December 5, 2020
Naslovna Moto putopisi Putopis: In Moto Veritas (Francuska)

Putopis: In Moto Veritas (Francuska)

-

Znate gde vas nismo skoro vodili putem putopisa? U Francusku. Doduše, jesmo pre par nedelja izbacili jedan putopis iz Francuske, ali Furious Panda u svojoj riznici ima još lepih putopisa iz ove romantične zemlje. Tako da danas idemo malo do Bordoa (zapravo, putopis je iz 2015. godine) da se naš Furiosu Panda malo vrati u formu posle loma ključne kosti koji ga je zadesio 2014. godine. Uživajte u putopisu pod nazivom: In Moto Veritas.


UVOD

2015-ta je bila jedna od naj-kratko-kilometražnijih godina u mom bajkerskom životu. Mršavih 10-tak hiljada kilometara napravljenih uglavnom iz dve ture stvarno nije za neku gordost. A nije da nisam hteo više… prosto mi se nije dalo.

Osnovni razlog za smanjenje doze moto-narkotika je bio način na koji sam zatvorio prethodnu sezonu. Za one koji nisu naleteli na temu o letećem pandi, ukratko ću da ponovim. Oktobra 2014-te sam se loše “prizemljio” i prvi put u životu završio u bolnici.

Inače, svake jeseni kada se za vikend potrefi lep i sunčan dan, na ortopediji unapred odvoje dve sobe specijalno za bajkere.

In Moto Veritas

Tokom boravka u ovoj ustanovi, obogatili su me titanijumskom pločicom koja je sastavila sve delove rasute ključne kosti. Dva preloma rebara i slomljen palac na nozi nije trebalo operisati već samo čekati da zarastu. Jeste bolelo ali me entuzijazam za vožnju motora nije napustio.

Mesec dana posle operacije otišao sam na prvi kontrolni pregled. Lepo sam objasnio da ne želim da propustim moto sezonu i da bi mi negde sredinom januara najviše odgovaralo vađenje pločice iz ramena. Hirurg se pokidao od smeha i rekao mi je da pre avgusta nema šanse da mi bilo šta rade. “Imaš višestruki prelom ključne kosti, neki delovi ti fale i treba dosta vremena da sve to zaraste.” Na moje pianje “A da li sa ovim čudom u ramenu mogu da vozim?” dobio sam nedvosmislen odovor: “Nema nikakvih problema da voziš motor ali samo pod jednim uslovom – ne smeš da padaš.”

Ok, ok… razumem da me čovek zeza ali nije ni daleko od istine. Gledajući rendgenski snimak, izgleda kao da se metal nalazi u neprijatnoj blizini arterije aorte.

In Moto Veritas

Za maler ili na sreću, na netu naletim na par priča gde su se ljudi skoro zaklali padajući na ključnu kost ojačanu metalom i počne da mi radi paranoja.

Stavim lepo prst na čelo i donesem odluku: Ove godine način vožnje prilagođavam uslovima na telu – penzionerski i sa što manje rizika. Ređe gradske vožnje i provlačenje, umerenije na otvorenom putu, sporiji ulasci u krivine i manje obaranja… Osim toga, elektronika na fulu. Nema više zezanja sa isključivanjem sigurnosnih sistema zbog dizanja adrenalina.

Dakle, dok mi ne izvade implantat iz ramena, voziću primereno svojim godinama.

Sve ove restrikcije mi nisu preterano teško pale jer ni moji najbliži prijatelji bajkeri 2015-te nisu preterivali.

Arsa je očekivao i srećno dočekao prvo dete. Umesto na drumu, družili smo se preko interneta i tragali za idejama kako bi to moglo nekako da se organizuje.

Marčev je 2015-tu godinu posvetio širenju portfolija svojih motora. Prvo je od nekog starog Viraga napravio cafe-racera. Bukvalno se zaljubio u ovaj motor – čak mu je i foto sesiju napravio.

In Moto Veritas

Sam je sebe prozvao Medved na trotinetu.

Osim toga, od unuka Todora Živkova je kupio Dukatija 900 Supersport, ne znam tačno koje godište. Unuk nekadašnjeg državnog vođe je svojevremeno uzeo ovaj motor iz hira i bukvalno ga nije vadio iz garaže.

In Moto Veritas

Napravili smo samo jednu zajedničku turu ali smo uspeli dosta toga da naučimo. Na primer, stare sportske mašine idu kao lude, troše kao lude a ispravan pokazivač nivoa benzina je koristna deo opreme. Bez njega, motor može da se iznenada ugasi i onda ostaješ na drumu. To se Marčevu upravo desilo. Srećom, moja kamila nema problema sa benzinom i očas posla smo napojili žednog Dukatija.

In Moto Veritas

Veoma loš razlog za manje prisustvo na drumu je imao Dušan. U aprilu je skoro sahranio novog Adventure-a …

… a malo je falilo i samog sebe. Umor, prebrzi ulazak u krivinu, proklizavanje na masnom asfaltu, udarac u betonski stub, let od 20 metra… i buđenje u bolnici.

Kaciga se raspala od udarca ali mu je sačuvala glavu. Policajci koji su igrom slučaja videli ceo ovaj event, nisu mogli da veruju kada je ustao, digao motor i rešio da nastavi vožnju. Pošto mu to nije pošlo za rukom sišao je sa motora i… laku noć. Srećom, osim potresa mozga (čega?) prošao je skoro nepovređen. Da, celo telo mu je bilo u modricama ali je jedina ozbiljna povreda bila napukla ključna kost. Kao beskompromisni hedonista, već sutradan je shvatio da uopšte nije prijatno da se leži u bolnici i potpisao je da ga puste kući. Kako to obično biva… to jest, kako to obično biva kod Dušana, napravio je sranje iste večeri. U snu se okrenuo na slomljeno rame, ključna kost mu je totalno pukla i dva kraja su se ukrste. Operacija.

U roku od par meseci, dva kretena, ukupno jedan komplet ispravnih ključnih kostiju…

I tako… kada na okolo nema prijatelja, jedini na koga mogu da se oslonim u životu je žena, bračni partner, supruga… moja Tanja. Cmok, cmok, cmok…

In Moto Veritas

Praktično sve ture u 2015-toj smo vozili zajedno. Bila je i saputnik i kolega.

Kao novopečeni bajker, 2015-ta je trebalo da bude godina njenog usavršavanje. Prvo smo zajedno išli na California Superbike School. Tanja je bila učenik a ja njena moralna podrška. O tome sam već pisao ovde, pa se neću ponavljati.

Posle CSS, napravili smo nekoliko kraćih tura oko Sofije.

In Moto Veritas

Obišli smo i polja lavande u okolini Kazanlka. Do skoro nismo znali da je Bugarska najveći svetski proizvođač lavande. Francuze zadesila neka biljna bolest pa Bugari iskoristili rupu na tržištu i zaradili dobre pare.

Išli smo i na poslovni sastanak u Beograd sa dva motora. Kod Tanje se video neverovatan napredak posle CSS-a. Vozila je brzo i veoma pravilno.

Bilo je tu i tamo još sitnih vikend vožnjica, ali ništa posebno. Zato je vreme da pređemo na osnovnu temu ovog pisanija.

Prva velika tura se dogodila polovinom maja 2015-te. Na nekoliko dana smo išli u jugo-zapadnu Francusku, u okolinu Bordoa. Vratili smo se kroz centralnu Francusku, preko Alpa i posle standardnim putevima ex Jugoslavije.

Iako na prvi pogled ovo zvuči kao interesantna moto tura, celu jesen se mučim da napišem putopis i nikako mi ne ide. Zbog toga i kasni ovaj tekst. Na kraju uzmem gumicu i sve lepo obrišem (A – Del). Onda ukapiram da se ne dobija putopis iz nekoliko razloga:

1. Ovo je na silu napravljeno moto putovanje. Tanja je za svoj rođendan išla tri dana na nekakav kuvarski workshop u okolinu Bordoa a ja sam se motorom uvalio u celu priču. Znam da će na moto forumu ovo zvučati jeretički ali neka putovanja mogu da budu bolja ako ne ideš motorom. Kasnije ću obrazložiti zašto.

2. Tokom puta sam bio malo napet jer sam znao da je Tanja napeta pošto je ona mislila da sam ja, zbog povrede, napet a u stvari ja u početku nisam bio napet sve dok to nisam postao zbog njene brige… ili u prevodu: Posle mog jesenjeg udesa, ovo je trebala da bude nešto kao probna vožnja, da vidimo da li i koliko mogu da izdržim na dva točka. Probna tura od 4-5 hiljada kilometa sa titanijumom u ramenu, maksimalno natovarenim motorom i suvozačem zvuči malo rizično ali šta ćeš, mlado-ludo. Zato je ona mislila da sam ja napet a u stvari ja nisam…  ma nema veze.

3. Sledeće putovanje koje smo napravili u septembru emocionalno je bilo mnogo “intenzivnije” i pravo bajkersko pa ova tura gubi bitku pred njim. Odatle manjak inspiracije za pisanje o ovom relativno fancy putovanju.

Sve u svemu, neću hronološki opisivati dane već ću samo da prođem kroz najinteresantnije momente i da pokažem fotografije.

Osnovna ideja za ovo putovanje je bila da pošaljemo mog GSA do Pariza, da odemo do tamo avionom, motorom da vitlamo na okolo i da se njime vratimo kući. Slanje Tanjinog F700GS je bilo nemoguće jer je dva dana ranije njime vozila CSS. Inače, prevoz motora plus dve avionske karte je jeftinije nego 2.600 kilometra garenja po autoputevima od Sofije do Pariza… i što je najvažnije štedi dosta vremena.

In Moto Veritas

Kao što je i planirano, natovareno ljubimče nas je čekalo u skladištu blizu aerodroma Charles de Gaulle.

In Moto Veritas

Par saveta iz ličnog iskustva ako i vi rešite da transportujete motor:

Zamolite prevoznika da paletu istovari okrenutu ka izlazu a ne poprečno jer ćete moći jednostavno da siđete sa palete – date gas i teraj. Kada ste nestrplivi i rešite sami da raspakujete motor, dobro je da imate međunarodno zdravstveno osiguranje i broj telefona hitne pomoći – stvari mogu da krenu naopako. Ako se ispostavi da osim rane i nagnječenja kosti ipak niste ništa slomili, krenite na moto turu. Kod ovog mog motora konkretno, desna noga i nema neku bitniju funkciju.

Što se tiče rane, posle par dana će zarasti i samo ožiljak će vas podsećati na to kako vam je centralni štender priklještio nogu.

In Moto Veritas

Kao što smo i očekivali, prvi ozbiljan izazov je obilaznicu oko Pariza. Ko tuda nije vozio, ne zna šta je gužva.

Za razliku od automobila kojima verovatno treba ceo dan da naprave krug oko grada, dvotočkaši su totalno druga priča. Francuzi na skuterima i motorima su fenomenalno izvežbani u provlačenju. Virtualnom trakom za motoriste, između dve kolone automobila, šibaju kao na pisti. Mi smo, sa sve koferima i dodatnim torbama, bili duplo širi od ostalih kolega ali ne odustajemo (ne postoji druga opcija). Provlačimo se na žilet od okolnih kola.

Posle ovog pakla, auto-put ti se čini kao highway to heaven.

In Moto Veritas

U tipično balkanskom maniru, morali smo da budemo brži od svih ostalih… a i do Bordoa ima oko 600 kilometara. 

In Moto Veritas
In Moto Veritas

Meni su se posebno dopala stajališta (ležališta) za odmor pokraj puta.

In Moto Veritas
In Moto Veritas

Nastavak putopisa možete pročitati na forumu jednostavnim klikom ovde.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Malo je reći da volim motocikle. Od malih nogu postali su moja ljubav, strast i način življenja. Vremenom sam sve u životu predodredio motociklima i motociklizmu generalno. Treća sam generacija motociklista u mojoj porodici. Moje pisanje je produkt mog iskustva i velike ljubavi i svakodnevnog života sa motociklima.
18,656FanovaLajkuj
1,287PratilacaZaprati
114PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se