October 23, 2020
Naslovna Moto putopisi U inat Marfijevom zakonu

U inat Marfijevom zakonu

-

Meni su uvek lepi putopisi gde parovi zajedno uživaju u čarima putovanja na motociklu. Radnja današnjeg putopisa “U inat Marfijevom zakonu” odvija se spontano. Destinacija i ruta puta nisu se znali do samog jutra, čak i uprkos toem što je autor putopisa Dudic90 neko ko se bavi planiranjem u minut. Ovog puta je sve bilo spontano i neplanski. Dobro, skoro sve. U planu je jedino imao da će zaprositi svoju devojku. Uživajte u putopisu.


Dan pred godišnji odmor.


Posle sna od čak 2h, krećem na službeni put u Ljubljanu. Pored onako zanimljive vožnje (ironija naravno) kroz HR, uspevam čak čitav put do tamo da razmišljam kuda krenuti. Da krenemo prema Grčkoj – vreme većinom sranje. A i nešto me Grčka “ne radi”. Da krenemo prema Siciliji, brod 330+ EUR u oba smera za nas dvoje. Da krenem na Siciliju kopnom kroz celu Italiju – bolje od broda, cenovno isto ali nemam toliko dana odmora jer sam uzeo samo 1 sedmicu. Da vozim Jadransku magistralu kroz HR i da se spustim do CG i AL, može ali kiša u najavi i dole. Da krenem u Tursku – 3 sedmice pre toga sam išao u Gruziju autom preko Turske, i još mi je sveže sve tako da otpada i to. Uveče se vraćam sa puta u Šabac, mrtav umoran ali i dalje u meni ima entuzijazma da će neka vremenska prognoza pokazati nešto drugačije što mi ide na ruku.

“U početku vi oblikujete navike. Kasnije navike oblikuju vas.”
…Izreka koja me prati kroz život. Još kada u obzir uzmemo da se bavim logistikom i da sam navikao da mi je bukvalno svaki minut života, i privatnog i poslovnog isplaniran u detalj, sama pomisao da za par sati treba krenem na put, a da pritom ne znam gde i da nisam stigao da spakujem motor me jako, jako “raduje”…

8h pred polazak.


Ležim u krevetu i gledam prognozu. Uzalud. Većinom je svugde samo kiša. Odustajem. Pričam sa devojkom i kažem joj da ćemo ujutru u 8h krenuti negde. Gde sam rekao da ćemo krenuti, pojma nemam jer sam za 42h spavao 2h i nisam znao šta pričam od umora. Ona kaže da sam rekao ka Grčkoj…. na šta sam se iznenadio ujutru kad sam trebao da krenem. Da krenem tamo gde ne idem…

Into the unknown…

Dan kad treba da se krene (beše subota 21.07. godine tekuće). Ustajanje nešto oko 8h. Kafa, lagano pakovanje… Inače, pošto ja mnogo volim da kampujem, Dragana (moja devojka na probi već skoro 5 godina), je izrazila želju još mnogo pre svega ovoga da kampujemo negde gde budemo išli ove godine. Shodno tome, pakujemo i opremu za kampovanje. Inače, FJR samo na izgled ima velike kofere, zapravo su mali. Tako da smo nekako uspeli da se spakujemo. Nerado priznajem, ali Dragana je u svoj kofer stavljala i moje stvari. Što bi se reklo: uspeh je kad ubediš ženu da je sreća u malim stvarima. :aha:
Uz kafu i pakovanje, kažem ja njoj da večeras spavamo u Kopru u nekom kampu ako bude lepo vreme. Ona onako začuđeno gleda i kaže da sam pre nego što ću zaspati rekao da idemo u Grčku i spavamo u Vranju. Kako je krenulo sve prethodnih par dana, ništa me nije iznenadilo i pokolebalo. Razmislih 14 sekundi i odlučih da krenemo negde na Zapad pa dokle stignemo i kako se budemo uklopili sa vremenom i budžetom.

I tako negde oko 11h krećemo. Nisam hteo da žurim jer idemo autoputem. Na granicama klasika, 500 vozila, obiđeš ih staneš pred kućiću policije i milina. Inače, ovo mi je prva duža vožnja ovog motora. Još ga nisam procenio bio kako mi je legao. Do prvog odmorišta u HR (Rastovice) smo stajali 2 puta. Dragana ima problem sa (zadnjom) levom nogom koji se do sada nije reflektovao u vožnjama. Na ovom motoru je počelo da bude problem. Kada se nameste koferi, nikako ne može da namesti levu nogu. Bez kofera i prtljaga se povuče skroz nazad (jer FJR ima sedište kao autobus) i ispruži je malo, ali sada ne može pa pravimo jako česte pauze.
Vreme brzo prođe inače kada pratite table pored puta u HR. Od Batrovaca ka Obrežju 0-304km. To mu nekako dođe kao brojanje ovčica pred spavanje. 

Negde pred Zagrebom, u zaustavnoj traci vidim Piagio X10. Stanem i pitam šta se desilo i čovek priča da mu je pri 130 km/h ispustila guma i da je jedva ostao na motoru. A tek što ga je kupio u Našicama i krenuo kući. Ja izvadim kompresor i probamo da naduvamo i vidimo gde je rupa. Kad smo je našli, videli smo da ništa napraviti ne možemo jer je prevelika. Sva sreća što živi u Zagrebu pa je odmah pozvao priajtelje da dođu sa prikolicom. Imao sam dobru volju da pomognem, jbg.
Mi nastavljamo dalje ka Sloveniji. Na Obrežju spojilo među zonu kolika je gužva. Nekako se kroz krajnju levu traku probijem skoro  do policije. U tom momentu u smeru ka HR prolazi lik sa GS-om i javlja se. Sa nevericom se javim, pogledam Draganu, pogledam lampice na motoru, sve ok. GS se javio – nije dobar znak. 

Pogledam nebo, ono se crni. Stanemo na prvi Petrol da kupim vinjetu i da natočim gorivo i kreće zabava. Više od sat vremena konstantne kiše…

U inat Marfijevom zakonu

Gremo fantji…

Slovenija… Pre par godina kad god sam poslovno tranzitirao kroz ovu zemlju divio sam se prirodi. I tu se završavao svaki kontakt sa njom. 2016. godine mi se ukazala šansa da tu živim i radim. S obzirom da imam govornu manu i da reči koje počinju sa NE ( neću, ne smem, ne znam, ne želim) ne izgovaram (ili retko), prihvatam ponudu i selim se u Ljubljanu gde sam živeo prošlu godinu.
Onaj osećaj tinejdžerske zaljubljenosti i euforije se odmah javljaju, i pored naše lepe Srbije, u srce i glavu mi se stidljivo uvlače Slovenija i Ljubljana i tu ostaju zauvek.


Sa Obrežja po mestimičnoj kiši krećemo ka Ljubljani. Na Rudniku se sakrivamo u  tržni centar eLeclerc , u kafić da razradimo dalji plan. Vreme je već za to, skoro je 19h. Koper je još sat, sat i 15 minuta vožnje a kiša je tako da od kampa nema ništa. Odlučujemo da je najpametnije da prespavamo u Ljubljani. Pošto inače, nikad ili retko kada smeštaj tražim par dana unapred, bacam se na potragu prenoćišta preko Airbnb. Pošto tu ne nalazim ništa, idem na proverenu varijantu. Odlazim na mesto gde sam do sada mnogo puta spavao dok sam završavao svoju radnu dozvolu i dok nisam našao stan u Ljubljani i gde sada šaljem vozače da spavaju kada završavaju papire za prebacivanje u našu Slovenačku firmu. Smeštaj se zove GOSTILNA ŽIBERT. Bez doručka je 26 EUR po osobi sa taksom, dakle u našem slučaju 52 EUR. 30 EUR je sa doručkom ali pošto je on od 9h, nisam hteo. Pre je bilo 15/20 EUR ali je u međuvremenu vlasnik preminuo pa su sad čitav objekat uzeli 5 drugara u najam, renovirali sobe i to lepo, poboljšali higijenu i mnogo lepo rade. Momci su jako korektni i zaista ih preporučujem.


Taman kada smo došli do smeštaja, kiša je stala. Malo se okupali (red je ipak, jelte) i rešismo da odemo negde da jedemo. Onako samo u jaknama, odemo da Dragana proba po mom mišljenju najbolji kebab u LJ a i šire. Može da mu parira samo onaj kod Rajka u Monfalconeu a turski jok (valjda zbog priloga, otkud znam). Taman kad smo stigli do Nobel bureka na kebab, počinje kiša i vraćamo se ponovo mokri do kože. Tako da za slike Ljubljane ostajete uskraćeni. Mada nismo ni nešto preterano hteli da se cimamo oko slikanja iste, ja je znam kao Šabac, a Dragana je bila par puta kod mene, tako da… Prilažem jednu sliku od prošle godine čisto fore radi. Ko nije bio, neka obavezno ode, prelep grad.

Po povratku u smeštaj, razmišljamo gde ćemo dalje da idemo i pravimo neki inicijalni plan. Sutradan, krećemo oko 9h ka Kopru. Od 11h je u najavi kiša u Sloveniji, tako da imamo fore da popijemo kafu uz more sa uživanjem u suncu. Pada mali foto sešn i idemo dalje.
Jedan od mojih najboljih prijatelja već par godina živi i radi u Monfalconeu pa smo rešili da odemo da ga posetimo. I za slike Monfalconea ste ostali uskraćeni jer je grad baš sranje. Klasičan multietnički gradić u kojem je brodogradilište glavni posao, a stanovništvo pretežno iz Bangladeša i ako se ne varam  Maroka. Osim šabačke ekipe na privremenom i prinudnom radu, jedino što valja u tom gradu je kebab kod Rajka. Tako da doručkujemo ponovo kebab koji smo na putu do Gruzije par sedmica pre toga rekli da nećemo probati ko zna do kada. Što bi se reklo: reče svinja i leže u blato. :jee:
Poseta se malo odužila pa smo izbacili Veneciju iz dnevnog plana iako je za mene Venecija, igrala krucijalnu ulogu u ovom putovanju. Ali pošto mi je ovo putovanje već dokazalo da se ne da planirati, reših da mu se ne suprostavljam nego prilagođavam.

Inače, u Italiji sam najdalje išao negde 50-60km od Monfalconea. Nešto mi se nikad nije svidela i kad god sam se vraćao od drugara (kući) u Ljubljanu, osećao sam olakšanje po izlasku iz Italije. Pripišimo to tome što je taj deo generalno relativno slabo ekonomski razvijen, etnički dosta pomešan i bez preterane kulturološke baštine i osim Sistiane ništa nije ni imalo da mi se svidi.

S obzirom na to, rešismo da idemo malo dublje u Italiju i da joj dam šansu da mi se svidi. Shodno tome, plan za taj dan se ispravlja.
Od Monfalconea nastavljamo kroz kilometarske radove ka Palmanovi, Portogruaru, Veneciji….

Hm, dalje, dalje, dalje… Dalje smo za divno čudo pobegli od kiše. Pola sata od odlaska iz Monfalconea, tamo je bilo užasno veme. Inače, malo nam se i kupalo negde u moru. Gledali smo malo mapu i razmišljali smo o Riminiju. A kada pogledamo slike plaže tamo, vidimo da je isuviše komercijalizovano. Tako da smo odustali. Ali nikada nismo bili na obali Tirenskog mora… 

Shodno tome,  koristimo FJR-a za ono što je njegova svrsishodnost – jedenje kilometara. I tako, kilometar po kilometar, rupa po rupa “savršenih” Italijanskih puteva, litra po litra goriva od 1,6-1,8 EUR (u povratku sam ga platio jednom čak 1.91 EUR i to kao self service), pola litre po pola litre vode od 2 EUR i stigosmo na levu stranu cokule (da su putevi bolji zvao bih je čizmom).

Mesto u koje smo stigli, vika se Piza (ne PizZa ). Verovatno najpoznatija po slikama ljudi koji šatro drže toranj da ne padne. E, pa sad ćemo ga i mi..držati da ne padne… 
Usput sam inače pokušavao da rezervišem smeštaj neki povoljan jer je to veče po prognozi sledovala, pogađate – kiša. Istini za volju ne obilna ali svako je trebala da pada. I padala je… Ništa povoljno nisam našao. Posle 650 km, stigosmo na odredište. Kamp na samoj plaži. Ljubazna teta kaže 33 evropske novčanice za nas troje (treće je motor, snajka još nije noseća da ne pomislite odmah to). Kolega od te ljubazne tete mi kaže da će pasti kiša i pokazuje na skoro crno nebo. Reših još par minuta da probam da rezervišem nešto pa onda ako ništa, kamp pa šta nam Bog da.

Za 40e nađem smeštaj u gradu, 12km od nas. Odemo tamo a smeštaj ekstra. Zove se “SMILE TOWER”. Pitam ja Italijana čiji je smeštaj gde je toranj, on počeo da priča engleski gore nego kombinacija Valentina Rossija i Doviziosa. Ništa ga razumeo nisam. Mislim se ja u sebi, otkud te i pitah, sad mi glupo da te iskuliram a ne mogu da te razumem. Uglavnom, završi se i njegov monolog i ode on. Krenemo mi tu par stotina metara od smeštaja da kupimo neke hladne tekućine, kad ono sa naše leve strane toranj. Ispostavilo se da smo bili 600m od njega, ali u onoj žurbi ja nisam ni obraćao pažnju. I tako smo malo pronjuškali oko tornja, a glavni obilazak ostavismo za ujutru.

Nastavak putopis “U inat Marfijevom zakonu” možete pročitati na forumu jednostavnim klikom ovde.


Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Jovan Ristić
Pisanje tekstova za motociklističke magazine i sajtove počeo sam da radim 2013. godine iz strasti prema motociklima i moto sportu. Svoje prve "korake" započeo sam na dvotaktnim motorima koje obožavam i dan danas. Za mene motori predstavljaju strast, način življenja i smisao života. Ništa me u životu toliko ne dotiče kao zvuk motora... Poštujte sebe, nosite kacigu i ne konzumirajte alkohol dok vozite!
18,368FanovaLajkuj
1,287PratilacaZaprati
114PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se