Naš Maxx sa foruma je rešio da napiše još jedan putopis, za koji se nije nadao da će se završiti kako se završio, sasvim očekivano neočekivano. Uživajte u putopisu!
Ova priča ima isti početak kao što imaju, pa skoro sve moje/naše skorašnje moto priče. U Zrenjaninu, u radionici RPM Moto, kod Ranka (našeg @abarth_maniac). Naravno tu su i naši @Jovan Ristic i @nafetS, jer kako drugačije započeti priču bez njih (i bez 50 ćevapa sa mantijama – ne stvarno, ko ovo nije probao ne zna šta propušta).
U stvari, početak je bio dva – tri meseca ranije i nije baš nešto zabavan, ali je tekao ovako:
- Jel ima budžeta da idem u inostranstvo na konferenciju?
- Čekaj da proverim . . . prodje par dana . . . ima! Nadji neku, pošalji računicu, pa ako se uklapaš, ideš.
- Ima neka početkom Juna u Portorožu, izgleda dobro. Uzeću i par dana slobodno da spojim celu nedelju (da se vozam po Sloveniji). I da, idem motociklom.
- Može, teraj!
Nego, da se vratimo na prvi početak. Razlog posete je jednostavan. Strom ne koči prednjom kočnicom. Tj. koči, ali slabo. Ići na turu sa takvom kočnicom je ludost! To znam jer sam sa takvom kočnicom isao do Hercegovine (i Stona i Dubrovnika) i nazad koji nedelju pre.
Brzinskim pregledom Ranko i Jovan ustanovljavaju da je sve u redu. Osim pločica. Kao staklo su.
- Mora da si ih negde jako zagrejao, tipa drzao kočnicu konstantno dok si išao nizbrdo, pa onda naglo ohlatio na primer: prolaskom kroz baru.
Sasvim sam siguran da nisam radio obe stvari tako da u tom trenutku krivim Stefana.
- Da da ti si isprobavao Dunlop onomad kada smo išli (prošle godine) do Mostara na urmašice.
Mogu samo reći da moj pokušaj delegiranja krivice nije imao ikakav uspeh. Zato i razlog pregrejavanja ostaje misterija.
Pa dobro, barem je rešenje jednostavno. Menjaju se pločice i stavljaju one koje je Stefan doneo da se stave kod njega na Stroma, jer je normalno da krademo jedan drugom rezervne delove. Svakako nije problem jer smo sutra opet tu, jer ima posla na Stefanovom Stromu (uzeće se i doneti novi par). Čovek predje kilometražu za servis očas posla i hop evo ga opet u Zrenjaninu.
Hoće to da izmori…
P.S. Jovane izvini za nered u radionici, ali je Stefana teško pomeriti kada se usidri.
Dan 1. Novi Sad – Ljubljana
Očekivano, nisam pošao na vreme jer naravno da nisam sve sredio sinoć. Jesam se spakovao, ali rol torba je u stanu, ne na motociklu. Uspeo sam i da odnesem tepihe do hemijske čistione. Čak sam dragu ispratio na njen poslovni put. A dobro, šta je tu je. Malo će se vise auto puta voziti nego što je planirano, da se nadoknadi izgubljeno vreme (kada sam bacio pogled na sat umalo me srčka nije strefila).
Na prvi izazov nailazim već kod Rume. Iako sam ovuda prolazio, pa mislim da nema 10 dana, opet se sve promenilo. Kako dodjavola se sada izlazi na auto put?!? Vrtim se prvo po jednom, pa onda po drugom kružnom toku. Onda više nisam znao gde da se vrtim pa sam pitao dobrog čiku u drečavo narandzastoj jakni.
- Kuda sada za auto put?
- U Jarku skreneš za Mitrovicu pa tamo izadješ
- Ahh… trebao sam se informisati pre nego što sam pošao… Hvala!
Hmm, kada se malo bolje prisetim i prošli put kada sam isao motociklom za Ljubljanu sam imao problem sa auto putem. Doduše da izadjem sa njega.
Sledeći izazov je kako se namestiti udobno na auto putu. Razumljivo za ne? Mi na 2 točka tražimo krivine jer su one ludilo i zabavne. Ne pravce od 300km. U redu, možda neko i to voli, ne osudjujem. Dobro je pa granica i prateća gužva razbijaju monotoniju, ali je to kratkog daha jer ipak sve brzo ide kada zaobidjes kolonu.
E da, zaboravio sam napomenuti da su prognoze za danas najavile pljuskove! Barem do Zagreba. Za posle, možda da, možda ne. Oko toga se nisu mogli uskladiti. Zasada, na svu sreću, je prijatno toplo i suvo. Opustajuća muzika na uši, mozak na ler i putuj ravnicom.
I takva zen faza traje do prvog pljuska, na obilaznici oko Zagreba. Usput sam nailazio na deonice sa vlažnim asfaltom, ali ti oblaci su davno prošli pre nego što sam se ja tamo pojavio. Sreća prati hrabre da ne moraju oblačiti kišno odelo. A i sreća je da moram sipati gorivo, pa taman malo iskulirati dok ne prodju ovi oblaci.
Koliko god se osećao dobrodošao na ovoj benzinskoj pumpi, smorio sam se. Ne mogu stalno gledati u nebo i u radarsku sliku oblaka na telefonu. Nek se malo nakvasim, šta fali samo da kišno ne oblačim. I naravno da kiša prestaje 500 metara posle pumpe…
Ali Marfi ponovo zafrkava, te kiša opet počinje 500 metara od sledeće pumpe. Doduše veoma bitna razlika je da je ova pumpa u Sloveniji. I da sam planirao da stanem na nju. U redu to su 2 razlike, ali ko broji. Daj kafu!
E sad, nalazim se na mentalnoj i fizičkoj raskrsnici. Da li spaliti put do Ljubljane auto putem ili ići magistralom? U fazi planiranja sam rekao sebi da ću ići magistralom. I pre 5 minuta, dok sam pio kafu, sam to sebi ponovio. I sada si ponavljam. Ali takodje vidim i kakvi su oblaci u pravcu magistrale… Izabraću tamo gde se vidi sunce tj. autoput.
I prijalo je. Čudno je to reći posle celodnevne vožnje autoputem, ali stvarno je prijalo. Valjda je tako bilo zbog sunca, prijatne temperature vazduha, lepih pejzaža, krivina (kakve god da krivine mogu biti na autoputu, opet je bolje od pravca) i toga da sam posle par godina ponovo tu na motociklu. Jeste da idem na poznato i znam šta me očekuje, ali je opet osećaj veoma dobar. Osećaj neke slobode (iako je ovo u stvari poslovni put, ne zaboravi to Vlajko).
Smeštaj u Bit Center hotelu, poznat i odličan.
Hrana u Cantina Mexicana, poznata i odlična.
Sladoled u Cacao, poznat i odličan.
Kako ležem u krevet, osećaj slobode je još uvek tu, poznat i odličan.
Dan 2. Ljubljana – prevoj Vršić – Lago del Predil – Ljubljana
Ocekivano, od jutros mi je dosta auto puta. Ne želim da ga vidim više, verovatno ikad! Danas samo magistrala. Dobar osećaj od juče me još uvek drži, pa ću valjda izdržati gužvu na putu. Čuj da li ću! Magistrala u Sloveniji je mnogo bolja nego u Vojvodini. Za početak postoji visinska razlika. I krivine… Kad pre Kozorog?!?
Slika Vršića koju imam u glavi je ona od pre 4 godine, kada sam jos bio zelen u moto vodama. To je prvi pravi prevoj koji sam “osvojio”. Dugačak, krivudav, veoma spor, tehnički zahtevan…
… bar je tako u mojoj glavi. Naravno da realnost nema veze sa tom slikom. Sada to sagledavam realnije i što je mnogo bitnije, vozim dosta sigurnije. Šta iskustvo uradi od čoveka? Pa, uradi to da sada mogu opušteno da uživam. Krivina, krivina, ukosnica, krivina, ukosnica, pa još jedna ukosnica, itd. Sve nekako teče onako kako treba. I hop, evo nas na vrhu prevoja. Zar već!?!
Osećam se kao da sam ispunio veliki cilj! Ne taj da se ponovo popnem na vrh prvoja, nego da me ni jedna njemačka baba na triciklu nije obišla usput na penjanju. Nego da vidimo šta ima novo ovde, osim snega.
Sve je baš kao što ga se sećam. Još uvek uživam. Sloboda je tu. A i ostatak planirane rute za danas. Samo da kumu i Stefanu pošaljem video poruku neprimerenog sadrzaja kako im se rugam pa mogu dalje, da ne kazem u Zadnjicu.
Ipak mislim da ću ići u drugom smeru, da ne upadnem u nešto… Kad ono ne leži vraže! Zatvoreno?!? Ne može se gore na Mangart… Sad moram ponovo da dolazim ovde nekad. Ijoj problema.
Potpuno neočekivano, nešto ranije je došlo vreme za kafu. I znam savršeno mesto za to. Šta više, godinama pričam o njemu. Sam restoran možda nije nešto, ali im je kafa dobra (prava Italijanska, jer smo u sad Italiji, logično).
A tek ambijent…
Ovo do sada je bio put kroz sećanja. Koliko god bilo lepo prisećati se lepih momenata iz prošlosti, ne može se samo to raditi. Život u prošlosti nije opcija. Ajd da vidimo i nešto novo. Ne bih da se vraćam istim putem. U navigaciji kucam Most na Soči. Da vidimo šta tamo ima.
Koliko god putovao, jedna stvar koju ne mogu da skapiram jeste odabir dobrog mesta pored puta za klopu s nogu. Namerno ponesem hranu da bih mogao da jedem na nekom lepo mestu. I u 98,76% slučajeva prodjem pored takvog mesta i mrzi me da se vratim jer pronaćiću neko bolje. A nikad ne bude neko bolje. Zato se sada vraćam koji kilometar nazad i parkiram svoju zadnjicu na obali Soče.
Očekivana meksička tunjevina diže raspoloženje, ali umor je tu. Ne mogu puno razmišljati. Upaliću navigaciju i pratiti je. Šta ona kaže, ja ću tako uraditi/skrenuti.
- Turn left – skrećem Levo
- Continue for 4 kilometers – nastavljam dalje 4 kilometra… jeste da je put širine jedne trake, ali je asfalt odličan… jeste da put pomalo nepregledan i krivudav, ali ide kroz malo kroz šumu, malo ivicom brda…
- Continue for 1 kilometer and then make a U turn – o o o o ček ček ček šta? Stajem i gledam maps. Pogrešno sam skrenuo. Bilo je levo i levlje. Ja sam skrenuo levlje, a trebalo je levo. Uh, nagib je sve veći, možda bi se trebao okrenuti ovde pa vratiti… Ili, pazi ovo sad, ili da odeš do kraja i istražiš sta ovde ima. Ovo je ipak sve jedna avantura, zar ne?
Očekivano, dolazim do kraja asfalta. Da sam na CRF-u nastavio bih dalje. Na Stromu sam pa ipak ću da se vratim. Mislim, može Strom dalje, ali ne bih sam. Ne bih baš da čačkam mečku. Ili u mom trenutnom slučaju, kravice.
Šta je ono rekla navigacija, okreni se nazad, vrati 4 kilometra i skreni levo (ne levlje)? Dobro, poslušaću… Ovaj put me nije zeznula. Do Ljubljane me je vodila baš lepim putevima i baš lepom magistralom. Bukvalno sam malo živnuo (čitaj: malo dao gas tj. nisam kilavio) i očas posla sam nazad u Ljubljani. Kao da sam pre 2 nedelje krenuo odavde, a ne jutros.
Mrak polako pada dok sam se nacrtao u centru. Uzimam klopu za usput, da se mogu šetkati. Centar Ljubljane odiše nekom smirenošću koji mi se svidja. U tim trenucima ne bih igde dalje išao…
.. dobro je pa je to samo privremeno. Sutra idem na more, jel tako?
Nastavak putopisa Očekivano neočekivano možete pročitati u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
