Prvi motocikl, prvo putovanje i prvo putovanje sa lepšom polovinom. Naš član foruma bajkerlaki je sve to odradio odjednom na putu za Rumuniju i nazad, a ta avantura je pretočena u putopis: Prvi put zajedno pa u Rumuniju. Uživajte!
Prvo duže putovanje sa novim motorom i sa suprugom koja je sve to dopunila. Deluje mi iz ovog ugla kao nešto o čemu nisam ni sanjao do samo pre godinu i po dana. Priča o motoru krenula je leta 2023. godine a ostalo je sve istorija. Moja želja za motorom javila se potpuno iznenada ničim izazvana. Odlučio sam, položiću za A kategoriju, kupiću motor i to je to. Toliko sam to želeo i bio siguran da je to sve išlo kao voda. To mi je posle dalo primer da sve što jako želim to mogu i da ostvarim. Nakon toga kupovina motora, planski Touring motora, koji odgovara mojoj visini i gabaritima i koji ima dobru cenu. Odluka je pala na CF MOTO 700 MT. Kompaktan model sa dosta dobrim putnim performansama.
Pored vožnji po Srbiji i vikend turama koje su bile neizostavne došao sam na ideju da se pripremim za put po Rumuniji. Istraživao sam po netu, raspitivao se kod ljudi koji su to sve prošli i polako krenuo u pripremu puta. Planiranje rute nije bilo zahtevno jer je to već neka ustaljena priča motociklista tako da tu nije bilo problema. Obezbeđeno je sve što je potrebno za motor, dobra volja i dobro raspoloženje. Odlučili smo supruga i ja da krenemo 09. avgusta i provedemo naredna tri dana u obilasku Trasalpine i Transfagarašana. Par dana nakon puta počela je da se javlja neka pozitivna trema kod mene, nerovoza ali kada smo krenuli to je sve nestalo od jakog uzbuđenja koje je vladalo kako kod mene, tako i kod nje. Krenuli smo ranom zorom u 6h iz Blaca (mog rodnog mesta). Putovanje je krenulo preko Kruševca, Paraćina pa putem za Zaječar. Pratilo nas je lepo vreme odnosno oblačno vreme bez padavina sa temperaturom oko 25 stepeni što je bilo idealno za vožnju. Prelepi predeli Negotina i na kraju Kladova, odakle smo mogli da vidimo Rumuniju i grad Turn Severin. Prelepi plavi Dunav koji svojim tokom ostavlja bez daha. Došli smo do Đerdapa, koji je granični prelaz, bez ikakvih poteškoća prešli granicu i krenuli dalje. Industrijska zona Turn Severina je stvorila malu gužvu ali to je sve lako prevaziđeno. Put nas je vodio do mesta Targu Žiju, sedište okruga Gorž koji se nalazi uz reku Žiju sa oko 75.000 stanovnika. Pre toga prolazimo kroz mesto Moturu i na jednoj pumpi srećemo naše ljude iz Leskovca i Novog Sada koji su išlu u suprotnom smeru, pa su nam dali malo savete i upute za dalje.
„Kad ćemo ući u oblast Transalpine?“ bilo je pitanje moje supruge. Kada smo ušli u opštinu Novači to je praktučno značilo da smo u toj oblasti. Stali na pumpi natankirali motor i krenuli dalje. Velik uspon sa krivinama zahtevli su punu koncetraciju, a ako tome pridodamo i kišu, onda vam je sve jasno. Srećom, moja supruga je sašila kišna odela koja su bila od izuzetnog značaja. Malo po malo, stigli smo do planinskog mesta Ranca koje je mene podsetilo na Brzeće na Kopaoniku. Tu smo već ranije obezbedili smeštaj u planinskoj kući „Alena“, pristojna soba sa kupatilom je sve što nam je trebalo nakon prvog dana. Prošetali mestom koje je klasično planinsko mesto sa skijalištima, žičarama. Večerali smo i spremali se za drugi dan koji je bio ujedno i glavni dan.
Ujutru smo ustali negde oko šest sati, napakovali kofere na motor, i krenuli oko 7h dalje. Kreće uspon i bukvalno odlazak u oblake. Fascinantni prizori i priroda koja je neverovatna. Motor se trudi da savlada svaki uspon ali s obzirom da ima 700 kubika i 70 konja nije mu problem. Prelazimo preko prevoja, srećemo dosta kamp naselja i ljude koji uživaju u jutranjem vazduhu.
Krećemo se dobri, kvalitetnim putem i dolazimo do jezera Alba, gde smo stali da se odmorimo i doručkujemo uz tišinu koja je meni bila nestvarna. Samo cvrkut ptica i razgovor ribolovaca koji su poranili da upecaju svoj prvi ulov tog dana. Uživali tako nekih pola sata uz fotografisanje i laganu kaficu. Krenuli smo dalje, a svaki kilometar izazivao je novo uzbuđenje i radost koju smo imali. Tokovi reka, četinari, miris koji mami osmeh na lice je svo ono što je potrebno na jednom ovakom putovanju. Prava divljina, bez previše ljudi, benzinskih pumpi i odmarališta. Prolazimo polako Transalpinu i dolazimo do grada Sebeš. Put nas je vodio autoputem ali sam se ipak odlučio za magistralu koja je bila bukvalno paralelna sa autoputem. Nastavak puta je bio takođe prelep s obzirom da smo vozili laganije i na deonici puta koja je bila minimalno opterećena saobraćajem baš iz razloga što postoji autoput. Zaobišli smo mestio Sibiu i nakon toga počeli su da se naziru Karpati i cilj tog dana Transfagarašan. Došli smo do skrentanja na desno gde se nalazila Lukoil pumpa, svima dobro znana ko prolazi ovom rutom. Nakon toga nema pumpi više, pa je bio red da napunimo rezervoar do vrha.
Sipali smo gorivo i krenuli na dalje. Prolazimo kroz par sela i polako počinje uspon. Četinarske šume i hladan vazduh počinju da nam prolaze kroz telo. To je bio znak da menjamo nadmorsku visinu i da smo sve bliži cilju. Nakon određenog broja kilometara uspona otvara se pogled koji nam je bio svima znan ali samo sa slika do tada. Aktiviram kameru i dalje svaki detalj beležim. U konsultaciji sa komsijom koji je prolazio tuda, dao mi je savet da isplaniram lokaciju gde ću stati na vidikovac. Poslušao sam ga i nisam pogrešio. Svaka serpentina i novi pogled je bolji, pa bi čovek pomislio da je svaki put promašio, međutim, isplanirali smo dobro i izabrali smo vidikovac koji je bio zaista najlepši. Kada se popnete gore, vremenski uslovi se menjaju iz minuta u minut, Nailaze oblaci, velikom brzinom, hladni talasi vetra, pa se to sve skloni. Napravili smo lepe snimke i fotografije i nastavili ka vrhu i jezera nakog kog je sledio tunel i probijanje Karpata sa druge strane.
Zastali smo pre tunela, jer je bio vikend i njihov takozvani vašar koji je stvorio nenormalne kolone vozila koji su čekali bukvalno par sati. Prošetali smo pored tezgi koje su sve ličile jedna na drugu. S obzirom da supruga i ja volimo sireve, naišli smo na tezgu sa različitim vrstama sira, a ljubaznost prodavca nas je praktično kupila. Kupili sir od Bivolice i Ovce, ali i začinjeno suvo mesa Jelena. Prošetali, odmorili i krenuli dalje. Prošli smo tunel i izašli sa druge strane gde je bio spust do podnožja i vraćanje u normalu sa temperaturom. Dosta je loša deonica puta, put pun lošeg asfalta i rupa, tako da mora biti puna opreznost na toj deonici. Pre nego što smo krenuli, pominjali su nam da ćemo sresti medvede koji su bukvalno pripitomljeni od strane ljudi, koji ih hrane i nakon par kilometara nailazimo na medvediće i majku ali s obzim da su mladunci u pitanju lagano smo prošli i nastavili dalje putovanje.
Loša deonica puta stvarala je malo nervoze kod mene jer je totalno nebezbedna za vožnji ali to se sve anuliralo ugeldavši još jedno jezero Vidraru koja je bilo nestvarno plavo. Puno turista koji su se slikali na brani, ne gledavši da vozila prolaze, zahtevalo je posebnu opreznost. Nakon toga sve postaje drugačije jer izlazimo iz te zone i krećemo se prema krajnjoj destinaciji tog dana i grada Pitešti. Bukirani smeštaj nas je čekao tog dana. Bili smo prepuni utisaka i uzbuđeni nakon tog dana, da nismo previše osećali umor od svega.
Konačno smo stigli u grad Pitešti, smestili se i sabirali utiske od tog dana koji je bio i centralni dan našeg putovanja. Ovaj put je mnogo značio meni i supruzi jer smo organizovali neko samostalno putovanje posle skoro pet godina od kad smo dobili decu. Inače deca u vreme našeg puta su bila kod dede i babe koji su ih brižno čuvali i zabavljali, tako da nisu ni primetili da tata i mama nisu tu.
Poslednji dan puta je bio dosta jednoličan. Krenuli smo ranije, da bi stigli kući što pre da se vidimo sa decom koja su nam nedostajala. Krenuli smo iz grada Pitešti ka Krajovi dobrim putem. Denica je počela autoputem na kojem nije imalo previše saobraćaja pa je bilo pravo uživanje voziti takovim putem posle krivina i uspona koje smo prošli. Vezivali su se gradovi i došli smo do Turn Severina i odlučili smo da prođemo kroz grad, a ne zaobilaznicom. Grad sa lukom na obali Dunava i sličnom kulturom i mentalitetom kao našim s obzirom da dosta naših ljudi živi tamo. Nastavili smo put pored Dunava do Đerdapa i konačno smo bili u našoj zemlji. Uvek je dobar osećaj kad si u Srbiji koliko god ti bilo negde sa strane lepše. S obzirom da smo se prilično isforsirali do naše granice odlučili smo da nešto pojedemo i predahnemo. Svatili smo u jednu kafanu koja se zvala „Kod Slaćka“ koja je prema google recenzijama imala dobru oceni ali je toliko izgledala neugledno da bi je verovatno zaobišli. Ali ipak ponekad prvi utisak vara, tako da smo za male pare ručali kvalitetno i sveže pripremljen roštilj. Iskreno nisam bolji roštilj skoro jeo. Zahvalli se konobaru i nastavili dalje.
Sve je išlo po planu. Nizali su se gradovi Negotin, Zaječar, ali odluka je pala da se ne vraćamo istim putem nego preko Niša. Tako je i bilo. Prošli Knjaževac, pa preko Tresibabe došli do Svrljiga i konačno do Niša.
Stigli smo kući oko 15:30h, umorni ali ponosni jedno na drugo jer smo uspeli da savladamo sve prepreke i obiđemo željenu destinaciju bez i jednog peha. Zahvalio bi se babi i dedi koji su imali strpljenje za naše mališane jer bez njih ne bi ovo bilo moguće. Do neke druge avanture vidimo se!
Utiske o putopisu Prvi put zajedno pa u Rumuniju možete ostaviti u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
