Nova priča iz serijala Tvigijeve priče deo je iz njegovog sportsko – letačkog dela života i njegovog pada, koji se srećom završio zgodom umesto nezgodom.
*Autor priče je Zoran Stevanović – Tvigi, a mi samo prenosimo njegove beleške.
Нешто се догодило у мојој лудој глави што ни сам себи нисам могао да објасним, али је било толико јако да сам само могао да се покорим и да гурам. Тренирао сам као манијак. Чекала су ме такмичења у џудоу. Трчао сам на ушћу, ишао на џудо и бокс, а ни тегове нисам заобилазио. Имао сам најмање два тренинга дневно, а понекад и више. Ма постао сам ватрени поборник здраве фискултуре. То је резултирало сјајном кондицијом, великом снагом, одличном разгибаношћу и вечито уморним стањем. Алкохол сам потпуно избацио из употребе и ретко бих се дрзнуо да попијем по које пиво. Мој напад самодисциплине наишао је на потпуно неразумевање у екипи. А како је свако чудо за три дана, то су се убрзо навикли. Како су се од мене већ нагледали разних будалаштина, знали су да само треба да сачекају да ме прође. На тренинзима џудоа смо радили пад унапред и преко десет људи. Ја сам емпириски утврдио да струњаче за џудо нису много мекше од асфалта. Тај опит сам успешно извршио у Призренској улици, а на велику радост присутног грађанства.
Возио сам узбрдо ка хотелу Москва. Било је предвече и саобраћаја у улици готово да није било. Само се са леве стране улице шуњао један Хилман тражећи паркинг. Празна улица ме је повукла да мало заврнем гас. И када сам готово био поравнат са Хилманом, возач примети са десне стране улице паркинг место, намота волан и препречи се испред мене. Излаза није било па сам се закуцао у њега као ексер. Једва да сам стигао да аутоматски прикочим и, када сам га већ скоро ударио, одбацио сам се и прескочио аутомобил. Урадио сам пад напред баш као на тренингу, и треснуо подаље од места удеса. То сам тако лепо урадио, да ме је мој сенсеи Курта видео, срце би му било на месту. Инерција ме је подигла на ноге тако да сам претрчао још неколико метара. Када сам се зауставио, окренуо сам се и потпуно аутоматски, не размишљајући, потрчао назад ка олупаним возилима. На то су се отворила врата од Хилмана и три клипана су се надала низ улицу. Дотрчао сам до мотора и ту стао. На памет ми није падало да јурим за изгредницима. Још поштено нисам ни знао у каквом сам ја стању. Предпостављао сам да или је аутомобил украден или су побегли зато што су били пијани. Мотоцикл је био забоден у аутомобил и прописно слупан. Трули Хилман се буквално распао. Одћопао сам до оближње такси станице и замолио мајсторе да позову милицију. Док сам прилазио таксисти су ми пљескали. Очито им се јако допала моја акробација. Одмах су позвали мурију.
Када је стигла патрола прво се чудом нису могли начудити како то да нисам повређен јер је аутомобил изгледао као да је тенк прешао преко њега. Затим су покушали да одгонетну шта се догодило и где су нестали људи из Хилмана. Поновили су моје предпоставке.
„Крађа или пијанство.“ мудро је закључио један од брка.“ Вероватно ће сутра да пријаве крађу и тако покушати да се извуку. А ти мали, јел ти радиш у циркусу када ти није ништа?“
И док смо покушавали да продремо у тамне стране људског ума, однекуд се појавише она тројица што онако херојски утекоше. Дошли су до милиционера и сами се предали. Зачуђени милиционери који су већ били обавили свој посао по питању удеса стали су да испитују посаду Хилмана.
„А где сте ви били до сада?“ питао је пуб.
„Побегли смо и сакрили се у парку.“ Oдговорише.
„Од кога сте побегли?“
„Од њега.“
Притом сва тројица упреше прсте у мене.
„Зашто? Јел вас напао?“
„Није.“
„Па зашто сте онда бежали?“
„Прво смо чули ужасан тресак и видели како човек лети кроз ваздух као птица и пада на земљу. Били смо убеђени да му нема спаса јер је одлетео чак горе до такси станице. А он се само прекотрљао и, ко на филму,устао на ноге, окренуо се и потрчао ка нама.“
„И тада сте побегли?“
„Да, и то што смо брже могли.“
„Па што сте се уплашили? Шта сте мислили да ће да вам уради?“
„Мислили смо да смо толико курате среће да од свих људи на овоме свету ми нађосмо баш да се сударимо са Брус Лијем.“
И ту смо почели сви да се смејемо, и пубови и ја и изгредници и сведоци – таксисти.
Неки дан касније почела је реанимација мотоцикла. Почела би и раније да сам ја био способан за акцију. Како сам био далеко од Брус Лија, а асфалт се показао као врло тврд, то сам се добрено угрувао. Чим ме је мало попустило навалио сам на ремонт олупине. Верна екипа је ударничким радом и налажењем делова из екипног штека, веома брзо оспособила возило. Глуви Таса је као чаробњак исправио рам да се није ни видело ни у вожњи осећало да је икада био крив, а мотор је био и сјајно офарбан па је изгледао боље него пре олупавања. Осигурање је, зачудо, коректно и експедитивно исплатило штету, што се њима у то време врло ретко догађало. Помислио сам да су у међувремену били обавештени да је оштећени био сам мали змај па су уцвикали. Чаробњак из доза је био поприлично издашан јер је несрећно моторче изгледало као да је само за ђубре.
Za utiske i još priča možete posetiti temu na forumu i ostaviti svoj utisak.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
