Jedno je videti Tursku u njenim “ušminkanim” krajevima, ali istražiti Tursku onakvu kakva jeste je već poduhvat. Naš član foruma Sveta 5. sa svojim kolegom želeo je da obiđe Iran, ali nažalost nije uspeo da realizuje tu turu. Zato se odlučio da se otisne na Istok Istoka i da se Turska vidi iz nekog drugog ugla. Uživajte u ovom detaljnom i lepom putopisu!
Pozivno pismo, viza ,carnet de passages, realna procena vozila za izdavanje karneta, dugo pravljena ruta za put. Sve smo to sklonili nažalost u stranu jer put u Iran nije bio dozvoljen motorima preko 250 ccm, kolima preko 2.500 ccm i mislim svim prevoznim sredstvima made in USA. Sve se to desilo na desetak dana pre polaska. Ponuđena mi je mogućnost prelaska iz Jermenije u Iran uz neku doplatu. Nesigurno bez ozbiljnije garancije i od Irana sam odustao.
Asocijacija na Tursku se uglavnom svodi na njeno primorje zapad Turske okrenut ka sredozemlju, Evropi i Istanbulu, gradu na dva kontinenta. U Turskoj sam motorom bio nekoliko puta. Canakale, Troja, Galipolje, Istanbul ,Kapadokija, duž crnomorske obale sam prošao na putu za Gruziju… Ovog puta sam želeo da izbegnem te dobro poznate i pomalo izlizane turističke destinacije zapadne Turske i njenog primorja. Hteo sam malo dublje da istražim Tursku daleko od mirisa mora i turističke gužve, Tursku koja je manje poznata i nenašminkana zarad turista, Tursku koje skoro da nema u turističkoj ponudi, istok Turske.
Za razliku od ranijih putovanja ovog puta ne idem sam. Sa identičnim motorom Honda ST 1100 paneuropean društvo mi pravi moj prijatelj i drug Dragan zvani Belca.
Bez ikakvih problema savladale put dug nesto malo manje od 7.000 km (6850km).
Do Galipolja gde smo ferijem prešli na drugu stranu moreuza Dardaneli imali smo jedno prenoćište u Bugarskoj blizu Haskova. Tražeći kamp mog poznanika koji je preselio svoj kamp iz mesta Harmenli na novu lokaciju. Mislio sam da je blizu tranzitnog puta za Tursku i da u tom novom kampu provedemo prvu noć. Raspitujući se u motelu na koji smo naišli, objasniše da je to dosta udaljeno, oko 30 km pa smo odustali od kampa i potražili zgodno mesto blizu tog motela.
Moglo bi se reći da smo proveli prijatnu noć, vreme je bilo vedro i lepo podloga suva. Da u motelu nije bila necija svadba. Grmela je muzika do ne znam ni kojeg doba iz zvučnika velicine rashladnih vitrina tako da od spavanja skoro da nije bilo ništa .
Sanjivo jutro i ja kao baksuz koji se uvek na putu budi pre zore:
Pakovanje, kafa i put nastavljamo prema Turskoj granici koja je u blizini. Granični prelaz se rutinski i brzo prelazi. Stupamo na teritoriju Turske. Potrebno zameniti valutu, moramo da rešimo putarinu i SIM kartice za mobilne telefone. Pomoć nam pružaju iskusni vozači teretnih kamiona, upućuju nas na prava mesta i relativno brzo završavamo te poslove. PTT nije daleko od granice. Nalazi se sa desne strane puta, a tu nam se na usluzi našao i jedan Turčin koga smo slučajno upoznali i koji nas je na svom malom mopedu odveo do PTT-a i nije se odvajao od nas dok sve nismo završili. Na tom mestu mogu da se zamene devize i da se kupe kartice za drumarinu. Postoji informacija da mogu i na Šel pumpama da se uzmu. Pri zameni deviza zakinuo nas je malo na kursu i na sve načine izbegavao da nam izda potvrdu o zameni deviza. Još malo dalje, ali sa leve strane puta markert u kome se mogu uzeti kartice za mobilne telefone. Prelazeći preko onih branika koji razdvajaju trake zakacila mi se noga, i spasavajući tablet prosuo sam se po asvaltu. Bilo je dosta bolno. Opremljeni neophodnim stvarima nastavljamo dalje prema Dardaneliju. Odluka da se ide tim putem, a ne preko Istanbula je doneta da bi se izbegla poznata gužva preko onih istanbulskih mostova i prilazima gradu.
Meni su poznata dva prelaza ferijem na drugu stranu Dardanelija. Prvi na koji se nailazi za teretni program i onaj drugi koji prelazi u Canakale za putnička vozila. Radi ustede u vremenu i kilometraži odlučili smo se za teretni terminal. Nekoliko kilometara duga kolona kamiona koja stoji zabrinula nas je, ali nas nije obeshrabrila i počesmo provlačenje između vozila. Motori natovareni, široki, sa montiranim koferima nisu baš podesni za disciplinu između vozila i preko trotora. Trotoari visoki, sa njih nema silaska bilo gde osim na predviđenim mestima tako da ako se pogreši u proceni predstoji samo vožnja unazad sto je sa ovako natovarenim i inače teškim motorima dosta teško. U momentu dođosmo u poziciju, napred se ne može, levo i desno takođe. Setih se čoveka koji nam je rekao još dok smo se raspitivali kako da dođemo do terminala da ćemo čekati na utovar najmanje 4-5 sati. Desno od mene neki beli kombi ne smem ni da gledam u pravcu vozaca očekujuci da mi drži predavanje u smislu mi smo ludi što čekamo a vi tu…
Posle nekoliko trenutaka covek me pozva i kroz prozor u ruci drzi cašu hladne koka kole nudeći mi da popijem. Posle mene sipao je i za mog saputnika, pomerio malo kombi unazad isto to je uradilo jos jedno vozilo dovoljno toliko da mozemo da nastavimo dalje. Hvala im.
Relativno kratka i brza vožnja i eto nas sa druge strane. Po silasku sa ferija skrećemo levo ka Bursi i našem sledećem prenoćištu pored jezera Kuş Lake, Баликесир, Турска. Jezero koje je stanište za bezbroj vrsta ptica i označeno kao deo svetske kulturne baštine. Pevanje ptica nismo čuli, ali su u štali nedaleko od nas konji cele noci tumarali uznemireni očekivanim nevremenom. Duvao je tako jak vetar da su naši šatori bili na ozbiljnom ispitu, koji su na svu sreću uspešno položili.Nebo nam je bilo naklonjeno, prošlo je samo sa vetrom koji je ubrzo prestao, a kiše nije ni bilo. Posle lepo prospavane noći dočekalo nss je sunčano jutro. Iskoristili smo priliku okupali se u bistroj jezerskoj vodi i sveži i odmorni nastavili put prema Antaliji.
U tih prvih 1.500 km od kuće do Antalije nisu ila predviđena razgledanja nikakvih znamenitosti, osim ako se usput naiđe na nešto interesantno, sve u svemu čista vožnja. Putevi se smenjuju po pitanju kvaliteta od perfektnih do loših, ali mi gutamo kilometre i približavamo se svom cilju, a to je Antalija. Na tom putu sam imao jedan pad odnosno motor mi je pri pristajanju pao. Nešto me je smorila vožnja, bilo dosta je i toplo i ustvari umorio sam se pa sam hteo u hladovini malo da se osvežim i odmorim. Put je dvosmeran ne nešto posebno širok, ali pregledan bez obzira na blagu krivinu gde sam zbog hlada nameravao da stanem. Prešao sam na levu stranu u hladovinu i u momentu da kažem pristajanja noga na koju sam se oslonio proklizala je na rizlu sa ivice puta, motor je izašao iz ravnoteže i uz sav moj napor da ga zadržim on je pao. U stvari pre bi se moglo reci samo se naslonio na levu stranu. Na svu sreću nije se ništa polomilo što je čista sreća, jer obično strada integrisani retrovizor ili kofer. Evropa je inace težak motor od oko 320 kg, plus dosta tovara na njoj tako da kad krene da pada teško je zaustaviti. Ta njena težina inače u voznji mi prija jer na bočni vetar koga ima dosta po turskim goletima skoro da ne reaguje pa tako teška uliva mi neku sigurnost prilikom vožnje.
Do Antalije smo imali još jedno prenoćište u nekom selu, zaboravio sam kako se zove. Selo kao selo, ali pominjem ga po jednoj intersantnoj stvari. Šta god smo pričali i mi i oni razumeli smo se. Naime o čemu se radi, svi u selu govore bugarski jezik. Celo selo je naseljeno Turcima koji su proterani iz Bugarske izmedju juna i septembra 1989 godine. Oko 340.000 Turaka tada je napustilo Bugarsku da bi se zatim njih 150.000 ponovo vratilo. Više puta smo se na dalje susretali sa takvim ljudima.
Šatori su nam blizu seoskih kuća, a i jedna lepo uređena česma nam je bila u blizini. Prilazili su nam neki meštani nudeći da nam naprave hranu. Mi smo to kulturno odbijali.
Antalija, kraj naše prve etape, etapa koja nam nije priredila nikakav poseban doživljaj osim same vožnje. Tražeći drugi kamp za prenoćište posto prvi koji smo pronašli zarastao je u korov i očigledno odavno nije u funkciji. Nabasasmo na jednog interesantnog coveka, kaže da je Holanđanin, a ime mu je Murat.
Nemam razloga da ne verujem u njegovo izjašnjavanje, ali njegovo Tursko poreklo je očigledno. Šarmantan i spreman na razgovor pogotovo sa devojkama i zenama koje tu prolaze. Zauzeo zasedu i “lovi”, tu se račvaju dve prometne pešačke staze i on je zauzeo busiju između. Inače u blizini mu je na ulici parkiran kampus u kome spava i kaže da je tu već 10 dana. Na obali smo mora, ali je obala dosta visoka tako da je prilaz moru nemoguć i razapinjanje šatora na plaži nije moguće. Razgovor sa njim smo započeli ustvari kako bi smo dobili neku informaciju o prenoćištu odnosno gde razapeti šatore. Ovde reče pokazujući na travnjak na kome se on upravo nalazi .Možete bilo gde ovde bez ikakvih problema. Bilo je tu malo više prometno za moj ukus, pa smo na sličnom travnjaku s druge strane ulice izmešteni od naroda manje – više počeli i ustvari montirali šatore osvrćući se pritom oko sebe da li nekom smetamo.
Najzad civilizacija u gradu pa makar i u šatoru. Umorni od puta brzo smo se uvukli svako u svoj šator i očekujući mirnu noć ubrzo zaspali. Međutim negde posle ponoći probudio me je zvuk vode prosute po mom satoru. To se noću baš jako čuje. Možda je nečija loša namera, uvod u nesto loše što će se dogoditi, bilo jep prvo što sam pomislio. Sinoć je mom drugaru prilazio neki čovek po njemu sumnjivog izgleda i nešto pričao dok sam bio odsutan. Onako budan ležeći u šatoru razmišljanje mi je ponovo prekinuo pljusak vode po šatoru. Nema više razmišljanja, izlazim napolje pa šta god da je. Dočekala me je voda sa svih strana u momentu sam bio sav mokar, voda je prskala po meni, po šatoru, a kako je i ulaz u sator bio otvoren i unutrašnjost nije bila pošteđena. Izašao je i moj drugar i počela je borba bajkeri protiv prskalica. Šta god nam je bilo pri ruci postavljali smo preko tih prskalica, neko ukrasno kamenje iz tog travnjaka po ivici staze nebili zaustavili napad. Trajala je ta borba neko vreme da bi kako je iznenada počelo tako i prestalo. Poprilično mokar i ja i stvari. Sve što sam mogao izneo sam napolje iz šatora, razapeo na ogradu da se suši. Sa spavanjem sam se oprostio, kuvam kafu i čekam jutro.To nespavanje sam iskoristio da zategnem zadnji amortizer, odnosno oprugu jer mi je za ovako natovaren motor bila slaba. Nekoliko puta u vožnji na neravninama čulo se pozadi pa sam makar to resio. Imalo je tu posla sic, oplate sve je moralo da se demontira. Prolazile su neke grupe momaka iz noćnog provoda, ali se nisu obazirali na mene kao i patrola žandarmerije koja je bacila pogled na razapete stvari radi sušenja, ali me je izignorisala i nastavila svojim putem. Turističko mesto, sezona, pa su sigurno navikli da viđaju svašta. Da, dužan sam objašnjene šta se ustvari desilo. Novi sistem navodnjavanja koji ja prvi put vidim, posle mi rekoše da toga i kod nas ima i da je to uobičajeno. Prskalice za zalivanje se ne vide i tek kada se pusti voda one izniknu iz zemlje i počnu prskanje. Kada se ugasi voda one opet potonu u travu ili zemlju, tako da ih mi nismo videli pri montiranju satora
Ono belo vozilo koje se naslucuje izmedju drveća je Murat i njegov kampus… Kako nevino i bajkovito deluje ovaj park zlotvor.
Celu ulicu sam zauzeo:
Nastavak putopisa možete pročitati u temi Istok Istoka, Turska 2019 na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
