Сделано в СССР – Ural M72 prikoličar

U vremenu kada predstavljamo potpuno električne motocikle, pažnju zauzima i jedan arhaičan motocikl koji danas ne bi trebalo da postoji. Ovo je ruski motocikl na kojem je vreme slomilo zub. Ural M72, jedinstven je u svetu motociklizma.

Nastao je kao kopija, a danas je unikat. Učestvovao je uz tenkove na Istočnom frontu, oslobodio svet od nacizma u Berlinu. Potom je penzionisan, služio kao prevozno sredstvo i radni konj za sovjetski narod. Danas je atrakcija i rekreativno vozilo.

Kopija koja je nadživela original

Drugi svetski rat, odnosno, nacistička Nemačka na pragu je Sovjetskog Saveza. Potrebno je što pre unaprediti i naoružati vojsku svim sredstvima. Između ostalog, postojala je i potreba za motociklom. Vremena za projektovanje i testove nije bilo.

Odluka rukovodstva je da se u potpunosti prekopira “BMW R71” i započne masovna proizvodnja. Motocikl se več odlično pokazalo u Vermahtu pa nije bilo sumnje da neće funkcionisati i na ruskoj strani.

Pet primeraka anonimno je kupljeno u Švedskoj. Inženjeri bi rastavili motocikl do šrafa. Merenjem postojećih delova izradili su tehničku dokumentaciju te je proizvodnja počela vrlo brzo. Prvobitno u Moskvi, mada je zbog rizika i dometa bombardera fabrika premeštana u Irbit, grad u planinama Urala.

Jedini podesan objekat je bila nekadašnja pivnica u kojoj je tokom rata proizvedeno skoro 10.000 primeraka. Nakon rata, fabrika je nastavila proizvodnju za potrebe domaćeg civilnog tržišta. Druga fabrika u Ukrajini, proizvodila je primerke za potrebe vojske. Iako se “M72” proizvodio na više lokacija, motocikli su identični iako se ukrajinski primerci nazivaju “Dnepr”. Prava oznaka je “M72”.

Civilna služba

Civilni primerci su bili blago poboljšanih performansi. Svaki primerak je prvenstveno upisan u vojnu evidenciju. U slučaju rata, vojska je imala pravo da preuzme motocikl na korišćenje.

Sam motocikl nakon rata mogao se lako okarakterisati kao tehnički zastareo. Uz to, svaki vlasnik je morao biti i pomalo mehaničar. Električni sistem i neprecizni karburatori su bili čest uzrok prljavih ruku. Neki bi rekli da se radi o lošem motociklu. No, “M72” se odlično uklapao u okolnosti običnog radnika i seljaka u SSSR-u.

Sve do početka proizvodnje “Lade” početkom sedamdesetih godina, većina naroda je koristila motocikle. Auto je pripadao bolje stojećem staležu. Motocikl sa prikolicom bio je jedino praktično rešenje. Njime se prevozila porodica, vukla drva, transportovala hrana na pijacu, itd. Kada stane, nije potreban mehaničar. Neko ko se “razume” u motore i osnovni mašinski alat dovoljni su da se motocikl pokrene. Prikolica, odnosno treći točak pružao je stabilnost i prohodnost. Sneg nije predstavljao problem niti nedostatak asfalta. Ako se zaglavi, uključite pogon na prikolici pa kroz blatišta, potok, kamenje, njivu, gde god da treba. To su bili “normalne” okolnosti u kojima su ovi motocikli uspešno funkcionisali. Ljudi ih nisu vozili iz entuzijazma i ljubavi prema motociklima. Vozili su ih iz nužde i potrebe da prežive svakodnevnicu ruralnih područja tadašnjeg SSSR-a. Potrošnja goriva kretala se od 8 do 12 litara, zavisno od ispravnosti i podešenosti agregata.

Propast i privatizacija fabrike

Svojevremeno, u punoj snazi fabrika u Irbitsku obezbeđivala je posao za skoro 10.000 zaposlenih.

Čak i da nemate iskustva sa proizvodnim procesima, zapitaćete se, šta radi toliko broj ljudi?
Karakteristično za Sovjetske fabrike tog doba jeste da se gotovo svaka komponenta motocikla izrađivala u samoj fabrici. Livenje cilindra i blokova, električna instalacija, stakla fara, ležajevi, itd. Nije bilo eksternih dobavljača. Takva proizvodnja zahteva veliku disperziju radnih profila i kadrova te i velike gubitke tokom proizvodnih procesa.

Početkom sedamdesetih godina, automobili, konkretno AvtoVAZ (Lada) značajno utiče na prodaju motocikala. Najteži udarac fabrika će osetiti za vreme kraha Sovjetskog Saveza. Kvalitet motocikala opada zbog nemarnosti i nedostatka sirovina. Radnici izlivene cilindre bacaju na gomilu, finalni prenos se sklapa i isporučuje bez ulja, između ostalih sitnih i većih propusta.

Jedan od procesa jeste izrada pokrivke za prikolicu:

Svaka pokrivka zahtevala je da radnik uzme “merku” direktno sa gotove prikolice kako bi izbušio otvore. Nakon toga, pokrivku bi prebacili preko drvenog panja na kojem radnik ručno čekićem i probijačem pravi svaki otvor. Proizvodni proces koji se nije unapredio još od Drugog svetskog rata, 60 godina kasnije.

Fabrika u takvoj organizaciji nije mogla da preživi izlaz i sukob na otvorenom tržištu. Početkom devedesetih, odlazi u stečaj. Nakon toga, promeniće više vlasnika. Početkom 2000. godine Ilja Kait, preuzima vlasništvo nad fabrikom koja nema ni struju zbog dugova. Ilja kreće u ogroman i težak posao da “Ural” postane profitabilan.

Od nule do izvoza u S.A.D

Danas, fabrika broji tek 150 zaposlenih. Motocikl, iako izgleda isto, pretrpeo je ozbiljna unapređenja i promene što je bio veliki izazov za fabriku. Na primer, izvorni upravljač bio je debljine 25mm. Industijski standard je 22mm, što je povlačilo novi prihvat na mostu viljuške, nove komande, prekidače, nosače retrovizora, druge sajle… Jedna pomena promera, povlačila je niz drugih promena.

Gotovo 75% komponenti dolazi od dobavljača širom sveta. Ruski motocikl sada koči “Brembo” kočnicama i oslanja se na “Sachs” amortizere. Umesto karburatora, cilindre napaja “Keihin” direktno ubrizgavanje. Neverovatno zvuči da “Ural” koristi komponente od istih dobavljača kao “Ducati”, “Triumph” i ostali. Kočiona klješta na zadnjem točku su “Hayes”, čije kočnice ugrađuje “BMW” na novom modelu “R1250 GS”.

Većina primeraka izvozi se u S.A.D i manji deo u Evropu. Pogotovo u S.A.D “M72” uživa veliku popularnost. Ural je jedan od nekoliko ako ne i jedini proizvođač na svetu koji proizvodi namenski konstruisan prikoličar. Interesantna pojava, povratak retro stila i trend avanturističke vožnje, pogodio je specifičnu klijentelu. Gotovo je nemoguće voziti ovakav motocikl, a ne privući ogromnu pažnju, kako motociklista tako i prolaznika. Mnoge turističke agencije nude i ture ovim motociklima. Iz blata, siromaštva i borbe za život, danas se plaća da ovim motociklom obilazite Barselonu, Njujork i Moskvu. Neko iz Rusije komentariše video klip:

“U Rusiji se Ural retko nalazi na putevima, ne zato što nije pouzdan ili nije moderan, njegovi su elementi terenski, to je za stanovnike sela, gde ne postoje putevi sa tvrdom površinom, za ribare i lovce. U detinjstvu šestoro nas bi Uralom krenuli na pecanje i kupanje. Ako ste se ikada vozili Uralom, nikada nećete zaboraviti tu buru emocija i adrenalina!“

Što je nekada bila svakodnevnica i deo detinjstva, danas se kupuje. Treba li nam puno da budemo srećni i ispunjeni? Šta imamo a za čim žudimo? Izgleda je privlačnost i čar Urala, dirnula unutrašnjost svojih kupaca.

Početna cena modele sa slike počinje od 17.000$. Na putevima Srbije ih još uvek nema.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…