Obilazak Bugarske – Septembar 2020

Za danas smo vam pripremili obilazak Bugarske našeg forumaša sa nickom “Deki Katana” koji je u septembru prošle godine obišao Bugarsku. Svoje utiske sa putovanja “Deki Katana” lepo je zabeležio i opisao u današnjem putopisu. Uživajte!

Ovo putovanje je bilo planirano za ovu godinu sve dok nije nastala nova politička situacija.

Skroz sam se ohladio za obilazak Bugarske ove godine, a i ubuduće. Ko zna šta nam planiraju.

Kad, Hvala Bogu, otvoriše se granice i uz brzinsko podgrevanje, eto nove avanture.

Plan je bio 7 dana (6 noćenja) i preko 2.500 km za istraživanje novih zemalja i stvaranju novih iskustava.

KV – Vlasinsko Jezero – Rilski Manastiri – Djavolje Grlo – Dospat Jezero – Plovdiv – Burgas -Suncan Breg – Varna – Rt. Kaliakra – Veliko Trnovo – Belogradcik – Varna – Rajacke Pimnice – KV

(Prvi Dan) Nedelja, 06 Septembar 2020

Put od Kraljeva do Kruševca je dosta naporan. Stalno se prolazi kroz naseljena mesta i vozila se uključuju/isključuju non stop, ali od Kruševca je put prvog reda, a kasnije auto put do Vladičinog Hana.

Tu, na izlazu za Surdulicu, srećem dvojicu kolega, koji mi objašnjavaju gde je prva benzinska stanica. Malo smo popričali i pozdravili. Nisam najbolje čuo, ali kolega sa skuterom je na ovom forumu pod imenom, @Rancic (pozdrav, i ako sam pogrešio ime, izvini).

Odličan put do Vlasinskog jezera.

Baš je lepo i trebalo bi ovde doći na koji dan.

Prelazim Bugarsku kod Ribarica. Nema vozila i jedino što su merili temperaturu.

Nedelja je i kasno po podne, pa nema gde da se promeni novac, ali na benzinskoj stanici primaju evre. Samo u manjim apoenima kako bi vam vratili u levima, a da ne bude klasična promena novca. Odmah kupim i mapu i dalje ka današnjoj destinaciji, Rila.

Taman stižem da nađem smeštaj za videla. I ovde su primili evre.

Ovom prilikom sam koristio taktiku nalaženja smeštaja na licu mesta. Prethodno sam preko bookinga pogledao nekoliko lokacija sa nižim cenama da imam odakle da počnem potragu.

(Drugi Dan) Ponedeljak, 07 Septembar 2020

Put do Rilskih Manastira, od 30-tak km, je sjajan, ali jutarnja rosa ne dopusta greške.

Rilski Manastiri.

Neverovatno bogato ukrašeni manastiri, i spolja i iznutra. Ovo još nigde nisam video. Vrhunski osećaj.

Jedino što sam mogao i hteo da ponesem je ikonica Sv. Ivana Rilskog (začetnika ovih manastira u 8 – 9. veku, ko je zainteresovan moze na internetu da nađe dosta podataka).

Jedino za ulazak u crkvu traže maske?!

Pa zar nas Bog ne čuva, na sta prodavačica sveca, odmahuje glavom demonstrativno, ma neke glavonje nas teraju, pusti to…

Kao kod nas, postoje uslovljavanja nošenje maski u zatvorenom prostoru, ali se u Bugarskoj uglavnom toga ne pridržavaju. Retko gde su insistirali, kao na primer, ovde, ali ne i u manastirskom krugu, kao i u drugim hramovima koje sam obišao.

Taman se vraćam do hotela, gde je obaveza izlazak do 11 – 12 sati.

Još je prohladno i zadržavam na sebi punu ratnu opremu, računajuci da su današnje putešestvije po planinama.

Sledeća tačka je Bansko, poznato skijaliđte. Baš bogato izgleda.

Čuo sam da je ovde sjajno, ali u vreme kada sam skijao, mesta u Istočnom Bloku baš i nisu bila popularna, tako da ovde nikada nisam imao priliku da oprobam skijaške staze.

Iako su planine, nije tako hladno, ali sad je kasno da skidam postavu jakne, koja se ovlažila od znoja. Ništa, presvlačenje pada kada dođem do sledećeg smeštaja.

Pao sam na rezervu i u Dospatu (gde sam očekivao pumpu), pitam grupicu penzionera koji sede u hladu. Da li ima blizu benzinska stanica na putu ka Trigradu gde se nalazi pećina Đavolje Grlo (koje je opisao kolega @Furious Panda na turi po Bugarskoj pre više godina).

Nešto se slabo razumemo, a govorim Srbski sa južnim dijalektom. Dvojica odustaju, a jedan, izgleda bolje čuje, a i vispreniji, kaze, aahha, peTrol. Dok sam govorio Petrol (naglasak na prvi slog, ništa) Tek naglasak na drugi slog rešava sve. Čak i moje ime, Dejan, izgovaraju, “deJan”.

I sada će neko da kaže da nisu Srbi.

Pa dobro, Bugari su ipak Tatarsko-Mongolsko pleme koje se naselilo na naše prostore i preuzeli su jezik i kulturu (što je više nego očigledno, i laiku je sve jasno). Toponimi/hidronimi, sve Srpski, jedino što su nakon više vekova, a pogotovo u drugom svetskom ratu kao i posle njega, sve stanovnike naterali da se pobugare.

Svuda gde sam kasnije boravio, na prvi pogled, 70% su crni i imaju Tatarske fizionomije. Više nego što sam video u Carigradu. Tamo je dominantno bila vidljiva naša tipologija ljudi.

Tačno je bilo kao su mi rekli.

Svuda u Bugarskoj, ljudi su mi pomagali i bili su ljubazni (ako uporedimo sa Rumunima sa prošlog putovanja, ipak Rumuni malo prednjače u 100% situacija). Na primer, bilo je čudno da na turističkim mestima, gde svi svakoga fotografišu, mnogi nisu hteli da vas slikaju. Baš onako grubo, NE, nemoj da mi smetaš. Slično mi se dogodilo i u Plovdivu, u traženju pravca/ulice.

Đavolje Grlo.

Vrlo zanimljiva priča o pećini sa dubokim sifonima, koji kad se napune, čuje se jak udar. Inače se spušta 20 spratova niže, što i nije bilo loše u moto jakni i suvoj majici, ali pri izlasku, sam ispustio dušu nakon silnih strmih stepenica i povišene vlage. I ko za inat, a možda i nije bilo slučajno, istroši mi se baterija na mom starom camcorderu. Slikao sam mobilnim, koji opet nije najmoderniji, ali ‘ajd’ da ne bude ništa, a toliki put prevalio.

Nije to sve.

Vodič kaže da ništa tvrdo, što se baci u grlo, se ne pojavi. Dvoje ljudi je nastradalo kada se sifon jako brzo napunio i njihova tela kao ni lične stvari nikada nisu nađene. Nigde nisu isplivale u okolnim vodotokovima.

Vodič mnogo voli našu turbo-folk estradu pa se nadao da cu da mu potvrdim, samo što sam ja iz druge price. Pa sta slusaš, bugarsku narodnu muziku? Da.

E tu smo se zgotivili, pa je obraćao pažnju na mene tokom celog boravka. Hteo je nešto da mi da za uspomenu, ali nema. Zapravo nigde nemaju nalepnice raznih gradova i mesta, koja inače lepim na moto kofere, kao uspomenu.

Pošto sam gola voda od ovog iskustva, a drugu majicu vec promenio nastavljam u nadi da ce se koliko toliko osušiti na meni dok vozim. Čak i jakna od Cordure je bila vlažna na nekim mestima.

Vozim tako planinskim putevima, krivina na krivinu, a sve mi neprijatnije. Ipak sam morao da se komplet presvučem, pa makar mi bilo malo hladnije, samo da nije od znoja.

Nailazim na mesto/jezero Dospat i još jednom kunem što me baterija izdala. Baš lepo mesto gde treba provesti neki dan.

Idem tako “crvenim” putem za Pazarcik u nadi da se malo put otvori pa da dođem do Plovdiva.

I sve tako, ne stajem, da bi za videla našao smeštaj, ali me spor put gnjavi. Pa nema odvajanje za Plovdiv. Idem dalje da priđem auto-putem. Tu me hvata noć, umor, vizir kroz koji jedvah vidim, i nikako putokaz za Plovdiv.

Najzad se nekako iskobeljam, kad Plovdiv ogroman, nigde da se vide ulice, i onako odokativno ubodem hotel.

Da ne dužim, agonija je trajala preko sat vremena. Kao da je Plovdiv namerio da se ne otkrije. Nedostupan.

Nastavak putopisa “Obilazak Bugarske – Septembar 2020” možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…