australijanac 2006. godinu završio je na 8. poziciji u šampionatu, i najbolji plasman sezone mu je bio drugo mesto u Turskoj kada mu je pobedu u poslednjoj krivini odneo Melandri.
Majkl Felps jednom je rekao “Dobro, bolje, najbolje… nikada nemoj posustajati i odustajati sve dok tvoje dobro ne bude bolje, a tvoje bolje postane najbolje.” O 2007. sam već nešto i rekla, ali kakva je to sezona bila govori činjenica da mu je najgora pozicija bilo šesto mesto i da mu je upravo ono donelo titulu tog dana. 2008. je počeo pobedom u Kataru (izgleda da je voleo Katar kao i Dovi), imao šest pobeda, ali i nekoliko padova, što je rezultatiralo još jednom titulom za Rosija. 2009. je bila problematična godina, zbog problema sa zdravljem, ali je završio sa četiri pobede i osam podijuma, dovoljno da bude četvrti u generalnom plasmanu. 2010. bila je poslednja za Dukati i bio je spreman za novi izazov, povratak u Hondu. Izgleda da je to bila dobra odluka budući da je 2011. ponovo postao šampion.
Klupski kolega bio mu je, pogodite ko, Andrea Doviciozo. I onda se ja pitam kako volim Dovija, a eto koliko znakova pored puta. Pobedio je na tri od prvih pet trka, a titulu je zapečatio na Filip Ostrvu. Na 26. rođendan slavio je na devetoj trci i odneo titulu šampiona ispred Horhea Lorenca. 2012. je u maju saopštio da se povlači iz Moto GP-a, da će se posvetiti porodici, i da mu je dosta svih stvari i stresa oko GP-a. U intervju koji je uradio 2014. rekao je da mu je dobro u penziji i odbacio mogućnost da se vrati, kao i da ne žali što je otišao. Od 2013. do 2016. bio je test vozač u Hondi, a od 2016. do 2018. u Dukatiju. Sećam se da je u nekoj trci Dovi odneo pobedu, a Kejsi Stoner stajao iza i sa osmehom na licu sa timom slavio.
Ostaće upamćen kao jedini motociklista koji je osvojio šampionat za Dukati, onaj koji se uvek dobro snalazio na motoru, savršeno mu se prilagođavao, i ispisao neku svoju istoriju, svoje stranice Moto GP knjige. Ostaće upamćen kao veliki šampion. I da se sada vrati da ponovo vozi, verujem da bi i Mark Markez koliko dobar bio strepeo od tridesetčetvorogodišnjeg Australijanca. I dan danas s vremena na vreme se podsetimo tog broja 27 i pomalo nas obuzme nostalgija, eh kad bismo samo još jednom mogli da ga vidimo da se takmiči.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
