Nakon Vršca, Ečke, Titela, Bača i njegove okoline, danas su na redu do Špicerov dvorac i Rakovačka pećina. Zanimljive priče i lepi predeli kruže oko ova dva mesta.
S vremena na vreme u medijima osvane po koji članak koji opisuje i prepričava burnu istoriju jednog zdanja u Beočinu, nadomak Novog Sada. Ni manje ni više, reč je o dvorcu. Međutim, nije veliki broj ljudi koji je čuo za ovu građevinu, a još je manji broj onih koji su je posetili.
Priča koju pamte zidovi dvorca kao da polako vremenom iščezava zajedno sa samom građevinom. Rastinje oko dvorca je prilično zaraslo, te je pristup znatno otežan. Od prozora su ostali samo ramovi i poneki komadi raznobojnih stakala. Stepenice se urušavaju, a krov je na ivici opstanka.
Nemačka porodica Špicer bila je jedan od vlasnika Beočinske cementare, i za izgradnju ovog dvorca je angažovala mađarskog arhitektu Irmea Štajndla, poznatog mađarskog arhitektu koji je projektovao zgradu parlamenta i crkvu svete Elizabete u Budimpešti.
Štajndl je spojivši elemente romanike, gotike, renesanse, baroka, jugendstila, art noveau-a i secesije, završio izgradnju 1898. godine. Unutrašnjost dvorca urađena je u duhu varijante mađarske secesije kitnjastih oblika i nastala je nešto kasnije. Najmonumentalniji deo unutrašnjosti ove građevine bio je centralni hol. Dekoracija objekta morala je da potvrdi ugledni ekonomski status porodice Špicer. Otprilike u isto vreme kada je napravljen dvorac, oko njega je obrazovan i veliki park.
U nekadašnjem vrtu se nalazi i imitacija bunara postavljena tokom snimanja filma Crna mačka, beli mačor. Inače, u beočinskom dvorcu su snimane i scene iz filma Ratnici u kome glavnu ulogu glumi Klint Istvud, a i čuveni pesnik Mika Antić je jedno vreme imao atelje ovde.
Pred početak Drugog svetskog rata, porodica Špicer napušta Beočin, i dvorac dobija nove funkcije. Naime, tokom Drugog svetskog rata, građevina je služila kao zgrada nemačke vojne komande, a po njegovom okončanju se nacionalizuje. Od tada, prostorije ovog objekta služile su kao gradska biblioteka, Dom kulture, sedište rukometnog kluba, radio stanica, dom za vojne invalide i na kraju ekskluzivan restoran sa prenoćištem. Nakon privatizacije preduzeća Podunavlje u čijem je sklopu funkcionisao, objekat je napušten i od tada je započelo njegovo naglo propadanje.
18. juna 1997. godine je proglašen spomenikom kulture i sada je pod zaštitom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Novi Sad.
Po nepisanom pravilu svaki objekat ovakve vrste ima neku svoju mračnu tajnu, neku legendu koja ga prati…
Zamak u Beočinu, jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope. Međutim, od prelepe fasade i unutrašnjosti sa mnogobrojnim vitražima odudaraju ukrasi na zamku. Zmajolike, žabolike i zmijolike glave kao da su ostale izvađene iz nekog ponoćnog vašara duhova, koji se s vremena na vreme odigrava oko zamka. Ime graditelja dugo nije bilo poznato. Kada je započeta restauracija zamka, u ohlađenom pepelu gipsane peći, pronađen je pergament, na kom je bilo zapisano sledeće:
„Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč – samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio.“
(Sledi jedan deo na pergamentu koji je nečitak)
Nastavak: „Nador još nijednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni.“ „Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Iz Nadorove izobličene mašte izlaze gipsane poruke mržnje i crnila. Krišom posmatram njegove ogromne ruke koje u tišini gnječe gips i moram da priznam da se malo divim tom sedmoprstom mračnjaku koji sa poslom prekida jedino kada se moli.“
(Ponovo sledi jedan nečitak deo na pergamentu, i nastavak koji sledi je jedva moguće identifikovati, kao da je autor svoj zapis završio smrtno zaplašen)
„Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i za dovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet… Nisam samo prestrašen, no sam i tužan. Više se niko neće klanjati izlazećem suncu ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu“.
Sledeća zanimljiva lokacija koja se nalazi nedaleko od dvorca Špicerovih a vredna je posete, bila bi pećina Beli majdan ili Rakovačka pećina kako je još zovu.
Pećinu nije stvorila priroda već čovek. Beli majdan je zapravo napušteni rudnik iz kojeg je vekovima vađen kamen – kaolinski granit. Nema pouzdanih podataka vezanih za starost ali se pretpostavlja da je rudnik bio aktivan još u XII veku. Na lokalitetu Gradina u Novom Rakovcu pronađeni su klesani blokovi koji po sastavu najverovatnije vode poreklo iz ovog rudnika. Pouzdano se zna da je rudnik bio aktivan u XVIII veku jer je kapela na groblju u Starom Rakovcu (1751) izgrađena od kamena koji je vađen iz Belog majdana.
Nakon viševekovne eksploatacije, rudnik je napušten 1937. godine.
Kao što sam napisao, nepunih 10 min. vožnje je potrebno od dvroca Špicerovih do majdana (ili obratno). Nakon što se prođe poznati manastir Rakovac nekih 150m dalje, odnosno na prvom skretanju levo počinje seoski makadamski put uzbrdo gde savetujem da se ostave motori. Oni uporniji mogu se tim makadamom popeti još nekoliko desetina metara uzbrdo i ostaviti motore na mestu odakle desno u šumu vodi put ka rudniku (na tom mestu sam ja ostavio motor i vidi se na fotografiji). Gde god ostavili motore ostaje još oko 250-300m uzbrdo da se pređe peške šumskom stazom.
Špicerov dvorac i Rakovačka pećina 
Nadamo se da vam se dopao i ovaj predlog za izelt motociklom. Uživajte u svakoj vožnji.
Ukoliko želite da ostavite komentar, predlažemo da posetite temu na forumu posvećenu predlozima za putovanje motociklom.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
