September 30, 2020
Naslovna Garaža Na dva točka kroz i oko Mumbaja

Na dva točka kroz i oko Mumbaja

-

Bjbikers forum ima tu čast da članova foruma imamo širom sveta, te često na forumu možete pronaći putopise iz bukvalno svih krajeva sveta. Jedan od bisera putopisa je i putopis “Na dva točka kroz i oko Mumbaja” našeg forumaša “Lomitelja”. Uživajte!


Saobraćaj u Indiji i saobraćajna (ne)kultura, indijskih učesnika u istom, su već nadaleko poznati. Uprkos svemu, odlučio sam se da budem i ja jedan od njih. Ali ne u automobilu, ne, to nikako, to je poslednje što bih učinio ako bih morao. Poslednji primer kojeg mogu da se setim je sledeći. Kamion sa povrćem se prevrnuo na auto-putu. Nije bilo povređenih ali je saobraćaj bio ne u kolapsu, nego u totalnom k…u! Dva sata i 15 minuta sam bio u kolima i nakon tog vremena opet nisam stigao na odredište! Ej, 11km je udaljenost koju sam trebao da prevalim! Poslednji kilometar sam išao peške. Rekao sam vozaču da ide kući kako zna i ume, pozdravio se s njim, poželeo mu sreću, zatim i laku noć i izašao napolje. Bio sam brži peške nego on, ili bilo ko u tom trenutku, u kolima. Međutim, bilo je i onih koji su bili brži od mene. Ne, nisu leteli ni levitirali, vozili su motore. Zato smo dvojica kolega i ja rešili da probamo i mi. Iznajmili smo po jedan Rojal Enfild (“Royal Enfield”) pa polako putem u nepoznato.

Enfid rajders (“Enfield Riders”) je udruženje vozača ovih motora ali ih i iznajmljuju.

Putopis: Na dva točka kroz i oko Mumbaja
Putopis: Na dva točka kroz i oko Mumbaja
Putopis: Na dva točka kroz i oko Mumbaja
Putopis: Na dva točka kroz i oko Mumbaja

I, ne, ne radi se o krševima sklepanim od boga pitaj čega, ofarbani u ko zna koje boje već o primercima starim par meseci. Nekoliko hiljada su prešli, istina ali su i dalje bili dovoljno dobri.

Moj, onaj dični, tamno crveni u sredini, je imao problema sa prvom brzinom dok je bio hladan, onda se zagrejao pa je bilo milina ali je prebacivanje u nižu pravilo muku. Posle je to prestalo ali je prva bila gotovo nedodirljiva. Znatnu silu sam morao da primenim da bih je upotrebio. U povratku sam imao problem sa gasom na leru. Kad stisnem kvačilo, gasio se. Sreća pa ima elektro-starter mada je to bilo poprilično naporno kroz gužvu i semafore. Osim ovih sitnica, bilo je zabavno voziti motor oko Mumbaja. Pa čak i kroz Mumbaj. Brzo se skapira sistem kretanja i idemo. Čak je i zabavno. Nema mnogo kočenja niti brzog kretanja. Ujednačena brzina, lagano, s vremena na vreme sirena i ćao. Skoro da nema vozila sa retrovizorima. Svi se orjentišu kroz zvukove sirene. Čim neko svirne, onaj ispred pokušava da mu pravi mesto da prođe. Ako prilikom tog sklanjanja zasmeta nekome, onaj mu svirne da se skloni od njega, za to vreme je onaj prvi već obišao i tako. kao listovi na potoku. Samo idu, klize i ne smetaju jedan drugom. Posebna je priča što su motori koje smo vozili posebno cenjeni pa su nas propuštali sa sve osmehom. Zaista mi se dopalo. Nisam mislio da hoće ali jeste.

Niko od nas trojice nije znao ni kuda, ni kako, ni kakvi su putevi, ni da li i uopšte ima nekih iole normalnih puteva severno od Mumbaja a da nije auto-put. Na meni je bilo, po dogovoru, da pogledam malo po karti na netu kuda bi mogli. Uvek je neko jezero interesantno pa sam se tako nekako i odredio. Ima ih više ali nigde jedne slike. Sve nekako uopšteno, ne baš potpuno jasno. Bilo je eci-peci-pec i idemo. Auto-put je generalno dosadan za motor, osim ako nije u pitanju Suzuki Hajabusa ili slično čudovište kojem samo prav i dobar put znači nešto. Zato i jesmo pravili par pauza dok nismo odlučili koji put nas vodi do odabranog cilja.

Budući da o vožnji motora kroz Indiju nisam ni razmišljao, nisam poneo ništa od opreme. Ali se sve može iznajmiti. Pored motora, naravno, koji je 2000 rupija, uzeo sam jaknu, 300 rupija, rukavice 200 i kacigu od 450 rupija. Samo je motor na dan, ostalo je dok ne vratiš. Samo da podsetim da je kurs u tom trenutku bio: jedan evro je vredeo 85 rupija. Povoljnije ne može biti. E sad, sve ima cenu. Jakna je bila dovoljno dobra. Rukavice, pa pre bi se reklo da su bile pogodne za skijanje nego li vožnju motora. Kaciga je bila dobar izbor jer je bila ona “flip-up” kaciga. Donji deo se otvara na gore pa se lakše diše u gužvi i na semaforima. Međutim, postavu nije imala i šnala za zakopčavanje pod grlom je bila iskrivljena. Rezultat, konstatno se čulo klaparanje koje je bilo neprimetno do 40 km/č do užasno iritirajućeg oko 80 km/č. Vetar je ulazio pod kacigu što je dobro ali je to donelo i znatnu količinu prašine. I, da ne zaboravim, imao sam ranu na Adamovoj jabučici al’ osmeh ne skidam.

Na dva točka kroz i oko Mumbaja

I ko je do sada čitao ovo što sam napisao, jedini zaključak bi bio da sam se smorio za sve pare. Ali moj osmeh govori upravo suprotno, zar ne? Jebeš ga, ko vozi motor ne razmišlja o udobnosti već o zabavi, neizvesnosti, drugačijem doživljaju okoline. Kao što mi jedan stari bajker reče, samo pas koji gura glavu kroz prozor automobila u pokretu i vozač motora znaju zašto to rade.


Bez brige, neću da ubeđujem bilo koga da sutra ide i polaže za motor. Meni je to veoma zabavno. Ko nije spreman na dva tvrdo kuvana posle dva sata jahanja vrućeg, u slučaju Enfilda veoma vrućeg vazduhom hlađenog motora, neka ni ne počinje da razmišlja o ovome. Posle par pauza, prilikom kojih sam ja uvek menjao majice jer su bile potpuno mokre, skrenuli smo sa glavnog puta i krenuli lokalnim. E tek je to bilo zezanje. Rupa rupu stiže, kamioni, autobusi, traktori, ma svi oblici i vrste transporta su bili zastupljeni. S vremena na vreme smo obilazili i stada ovaca i koza. Slobodno lutajuće krave neću ni da spominjem. Njih više ništa ne može ni da uplaši ni da natera da se kreću brže. Lagano, nogu pred nogu, bez osvrtanja prelaze glavne puteve sa veoma gustim saobraćajem. Auto-put, pa šta? Samo lagano i bez nervoze. Opuštenija bića još nisam video. Iako su mi se te rupe činile napornim, sada, sa malo dalje distance mi je to sve bilo zabavno.

I opet, ne mogu ni da se setim gde smo išli ali kad smo stigli, nigde jezera. Cevi, ogromne cevi za vodu. 

Na dva točka kroz i oko Mumbaja

Svuda oko nas. Kuda vode?

Na dva točka kroz i oko Mumbaja

Odakle dolaze u vražju mater!?

Na dva točka kroz i oko Mumbaja

Pomislili smo, u stvari se ponadali, da tamo, negde u daljini ima neki izvor ali smo grdno pogrešili.

Radilo se o veštačkom jezeru, od betona, koje je bila neka vrsta brane za par potoka u okolini i tako je sistem cevi napajao vodom naselja u okolini. Pametna ideja za oblast gde šest meseci ne padne ni kap kiše ali to nama nije bilo od bilo kakve koristi. Priroda je bila… Ma ništa nismo videli. Nigde nekog lepog drveta, livade, ništa. Loši putevi još lošija, siromašnija priroda koja ih je okruživala. Tu mi je već bilo dokurčilo traganje za nepoznatim, za nekom zadivljujućom lepotom i insistirao sam na dužoj pauzi. Ne baš pored cevi ali negde, jebi ga, negde gde ima bar hladovine, ako ništa drugo. 

Krenuli smo dalje i našli se na raskrsnici. Super je bilo što je tu bila i jedna velika karta. Nezgodacija je bila u tome što su oznake bile napisane na hindi jeziku. Onda smo krenuli da je posmatramo. Kao što naučnici posmatraju crteže iz slika pećinskih ljudi i pokušavaju da skapiraju na čemu su bili dok su urezivali sve ono po zidovima. Mi smo videli reku, jezero pored kojeg smo, je li, bili, zatim neke šine i tako smo se mi skroz smorili dok nije stao jedan auto pored nas. Izađe čovek, pozdravi se s nama, poželi nam prijatan vikend, objasni nam gde smo i gde treba da idemo i ponudi nam viski! Viski!? Vidiš li motore, dobronamerni čoveče? Vidiš li sunce koje prži u nameri da nas istopi? Da sam popio čašicu “vatrene vode”, samo bih legao pored znaka i sačekao ponedeljak. Hvala lepo. Ode on sa svojim društvom a mi stigosmo do nekog naselja u kojem smo napravili dužu pauzu.

Parkirasmo se u centru. Preko puta najvećeg restorana. Ono restoran uzeti sa rezervom i obzirom u kom delu sveta sam se nalazio. Unutrašnjost se ne vidi sa moje slike ali tamo su bili stolovi, tv i gledala se utakmica kriketa između Indije i Pakistana. Uvek zajeban derbi. Uglavnom, prišao sam, gazda se ponadao mušterijama za klopu, ja baš i nisam bio toliko oduševljen mirisima koji su ga okruživali ali onda je prišao “šporetu”. To je ono ispred sa šerpama. Jedan korak i sledećeg trenutka je zaglušujući oblak muva zazujao oko njega i mene. Nudio mi je ko zna šta ali sam ja pazario dve flaše indijske koka-kole. Zatvorena flaša nije rizik. Sve ostalo, jeste. Uzeo sam još i kesicu nekog čipsa, šta li je bio. Meni bi dovoljno.

Posle nekih 5 ili 6 sati bili smo u hotelu. Posle gužvi na putu, vožnje kroz sever Mumbaja između automobila, što je, rekoh već, bilo do jaja zabavno, motori su bili srećno vraćeni tamo odakle smo krenuli. U međuvremenu, obreli smo se na jednoj raskrsnici i nismo znali gde ćemo. Nismo imali pojma kuda da idemo. Stadosmo pored neke pumpe za gorivo i krenusmo da se raspitujemo. Bili smo atrakcija. Ne samo što smo vozili Enfilde, koje u Indiji veoma cene, već smo imali i jakne i kacige. E to je već stvarno retkost. Jedan po jedan i napravismo mi fin skup. Jedno dvadesetak ljudi nam je u glas govorilo kuda da idemo. Neko na engleskom, neko na hindi, neko rukama, nogama… Ovamo, tamo, nazad, napred a mi odabrasmo jednog koji nam se učinio najsmirenijim i najstarijim pa ga poslušasmo. Nismo pogrešili. Ipak, lepo je što su se svi, zaista jesu, trudili da nam pomognu. Gde god da smo našli, gde god da smo sretali sa prolaznicima ili se raspitivali za pravac svi su bili krajnje dobronamerni i veoma srdačni. Indian way.

Bio sam umoran, prljav, sa upalom šaka i ruku do ramena, ni noge nisu bile baš kako treba, ali sam bio zadovoljan. Lepo sam se proveo. Već tada smo planirali sledeću turu koju nismo ostvarili. Odlučio sam da kupim kacigu jer one koji oni nude su stvarno loše. Jedan od nas je već bio kupio sebi jednu i rekao mi je gde je prodavnica. Neću da mračim na kraju ali reći ću samo da sam džabe kupio novu kacigu i rukavice. Nije mi žao novca, sve i da je bila skupa, a nije, oko 20€, dovoljno dobrog kvaliteta, već međuljudskih odnosa. Žao mi je što sam kasno shvatio da je u stvari potreban samo jedan seronja, samo jedan drkadžija, sa kojim ponekad imam posla, pa da do drugog izleta ni ne dođe. A baš smo našli jedno lepo mesto… Ko ga j…. Neki drugi put, sa nekim boljim ljudima. Bar znam s kim više da ne pravim bilo kakve planove.

The End…

Ukoliko želite da ostavite komentar na putopis “Na dva točka kroz i oko Mumbaja” možete svratiti do teme na forumu u kojoj se putopis nalazi.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Pisanje tekstova za motociklističke magazine i sajtove počeo sam da radim 2013. godine iz strasti prema motociklima i moto sportu. Svoje prve "korake" započeo sam na dvotaktnim motorima koje obožavam i dan danas. Za mene motori predstavljaju strast, način življenja i smisao života. Ništa me u životu toliko ne dotiče kao zvuk motora... Poštujte sebe, nosite kacigu i ne konzumirajte alkohol dok vozite!
18,362FanovaLajkuj
1,287PratilacaZaprati
112PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se