Toskana, put kojim se češće ide

Naš član foruma Neša poznatiji pod nadimkom Furios Panda prosto obožava da putuje motociklom. Putopis ” Toskana, put kojim se češće ide ” samo je jedan u nizu maestralnih putopisa koje nam je Furios Panda podario našem forumu. Osim toga što voli da putuje, Furios Panda je mag za pisanje putopisa, a u njegov talenat pisanja putopisa mogli ste da se uverite i u putopisu Pet motora i jedan Ducati na putu za Nordkapp koji smo ranije objavili. Da ne dužimo priču, prepuštamo vas uživanju u čitanju lepog putopisa. Uživajte!

Pošto smo već tradicionalno (peti put) odustali od Korzike, Tanja i ja smo rešili da prvu ovogodišnju turu napravimo u Toskani. Prvomajski praznici, deset dana slobodno, nov motor.

Prošle godine smo samo zagrebali ovaj raj za motoriste a ove godine smo rešili da ga detaljnije proučimo. Osnovna dilema prilikom planiranja je bila da li da vozimo od mesta do mesta i da spavamo u različitim gradovima ili da izaberemo jednu lokaciju pa da pravimo dnevne ture. Odlučili smo se za drugu varijantu. U maju je vreme dosta promenljivo – čas pljušti, čas peče, malo hladno, malo toplo… Kada ponesemo opremu za sve ove prilike, torbe se napune, motor oteža i nije baš najzabavnije lomiti toskanske krivine. Kada si na jednom mestu, možeš lakše da se obučeš, ostaviš prtljag u hotelu i voziiiii…

Uz pomoć gospodara toskanskih puteva, Pronta, i uz Tanjinu upornost da pročita sve putopise Riding Tuscany na AdvRider-u, rešili smo da nam baza bude negde izmedju Firence i Siene. Tu ja stupam na scenu. Kao član booking.com-a sa statusom Genius, pronalazim lokaciju i hotel u skladu sa svojim zvanjem.

Prvobitna ideja je bila da kroz Bosnu idemo do Splita pa da od tamo uhvatimo trajekt do Ankone. Par dana pre polaska došlo je do promene plana. Na žalost, vremenska prognoza je bila jako loša. Nije mi problem da vozim po pljusku ali nam je tajming za stizanje na trajekt bio toliko tesan, da nisam želeo da rizikujem da zakasnimo. Upravo sa ovakvim problemom se susreo i Marokanac par sedmica kasnije.

Zbog toga 30. aprila iz Sofije krećemo starim, dosadnim i neinspirativnim auto-putem preko Zagreba. Uhhhh…

Koferi su puni, dve dodatne torbe pričvršćene od gore a kišica rominja.

Dobra vest je da je motor je upravo prošao prvi servis tako da nisam više morao da ga štedim do 5.000 obrtaja. Vožnja je bila dosadna, ali zato brza…

… i dosta mokra. Srećom, jakne imaju “one” postave tako da nema potrebe da oblačimo kišna odela.

Tokom celog puta jedina interesantna stvar se desila negde posle naplatne rampe kod Niša.

Pada kiša, ja malo odvrnuo gas i proveravam kako motor ide u rain mod-u. Kraičkom oka ugledam u retrovizoru prepoznatljiv far – GS. Usporim malo i vozač nam pantomimom pokaže da stanemo negde na kafu. Vidim nema rukavice. Grčke tablice.

Dok smo vozili ka prvoj pumpi, kroz glavu mi prolazi film: nesrećnik je sigurno negde izgubio rukavice… siroti Grk je navikao na toplu klimu i sad se smrzava po ovoj kišurini… ponudiću mu moje rezervne…

Stajemo na OMW-u.

Na naše veliko iznenađenje, kolega govori srpski sa grčkim akcentom. Ispostavilo se da je reč o Stergiosu, Grku koji je devedesetih završio DIF u Beogradu. Kao što je red, poručimo kaficu i počnemo da ćaskamo.

Stergios je član grčkog moto kluba AdvRide.gr Motorističko ime mu je Phoenix. Putuje svuda po svetu i Tapatalk-om neprekidno izveštava na forumu gde je i šta mu se događa. Trenutno putuje u Poljsku. Gde? U Aušvic. Zašto tamo? Zato što nije bio. Interesantan čovek.

Dok pričamo, postuje naše fotke na forumu – Srbi koji žive u Bugarskoj.

Kasnije sam uz pomoć Google Translate pročitao šta je još napisao. Kaže da sam vozio 200 i da nije mogao da nas stigne. Kašlj… Kašlj…Verovatno mu ne radi dobro brzinomer pošto sam sigurno vozio ispod 200. (ovo se malo puvam, totalno nepedagoški) Istini za volju, ovo je bio prvi izlazak mog novog Adventura na auto-put pa sam ga malo više nagario.

Kad smo se malo ugrejali, pozdravimo se, razmenimo koordinate i svako krene svojim putem. U stvari, idemo istim putem do Beograda, ali smo mi malo požurili.

I da… nisam zaboravio da mu ponudim rukavice. Ispostavilo se da Phoenix nikada ne nosi rukavice. Rekoh već, interesantan čovek.

Negde pre Beograda, prestane da nas zaliva i ostatak puta vozimo po suvom.

Slavonska ravnica nas je čak i počastila kojim zračkom sunca.

U glavni grad Hrvatske (cca 800 kilometara od Sofije) stigli smo oko pet popodne, deset minuta pre jake kiše.

Zagreb je grad koji sam oduvek voleo. Osamdesetih godina, to je bilo mesto u koje sam dolazio često. Izložba Vorhola, Kulušić, Azra, Film, Haustor…

Zato sam davne, 1982-ge godine, dok je još uvek postojalo bratstvo i jedinstvo, prvi put u životu iskoristio vezu i sredio da tamo služim vojsku. Kad već može da se bira, Zagreb i samo Zagreb. Ispostavilo se da to i nije bila baš najbolja ideja jer su me poslali u kasarnu Maršal Tito. Stara generacija zna šta to znači – čelična disciplina i nikakvo zezanje. Pogledajte samo taj oštar pogled.

Očekivanja o fenomenalnog provoda u Zagrebu, totalno su se izneverila. Za šest meseci, četiri puta sam izašao u grad. Peti put sam, kao referent za kulturu, vodio četu u Hrvatsko Narodno Kazalište. Ne sećam se koju smo predstavu gledali jer mi je vreme bilo ispunjeno pokušajima da stišam vojsku i da im objasnim kako nije ok da publiku i glumce na sceni gađaju bombonama i semenkama. Noćna mora.

Povratak u sadašnjost. Tanja i ja pred sobom imamo veče u Zagrebu. Na našu veliku žalost, kiša je prerasla u pljusak i nije bilo prijatno šetati gradom. Od svih znamenistosti koje smo planirali da obiđemo, izbor je pao samo na jednu – Restoran Korčula. Dakle, pečene hobotnice sa krompirom, Malvazija, svež hleb i maslinovo ulje. Ako prolazite, ovo je dobitna kombinacija. Dobar tek.

1. maj

Drugi dan našeg putovanja. Jutro je sunčano i toplo.

Granicu sa Slovenijom prolazimo bez zadržavanja. Kolona je bila ogromna ali smo je mi… hmmm… malo preskočili i nacrtali se prvi ispred carine. Tu sreću nisu imali naši zemljaci koji su autobusima putovali za Italiju – osam sati su čekali da dođu na red za proveru pasoša.

Kada smo već pomislili da će ovo biti rutinsko putovanje, ulećemo u ogromnu gužvu oko Ljubljane.

Praznik je i svi stanovnici Ljubljane su krenuli negde izvan grada. Kada kažem svi, mislim bukvalno na sve jer drugačije ne mogu da objasnim kilometarske kolone na obilaznici. Srećom, mi na motoru a narod kulturan – prave mesto čim nas vide u retrovizoru.

Po planu, auto-putem vozimo do Bolonje. U jednoj temi na forumu sam već rekao da se po meni ne isplati ovaj deo puta voziti lokalnim drumovima. Neprekidno se prolazi kroz sela i male gradiće, svuda semafori, gužve, nervoza… Zato smo opalili najbržom mogućom varijantom. Bolje da uštedimo vreme i da ga iskoristimo za lepše predele.

Propratni element “malo” brže vožnje bila je potrošnja. Imao sam utisak da stajemo na svakoj trećoj pumpi. BMW je na ovom delu puta gutao oko 9 litara. Kako smo napustili Hrvatsku pa prošli Sloveniju i ušli u Italiju, cena benzina odlazi u nebo. Jedan litar Supera 98 košta 2.17 Eura. Srećom, 95-tica radi isti posao “samo” za 1. 80 Evra. Kada se na to doda i putarina … dosta je skup ovaj naš hobi, naročito u Italiji.

Neposredno pre Bolonje, posle 1.300 kilometara maltretiranja po auto-putu, počinje ono zbog čega većina nas voli da vozi motor. Po prepoduci Pronta, krenuli smo putem SP65, starom vezom izmedju Bolonje i Firence. Najzad ta Toskana.

Nastavak putopisa ” Toskana, put kojim se češće ide ” možete pročitati u temi na forumu.

Novi broj Bjbikers magazina ugledao je svetlost dana u digitalnom formatu. Broj 6 Bjbikers magaziina možete prelistati ovde.