May 17, 2022
NaslovnaMoto PutopisiPut oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura

Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura

-

Ništa bolje nego sesti na motocikl i voziti se, voziti novim i nepoznatim putevima. Upravo je to uradio naš član foruma AMomcil koji se spustio sa samog severa Evrope do Beograda i onda nastavio put dalje ka toplijim krajevima. Uživajte u lepom putopisu koji vas vodi na put oko Iberijskog poluostrva.


 Teških par godina je za nama, svi smo osetili efekat Korona virusa na naše živote. Malo mi je i neumesno da se žalim na nedostatak putovanja, obzirom da su mnogi izgubili puno više, međutim stvari se već vraćaju na neku normalu.

Posle prošlogodišnje (2020) ture u Alpima priželjkivao sam novu turu u proleće, u maju, ostavio dovoljno i odmora, međutim što zbog pandemije, što zbog promene posla, morao sam da odložim.

U najboljoj nadi preko leta sam obavio neko osnovno servisiranje motora (stari dobri BMW RT 2003) i, najbitnije, montirao nove gume, Michelin Road 5 GT. Stare Pilot Road 4 su izdržale 16000 km i dve duže ture (Rusiju i Alpe).
Konačno, početkom avgusta primio sam i drugu dozu vakcine protiv Korone, moglo se putovati već posle dve nedelje. Međutim u tom periodu dešava mi se nezgodna povreda vrata i sledi odlaganje. U pregovorima sa šefom i porodicom otvorio se novi termin u drugoj polovini septembra.

Dok čekam da mi vrat prođe, pojavljuje se drugi, veći problem. Pojavljuju se ozbiljni problemi sa disanjem, kapacitet pluća mi se drastično smanjio i počinjem da se veoma lako zamaram. Već i kraća šetnja pravi problem, stepenice postaju pravi neprijatelj. Posle konsultacija lekar mi daje zeleno svetlo, ali traži da budem oprezan.

Odluka je pala da se odvezem za Beograd, provedem tamo radnih nedelju dana i servisiram potpuno motor. Ako sve bude OK, onda bih imao 10 dana za dugi povratak kući. 
Ali kuda ovog puta? Usled pomenutih zdravstvenih problema, hteo sam prvo da vidim kako ću podneti tih 2000+ km puta do Beograda, pa onda odlučiti.

Od opreme sam najviše bio zabrinut za moju staru Rukka Goretex jaknu, sada već preko 6 godina staru. Svašta smo prošli i odlično se ponašala do sada, a brinuo me je sada rajsferšlus. Počeo je da se otvara odozdo, prvo ponekad, a onda sve češće i češće. Svratio sam do najveće moto radnje u Oslu, MC Oslo, da pogledam cene novih Rukka jakni i nisam bio baš spreman za toliki trošak. Izjadao sam se jednom prodavcu i on je bio ne samo ljubazan, već i jako spretan. Uzeo je klješta i stisnuo čvrsto početak onog kliznog dela. Probaj ponovo – Uau, hvala puno!

Druga muka je bila vezana za kacigu, LS2, kupljenu novu prošlog leta. Norveška klima obično nalaže oko 4-5 meseci zimskog mirovanja, kada ima snega i poledice. Poslednja vožnja prošle jeseni do jednog skladišta za zimski san je bila po blagoj kiši, a ja sam neiskusno ostavio i kacigu i rukavice tako mokre zatvorene u zadnjem koferu. Kad sam mesecima kasnije ponovo otvorio kofer, sve je bilo prekriveno debelim slojem žute buđi. Sve sam detaljno potapao u sirće i sodu bikarbonu, prao više puta, sušio na suncu, itd. Ali sam se i dalje bojao da se buđ ne vrati, kada ponovo pokisne. Za sada je OK, ali sam bio spreman da, ako na putu osetim miris buđi, svratim do neke radnje po novu kacigu.

1. dan (17.09.2021): Oslo – Ystad

Sve je spakovano. Izljubio sam i izgrlio porodicu i krenuo oko 14:30. Do trajekta na samom jugu Švedske ima oko 620 km i treba stići pre deset uveče. Vremena ima, ali nisam siguran kako ću se osećati, a zna da bude i radova na putu, pa više volim da pređem prvu polovinu puta što brže.

Malo iznenađenje na granici sa Švedskom – prvi put ikada da su Šveđani skrenuli vozila na granici ka kontrolnom punktu. Takve kontrole se obično viđaju u drugom smeru, ka Norveškoj, radi kontrole unosa cigareta, pića, pa i hrane, koje je sve značajno jeftinije sa švedske strane. 
Korona menja ustaljene šeme i ne dozvoljava nam da je olako zaboravimo. Sa još jednim bajkerom zaobilazim manju kolonu i ide se brzo dalje.

Do Geteborga sam samo stajao po gorivo i malo odmora – istezanje, šetnja oko pumpi. U samom Geteborgu sam navratio do prijateljice na malo druženja i sjajnu klopu. Vrlo sam zahvalan dobrom starom Google Mapu i GPS navođenju. Dobro došao nazad, stari dobri prijatelju (putopis sa ture po Alpima od prethodne godine objašnjava zašto). Slušalice u uvo, levo, desno, i već smo tu. Parkiranje iza zgrade, u neku travu. To je jedna od lepota putovanja motorom, lako se nalazi parking.

Odmor od par sati mi je jako prijao i nastavlja se putovanje do Ystada bez mnogo usputnog stajanja. Na trajekt stižem oko 22 sata i odmah me pozivaju da uđem, sjajno, nema gnjavaže. Kad sam pričvrstio motor na trajektu, sledi prva promena u odnosu na ranije ture istim RT motorom. Odlučio sam da ne skidam i nosim sa sobom bočne kofere, već samo ponesem u jednoj kesi šta mi je potrebno za tu noć – veš, higijenski pribor, punjač, vodu a onda bih ujutru  upakovao prljav veš u drugi kofer. Tako sam radio i ostatak puta i to je puno pojednostavilo stvari, po ceni malo pakovanja i preturanja uveče i ujutru.

Kako se u Poljsku u Svinoušće stiže pre šest ujutru, odmah sam otišao u kabinu, koju sam delio sa još trojicom. Sa mnom je u kabini bio jedan poljski vozač kamiona, bivši vojnik. Lepo smo se ispričali, a on je vrlo strastveno objašnjavao kako je poljski kralj Sobjeski svojevremeno spasao Beč i zapadnu civilizaciju od Turaka. A onda u mnogo drugačijem tonu dodao kako se to nije na isti način vratilo. Uvek mi je drago da tako proćaskam sa ljudima, poslušam šta misle i kakav je njihov pogled na svet.

Pre nego što sam zaspao sam konstatovao da se ovaj trajekt najviše ljuljao od kako prelazim preko Baltika. Nadao sam se samo da neće pokrenuti mučninu. Srećom sam brzo zaspao, pa nisam stigao ni da se nasekiram kako valja.

2. dan (18.09.2021): Svinoušće – Budimpešta

Na izlasku iz trajekta me je dočekalo hladno poljsko jutro. Stajem da obučem zimske rukavice koje me svojim rupama podsećaju na pad u Slovačkoj kod Banske Bistrice 2014-e. Kupio sam ih u Louisu u Berlinu pre nekih 10 godina (zar je već toliko vremena prošlo) i vreme je za nove. Pred put sam razmišljao da bih opet mogao da svratim u Berlin po novu jaknu, ali i rukavice su dobar povod. Zamolio sam damu iz Gugla da me odvede do Berlina, u Louis radnju.

Stižem do radnje već oko 10 sati. U toj radnji sam bio desetak godina ranije, kada sam kupio Suzuki V-Stroma 650. Doleteo sam sa porodicom, prespavali smo i večerali u Berlinu, kupio mnoštvo opreme i za sebe i za motor i još uštedeo novca. Tolike su razlike cena bile u odnosu na norveške. Radnja je ogromna i odlično opremljena, kakvu je se i sećam. Konačno jedno mesto gde mogu da razumem kako se moja draga oseća u radnji sa ženskim cipelama na rasprodaji.

Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura
Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura

Sećam se koliko je hladno bilo sinoć u Švedskoj i jutros u Poljskoj i uzimam topli dugački donji veš, nešto što sam zaboravio poneti. Takođe i dodatni USB punjač (imam već jedan ali prošlogodišnji gubitak pred Alpe me je dosta opekao). Ovaj još ima i dva metra kabla, što je ispalo sjajno – direktno punjenje ispod jakne, čak i po kiši.

Još rukavice. Ima sijaset modela, meni trebaju i zimske i jesenje, letnje dobre imam. Međutim, čak i u radnji opremljenoj kao što je Louis dolazim brzo do dobro mi poznatog problema – veličine. Slično je i sa kupovinom cipela – ne tražim ja model koji mi se sviđa, nego odmah pitam “Jel imate nešto 47-48?”. Rukavice nosim obično 13/14 ili 4XL, a to su obično najveće koje se masovno proizvode. Šta ću kad imam šake kao orangutan. Šta li tek rade momci sa još većim šakama, košarkaši recimo? Ostaviću ih njihovoj muci, ja sad imam dosta svoje. Nalazim na kraju dva jesenja modela odgovarajućih veličina: Held sa Goretexom i neke Probiker trt-mrt upola cene sa noname membranom. Biram te “čuvene” Probiker, najviše jer Held idu ispod, a ne preko jakne, što mi ne uliva poverenje što se kiše tiče.

Krećem dalje ka jugu sa novim rukavicama i odmah kreće kiša. Posle nekog vremena ponovo zaključujem da ipak vredi platiti ekstra za Goretex rukavice, jer su mi ruke mokre već posle par sati. Grejači ručica priskaču u pomoć.

Plan je bio da nastavim dalje preko Drezdena, pa onda preko Praga. Međutim, po ko zna koji put, zalutao sam na nemačkim autoputevima. Prenulo me je kad sam video tablu sa natpisom “A15 Wroclaw toliko i toliko kilometara”. Stani bre, kakav sad A15, zapamtio sam toliko da treba samo da se držim A13 na jug do Drezdena, a onda bih pitao GPS kuda ka Pragu. Opet me je uhvatila na spavanju jedna od onih nemačkih zbunjujućih (za mene makar) petlji na autobanu. Išao sam sa A13 na jug i trebalo je izaći i skrenuti na izlaz desno da bi se ostalo na A13, dok je nastavak puta pravo prešao zapravo u A15 ka istoku. Dakle, treba skrenuti da se ne bi skrenulo sa puta, a ja nisam skrenuo, pa sam skrenuo ka Poljskoj.

U Poljskoj sam sišao sa autoputa, namestio GPS da me vozi na jug, nazad u Nemačku Put je bio jako lep, gusta šuma, simpatična seoceta usput. Odjednom prođoh tablu da sam ponovo u Nemačkoj. Razmišljam kako je teško bilo preći tu granicu pre samo 35 godina, a sada da sam bio malo manje pažljiv ne bih to ni primetio. Predeo i vožnja su divni, želim da nastavim tako pa ponovo stajem i biram rutu koja produžava malim lokalnim putem, tik uz granicu do Gorlica, onda ponovo u Poljsku pa na jug u Liberec, u Češkoj.


Međutim, posle nekog vremena shvatam da nešto nije u redu, nije to željena ruta. OK je, idem na jug, ali nekim dosadnijim putem. Opet stajanje, vidim da sam na većem putu malo više ka zapadu. Korekcija, nastavljam, ali posle nekog vremena sam opet na istom putu. Kapiram šta se dešava – Gugl mapa posle nekog vremena shvati da nisam na optimalnom putu ka Beogradu (hvala lepo, nisam ni hteo) i onda mi ljubazno nudi da me vrati na taj optimalni put, znači nazad na najbliži auto put. To onda i naznači uz potvrdu na ekranu i ima se nekih 10-ak sekundi da se klikne na dugme za “Ne, hvala” ako se ne želi promena. Pošto je meni telefon u džepu i slušam samo uputstva nikako ne mogu da se petljam sa ekranom. Sećam se kako me je tako maltretirao pre par godina u Istambulu i stalno slao u Evroazijski tunel koji je zatvoren za motore.To su naopako uradili, trebalo je obrnuto, da dugme bude “Važi, slažem se” i onda bi bilo logičnije. Meni makar.

Predajem se i odustajem od putića uz granicu, ali ne i od Libereca. Skidam slušalice i za nastavak puta koristim dobre, stare saobraćajne znakove. U Liberecu sam u dva navrata kupovao i menjao gume, prošli put baš na putu za Rusiju pre par godina, poznat mi je kraj. Tu se uključujem na auto put, pa ka Pragu, pored Mlade Boleslave (Škodina fabrika), zatim ka Brnu.

Nižu se kilometri, dobro mi ide. Pomogli su mi doduše moji stari znanci – tablete protiv bolova, Ibuks i Diklofenak, dobri drugari. Ovog puta uzimam ih malo i preventivno, ujutru i uveče. Jer kad se oštar bol pojavi, nema više ništa od duže vožnje.

Razmišljam da potražim već smeštaj, ali negde u glavi mi čuči informacija da od Budimpešte do Beograda ima oko 600 km, pa odlučujem da se ipak nekako protegnem do tamo i na pumpi bukiram noćenje u Budimpešti, blizu aerodroma da ne gubim vreme zavlačeći se u grad.

Kako kilometri odmiču, postaje mi sve neugodnije. I dalje se provlači poznati bol u leđima, ali me sve više muči trtična kost. Na pumpi jednoj jedva silazim sa motora, treba mi par minuta da prohodam normalno. Ne odgovara mi sedište RT-a, posebno kako vreme prolazi.

Primećujem jednu interesantnu pojavu. Kako prolazi dan i dolazi veče trebalo bi da je sve hladnije. Međutim, pošto sve vreme vozim brzo na jug, temperatura je zapravo blago rasla. Dok sam stigao do hotela negde oko ponoći, u Budimpešti je bilo toplije nego u sred dana oko Berlina.

Jako sam umoran i drago mi je da ne vucaram više kofere u hotel, već samo šta je neophodno. Plus laptop, da ne nestane tokom noći. Proveravam kilometražu i računam da sam prešao nešto preko 1250 km, što je novi dnevni rekord. To uopšte nije bilo planirano, već se malo odužilo vraćanjem u Poljsku, ali pre svega jer sam potegao skroz do Budimpešte. Ček, nešto tu ne štima, brojke se ne slažu. Gledam sutrašnju rutu do Beograda – samo 380 km! Znači, omašio sam rastojanje za više od 200 km, inače mi ne bi na pamet palo da vozim toliko dugo, tražio bih smeštaj već negde oko Bratislave.

3. dan (19.09.2021): Budimpešta – Beograd

Dan je protekao u kratkoj vožnji bez ikakvih problema do Beograda.

Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura
Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura

Brzo i lako sam prešao oba granična prelaza, nije bilo ni velike gužve ni mnogo zadržavanja. Kako sam juče potegao junačku kilometražu i stižem ranije nego što sam planirao, odlučio sam da to iskoristim.

Odvezao sam se direktno do Baneta i ostavio mu motor da uradi servis svega što misli da je potrebno. Izgleda da me čeka dugačak put, pa da budemo spremni i motor i ja. Bane me potom odvezao do Bobana, njemu sam ostavio sedište motora da ga presvuče, uradi praktično novo sedište i da me spase muka na daljem putu.

Ostalo je vremena i za druženje sa porodicom i, posebno mi drago, koncert Vlatka Stefanovskog na Tašu.

Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura

Pit stop (20.09. – 23.09.2021): Beograd

Sledilo je pet radnih dana u Beogradu (zato sam teglio laptop sa sobom). Iskoristio sam naravno vreme i da se vidim sa rodbinom i prijateljima.

U sredu sam se sa prijateljem provozao do Avale, da obiđemo novi toranj i stari spomenik, malo se prošetamo. Ispred tornja sam sreo vrlo interesantnog “kolegu” iz Italije. Naime, Danijel je kapetan italijanske vojne policije, negde iz okoline Venecije, koji ima pasiju za dugačkim i egzotičnim moto turama. Poznat je u Italiji i izdao je već i nekoliko knjiga o svojim putovanjima (https://www.instagram.com/danieledonin/).

Već dugo vremena svake godine provede ceo godišnji odmor (oko mesec dana) tako što sedne na motor i vozi negde gde nije ranije bio. Nešto što i ja pokušavam da radim po Evropi, samo još duže i udaljenije. Do sada je obišao preko 85 zemalja u Evropi, Aziji, Africi i Severnoj i Južnoj Americi. Pre 5-6 godina je jednog (od dva) BMW GS-a prevezao do Aljaske, pa ga zatim ostavio u Americi tako da svake godine može da nastavi put tamo gde je motor ostavio. Ove godine je morao da ga vrati iz Urugvaja zbog nekih administrativnih problema. Motor je inače sav u rag’n’bone izgledu, prekriven različitim uspomenama sa posećenih predela.

Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura
Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura

Danijel je veoma komunikativan i prijatan momak. Ćaskali smo dugo, o sličnoj pasiji i dogodovštinama sa putovanja. Meni je najupečatljivija bila da je jednom u Južnoj Americi, posle pada sa motora, vozio 20-30 km sa slomljenom ključnom kosti dok nije stigao do prve civilizacije po pomoć. Uzvratio sam sa mojom vožnjom od 1000 km od Sankt Peterburga do Osla sa puknutim leđnim mišićem, ali se svakako zna ko je tu bio veći majstor.
Mislim da Danijel živi moto život o kome sam maštao za sebe. Uz tu razliku što Danijel još nema porodicu, pa može da se potpuno posveti ovoj strasti. Da mogu da premotam film, voleo bih da sam u ranim 20-im posvetio godinu-dve takvom putovanju po svetu na motoru. Životni film se, na žalost, ne može premotati, ali srećom ostalo je još dosta prazne trake, da se snimi po još koja scena, dok se može.
Sve najbolje i puno sreće Danijele, gde god da te put odvede!

Vredna pomena je i poseta Banetu, koji mi je uradio kompletan servis na BMW-u i postarao se da me sigurno vrati kući. Bane u svojoj kući, u dnevnoj sobi na spratu, ima ne jedan, već dva i po motora!

Pitam ga šta će sa tim starim BMW-om, kad završi restauraciju, kako će da ga snese na ulicu iz sobe sa prvog sprata? Ma nema problema, odgovara Bane, rastaviću ga, izneti u delovima i sklopiti očas posla. Svaka čast Bane, meni je avantura da namestim vizir na kacigi!

U toku nedelje pala je i definitivna odluka – idem na plan A, znači krug oko Iberijskog poluostrva, oko Španije i Portugala!
Sestra me pita jesam li se spremio, isplanirao, znam li kuda ću? Pa u Španiju i Portugal, odgovaram. A od spremanja imam motor, telefon, pasoš, karticu sa nešto para i to je sve što mi treba. Videću kuda će me put odvesti.

Nastavak putopisa “Put oko Iberijskog poluostrva, 15 dana i 10.000 km solo tura” možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Malo je reći da volim motocikle. Od malih nogu postali su moja ljubav, strast i način življenja. Vremenom sam sve u životu predodredio motociklima i motociklizmu generalno. Treća sam generacija motociklista u mojoj porodici. Moje pisanje je produkt mog iskustva i velike ljubavi i svakodnevnog života sa motociklima.