August 17, 2022
NaslovnaMoto PutopisiS' namerom pođosmo u veliku Bosnu

S’ namerom pođosmo u veliku Bosnu

-

Kada čoveka uhvati neizdrž za putovanjem, ništa ga ne može zaustaviti. Tako je naš član foruma nafetS i njegova mala družina krenula na putovanje koje je pretočeno u putopis: S’ namerom pođosmo u veliku Bosnu. Uživajte.


Prvi putopis sa moje strane, imajte milosti. Do sad je bilo kuckanje kratkih vožnji.
Preneo bih deo atmosfere, možda nekom dam ideju gde bi mogao otići, uglavnom poznati predeli i mesta, neke borbe unutar sebe koje svako putovanje donese, nek ostane zabeleženo.

Da počnemo, prvo upoznavanje sa ekipom:

S' namerom pođosmo u veliku Bosnu
S’ namerom pođosmo u veliku Bosnu

Levo, Ivan (Vukela), drugar od malih nogu, osoba sa kojom se ne čujem mesecima, jer nemamo ništa reći jedno drugom, vidimo se jednom godišnje i isćutimo se satima i bude lakše. Spominjao sam ga u dogovštinama, al nećemo o tome sad, ubiće ga devojčica, Tamara (u sredini, očigledno), sad smo ozbiljni ljudi i nema mesta nestašlucima. Moju njušku već znate verovatno, ili ne, nebitno. Elem, krenuli smo malo da putujemo đuture i ovo nam je drugo zajedničko putovanje u datom sastavu (može bit’ i putopis prvog, videćemo). Dobra stvar u celoj priči je to da je Tamara  “naterala” Ivana da malo manje planinari, a malo više putuje klasično, putem, i sad to viđanje jednom godišnje je preraslo u kafenisanje svaki put kad sam u Bg i nabrajanje gde bi sve mogli ići.

Moj predlog da bi se moglo otići u Bosnu sredinom juna kad imam produženi vikend se načelno usvaja, planiramo nekih 5 dana, ukrštamo želje i mogućnosti, kilometraža samo raste. Ostaje da mi jave da li će ići jer treba i letovanje i svašta nešto, pa je malo nategnuto. Kako god bilo, ja idem sam ili sa njima i shodno tome planiram dva plana.

– Solo: da odem u Banjaluku za vikend, ponedeljak i utorak radni sa kratkim izletima popodne (Kozara i kanjon Vrbasa), a onda od srede počinje odmor i valja mi ići do aerodroma Željava i preko Mostara i Trebinja nazad.

– U grupi: Oni kreću u utorak ujutru za Sarajevo iz Bg, ja iz NS krećem u utorak posle posla, i od srede smo trio fantastico. Da napomenem, oni putuju sa zelenim zmajem (nije Kawasaki, nego zeleni reno klio, lako ga je locirati na putu).

Petak pred polazak mi javljaju da mogu da idu sa mnom i ja oduševljen pokušavam deo solo plana (aerodrom Željava) da ubacim u grupni plan, ali ne ide, jer dosta vremena treba za obilazak, a ta dva dana oko Bihaća su nam jako dugačke kilometraže, nećemo imati vremena. Ajmo, pa ćemo usput da se dogovaramo gde spavati, okvirno imamo plan, a i lepše je tako, da smo slobodni da biramo u trenutku.

Vežite se, polećemo 

Dan 0 (ponedeljak):

Saznajem da je drugar Miloš izgubio život vraćajući se iz Trebinja kući. Ceo dan sedim na poslu razmišljajući o njemu, vrtim se i lomim u glavi da li sam uopšte u stanju da putujem. Izlazim na pauzu, prošetam do garaže, gledam u motor, gledam u kofere.. Obećavao sam da ću kad budem u Beogradu da se javim da odemo na piće da zalijemo nov motor. Nisam i ta kafa će zauvek ostati nepopijena. Idem. Idem i znam za koga ću voziti.
Pozovem gazdaricu smeštaja u Sarajevu, pitam da li bih mogao to veče da dođem, može, odlično. Javljam se Vukeli i Tamari, javljam se @maxx-u (Vlajku) da sam promenio plan, radim do 16h, pakovanje i u 17h krećem. Da, ali tu se umešale emocije, sedim spakovan i zakopčan na motoru i ne mogu da krenem, razmišljam se da se vratim i da idem po prvobitnom planu. Ma, odlučeno je, mogu ja to, polako…

S' namerom pođosmo u veliku Bosnu

Mami poruka da me nazove za pola sata, taman dok preskočim Fruškać. Zvoni telefon, komunikacija klik, “krećem za Sarajevo, radim sutra odande, Vukela i Tamara dolaze sutra uveče, pa pičimo dalje”. Nema odgovora par sekundi, čuje u glasu, zna da se nešto dešava. Ubeđujem je da nije ništa i u tom trenutku soko preleće na 30 metara preko puta okreće se i direkt ka meni. Koliko sam mogao kočio, al kasno, udara u vilu. Stajem, silazim sa motora, on ispada, ne pomera se. Jebote da li je moguće, jadna ptica, pomerim je u travu pored puta, bar da je ne gaze kola. Da li da se vratim kući, šta će biti još usput. Mani, krenuo sam i idem.
Vozim poznatim putevima, preko Mitrovice, Bogatića, ka Loznici, puteve znam, pa ne gledam okolo predele, svestan da sam pod stresom fokusiran na put, al malo malo misli odlutaju. Zove me @Nenadbg88, vratio se iz Slovenije, pričamo kratko i nastavljam. Stižem do Zvornika, stajem da natočim gorivo i da se malo odmorim, prolazno vreme odlično jer nema gužve na putu i granici.

Osvrnuo bih se na jedan fenomen zvani majka:
Zovem je da joj javim da sam prešao granicu, da je sve ok, pita me opet šta se desilo.
“Nije ništa, krenuo dan ranije, ne mogu da sedim kući”.
“Stefane, zvao me je Neša malopre, nešto se zbunio, zamuckivao, šta to muljate, šta mi ne govoriš?”.
Majka jednostavno zna. Kažem joj za drugara, i sad mi je glavna tema kako nju da smirim, da se ne brine, znajući to, ja ću biti nervozan, a to mi nikako ne treba sad. Kako tako završimo priču, drmnem jednu kafu iz limenke i aj dalje, krenulo je da se smrkava, već je oko 20h. Javljam se u smeštaj, nema frke, čekaju me, kad god došao dobrodošao. Krenuo, pričam sa patkicom usput (ko ne zna, imam gumenu patkicu na nosaču).

S' namerom pođosmo u veliku Bosnu

Dan 1 (utorak)

Ustajem ranije da pre početka posla skoknem do prodavnice po doručak, kafu i još neke sitnice i u smeštaj da radim. Kontam za ručak da se spustim motorom do čaršije pa tamo nešto (čitaj: ćevape) da smandrljam, ali motor ima drugu ideju “daj opali đir po gradu” i ja šta ću, polako pored čaršije iza trajvana, Markala, Vječne vatre, pa nalevo krug, probio sam vreme za pauzu.. Grbavica, Skenderija, gledam, upijam, kujem planove šta sve obići kad opet budem ovde, dolazim do Kovača, tu sam već lokalac, znam ove uličice do smeštaja. Za ručak može plazma i kafa
Popodne dolaze i drugarići, put ih poslužio, jedino su imali peh sa autom, kod Šapca im prijavio da fali tečnost za kočnice, kupili na pumpi i dolili. Ok, prekontrolisaćemo povremeno. Društvo ode polako ka gradu, meni se odužili sastanci, jedva čekam da zaklopim laptop i da ih stignem negde, pa da idemo na večeru.

Pogled sa žutog bastiona na grad:

S' namerom pođosmo u veliku Bosnu

Ovo mi je treći put da sam u Sarajevu, prvi put sam se vraćao sa mora i ajde da svratimo, samo uleteo kod Želje na čaršiju, klopnuo ćevape i gas dalje.
Drugi put pre mesec i po dana sa kolegama po motorima i po firmi (sva trojica u istoj firmi radili, i tri stromića vozimo, putopis u izradi. Svi pp @maxx-u da ga kinjimo dok ne napiše). Tad sam postao opčinjen ovim gradom. Kratko smo bili tad, jedno popodne, ali dovoljno da zagolica i da se uvuče pod kožu. Zato je sad bilo pod moranje da se dođe.
Šetamo tako ka centru, i prođemo pored Vatrogasnog doma Vratnik, kako prođemo nekuda, meni u glavi Zabranjeno pušenje, vrtim po glavi da se setim neke pesme gde se pominje to mesto, otuda i želja da odem npr. do stadiona Asima Ferhatovića, Vrbanja mosta i još gomile mesta po gradu koja su opevana u pesmama.

Ja se setim reči pokojnog babe Atifa
U rijetkim trenutcima kad je bio trijezan
Sine, veli, ko igra za raju i zanemaruje taktiku
Završit će karijeru u nižerazrednom "Vratniku"

Ah, da napomenem, Tamara nosi fotoaparat koji je veći od nje, i kako čujem da škljocka, gledam gde ima hladovina ili nešto da se nalaktim, potrajaće, pogotovo kad je napolju 30 stepeni, a ja u moto opremi u fullu. Briga njih, klima u kliju radi, šorcići, majice, milina. Pošto i ona čita ovaj putopis, doduše inkognito, želim da joj se zahvalim što je šklocala pa ja nisam morao (mnogo). Ako naletite na neku lepu sliku sa finom kompozicijom, to nisam ja!

S' namerom pođosmo u veliku Bosnu
S’ namerom pođosmo u veliku Bosnu

Klopa kod Hodžića, prošli put je bila gužva zbog Bajrama, sad je bilo mesta, ali nije bilo džige. Šteta, sad moram opet doći, nema mi druge.
Inače ne pijem crnu, domaću, tursku, grčku kafu, ali ovde je to doživljaj i čist ćeif.

Privodimo kraju prvi dan. Predlog da Vukela i ja spavamo zajedno je kategorički odbijen. Nas dvojica pokunjeni odlazimo svako u svoj krevet. Ja se u mom baškarim sam, dok on mora da se gura i svađa oko jastuka. Laku noć Sarajevo, vidimo se ujutru.

Kilometraža: odrao sam đonove patika.

Nastavak fenomenalnog putopisa S’ namerom pođosmo u veliku Bosnu možete pročitati u temi na forumu.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Malo je reći da volim motocikle. Od malih nogu postali su moja ljubav, strast i način življenja. Vremenom sam sve u životu predodredio motociklima i motociklizmu generalno. Treća sam generacija motociklista u mojoj porodici. Moje pisanje je produkt mog iskustva i velike ljubavi i svakodnevnog života sa motociklima.