Alpi i preko 20 planinskih prevoja, 10 dana solo avanture

Da li postoji nešto lepše nego spojiti lepo i korisno i sve to upakovati u jedan paket? Upravo je to uradio naš član foruma AMomcil. Porodicu je poslao avionom na letovanje, a da bi im se priključio otputovao je motociklom. Uživajte u današnjem putopisu “Alpi i preko 20 planinskih prevoja, 10 dana solo avanture”.

Posle divnog iskustva na prethodnoj solo prolećnoj turi 2019 (https://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/126728-evropa-i-malo-azije-14-dana-i-9000-km-solo-tura), planirao sam nešto slično i za proleće 2020, samo ovog puta na zapad do Iberijskog poluostrva, jer tamo još nisam bio bajkom.
Međutim, Korona se umešala u život sviju nas i taj plan je otpao.

U međuvremenu sam uzeo avio karte za porodicu, do Jadrana, čekajući da vidim hoće li se putovanja omogućiti. Bukvalno jedan dan pred njhov termin je Norveška dozvolila putovanje do većine zemalja EU i oni su otišli na četiri nedelje, a ja sam imao još nedelju dana do svog odmora i planirao sam da im se pridružim, na dva točka.

Užurbano sam radio na pripremama, proveravao opremu, kupio novu kacigu (LS2). Kupio sam i nove letnje kožne rukavice, što se ispostavio kao sjajan potez. Stare jesu sa Goretexom, ali su nešto manje i teško se skidale. Baš lepo što su imali 4XL na rasprodaji, taman za moje šape :).
Svog BMW-a R1150RT sam odveo do čika doktora, jer mi prednja svetla nisu radila, ni duga ni kratka, samo ona za maglu sa strane.
Ulje je promenjeno, zamenjen filter za vazduh, a i svetla su sređena uz napomenu da je zakrpljeno nekako, da ne bi imao velike troškove, a da ih imam za put.

Kupio sam karte za trajekt Treleborg-Svinoušće u zadnji čas, međutim uz jedan problem – nije bilo slobodnih kreveta u kabini (noću se putuje). Rezervisao sam fotelju, naslonjaču, moraću tako spavati nekako.
Sve je bilo spremno, odbrojavanje je moglo da počne.

1. dan (16.07.2020): Oslo – Treleborg

Krenuo sam oko 11 sati. Dan je bio vedar, ali hladan za ovo doba godine, čak i za Skandinaviju. Stao sam zato na prvu pumpu da promenim u zimske rukavice i obučem još jedan sloj ispod jakne. Posle par sati granulo sunce, otoplelo, pa sad stani da se malo skine. Tako to obično i ide na dužim putovanjima.
Putovao sam brzo, bez mnogo stajanja. Znam da imam trajekt uveče i nikad se ne zna šta se može desiti na putu. Opustiću se i odmoriti kad stignem blizu.

Na jednoj pumpi u Šveskoj imao sam interesantan susret – prilazi mi sredovečan Šveđanin, pita može li da sedne da ćaskamo. Još jedan ljubitelj motora koji posle jedne teže nesreće više ne može da vozi, ali i dalje ih jako voli. Na žalost, to neće biti jedina slična priča na ovom putu.
Ćaskamo, pričamo na engleskom i odjednom me pita da li sam ja možda negde sa Balkana, recimo Srbija ili Bosna? Da, rekoh, jesam, kako ste pogodili?! Kaže da je inspektor u penziji, da je radio duže od decenije za Europol u Švajcarskoj na trgovini ukradenih auto delova. Prepoznao mi je naglasak, ali i fizičku konstituciju. Znači, “radili” ste sa dosta mojih sunardonika, pitam ga uz smeh, a on odgovara “Da, recimo oko 50% je bilo odatle.”. I onda dodaje “Ali ti si drugačiji, jako si fin, za Srbina.”. Auh, hvala, valjda, ako je to bio kompliment.
Možda mi je pogodio misli, pa me je častio sladoledom – no hard feelings.

Na putu nije bilo problema, pa sam brzo stigao do juga Švedske. Odlučio sam da svratim i obiđem grad Lund, koji je jedan od najstarijih gradova u Švedskoj. Takođe je u njemu osnovan prvi univerzitet u Skandinaviji. I danas je poznat kao univerzitetski grad, sa velikim brojem mladih, puno kulturnih dešavanja i živim centrom.
Parkirao sam blizu čuvene katedrale i prošetao se gradom par sati. Zaista lep i živ gradić. Dok sam plaćao klopu shvatio sam da nešto nije u redu – nema mi ključeva od bajka. Trči nazad do motora, sa svom opremom i čizmama. Srećom, ostali su da vise u gornjem koferu, tačno pored vrlo prometnog šetališta. Ovo nije ni prvi put da mi se dešava tako nešto, jednom sam zaboravio ključeve u motoru u Bremenu sa srećom isto dobrim posledicama.

Bez većih trzavica sam ušao u trajekt i tu bi se priča obično završila. Međutim, tek je trebalo i prespavati nekako i ona naslonjača se nije baš dobro pokazala. Mučio sam se, šetao, vratio, probao ponovo, ne vredi, ne mogu oka da sklopim. Šetajući se po brodu sam primetio Poljake, vozače autobusa, sklupčane na podu u raznim ćoškovima, ispod stepenica i sl. Prostorija sa tim naslonjačama je imala prilično debeo i mek itison i negde oko 1 po noći sam odlučio da probam, morao sam nešto da uradim, trajekt je pristajao već u 5 ujutru. Savio sam jaknu kao jastuk i legao na pod, pored zida. E sad, ja sam u pedesetoj, operisao sam diskus herniju pre dve decenije, imam dva srasla pršljena i kilav sam čak i sa vrstom kreveta. Ali tu, na podu trajekta, spavao sam kao beba.

2. dan (17.07.2020): Svinoušće – Maribor

Noć je bila kratka i tvrda, ali čekao me je dug put. Trajekt je pristao jako rano u Svinoušće i odlučio sam da na jug krenem kroz Poljsku. Više sam puta već vozio kroz Poljsku i želeo sam da vidim neka nova mesta. Iskoristio sam neke radoznale Poljake na jednoj pumpi i pitao ih za savet. Preporučili su Lubin.

Lubin izgleda kao tipičan centralno evropski grad koji vuče poreklo iz srednjeg veka. Bio je deo velike Poljske kraljevine, pa deo Pruske i posle II sv. rata , kada je porušeno oko 70% grada, ponovo u Poljskoj. U centru grada ima lepih spomenika, ali su meni pažnju privukle stambene zgrade iz posleratnog, komunističkog perioda. Podsećaju na slične u našim krajevima, ali mi se veoma dopada kako su ih Poljaci sredili, što sam već radije viđao u Vroclavu i u drugim gradovima. Poradilo se na sređivanju okoline, na zelenilu i dečjim igralištima, a fasade su obnovljene i često obojene u različite raznobojne šare. Uspešan pokušaj da se udahne malo života u sive betonske kutije, a i ne košta mnogo – malter, četka, boja…

Šetajući Lubinom sam naleteo na neku garažu pretvorenu u centar Kyokushin karatea, kojim sam se nekad davno malo bavio. Poljake po ko zna koji put doživljavam kao spretne i praktične.

Ako se ikad zadesite u Poljskoj (a trebalo bi, nije manje interesantna zemlja od recimo Italije ili Francuske) obavezno probajte poljske vafle – gofre, meni najomiljenije.

Krenuo sam dalje, do još jednog mesta po preporuci – Valbžiha (Walbrzych). Naravno, za izgovor sam se pomogao Internetom (https://www.howtopronounce.com/polish/walbrzych).
Još jedan jako lep srednjevekovni poljski gradić, sa lepim starim centrom grada.

Put me je dalje vodio u Češku i kada me je glad pritisla, odlučio sam da pojedem nešto konkretno i svratim u neki manji gradić – slučaj je izabrao Mohelnice. Lep, stari centar sa kaldrmom. Puno lepih restorana, ali nigde ne primaju kartice. Na kraju kapituliram, nađem bankomat, ali nema keša… Setim se da pitam jednu lokalnu prodavačicu i uputi me u jedan stari restoran, iza ćoška – odmah sa vrata pitam i primaju kartice, olakšanje. Sjajna češka klopa, neki gulaš sa krompirima, prste polizah.

Idemo dalje, kroz Austriju. Sada se već mrak spustio i srećan sam što sam popravio farove pred put. Jako sam umoran, leđa već dosta bole, noge trnu i tražim prenoćište oko Beča i Graca. Međutim ili je već kasno za check-in ili nisam zadovoljan cenom i posle dosta traženja nalazim povoljan smeštaj kod Maribora. Ali treba stići do Maribora. A mogao sam lako da ne stignem.

Auto put je u Austriji posle Graca dosta vijugav. Pr brzini od oko 120-130 kmh priibližio sam se jednom dugačkom levom zavoju i kako nije bilo nikog ispred mene prebacio na duga svetla da bolje vidim u krivini. Istog trenutka je nastao potpun mrak, farovi su se potpuno isključili. U trenutku sam se osetio kao da mi je neko ćebe prebacio preko glave, nisam video bukvalno baš ništa, potpun mrak i crnilo, a u sred brzog zavoja. Srećom, nazreo sam neke farove daleko napred, pa sam pokušao da ostanem pribran, zadržim putanju, pustim gas i posegnuo ka prekidaču farova za maglu. To sam međutim u onoj frci uradio previše naglo, pa sam izgubio balans, ceo motor se zaljuljao pri nekih 100-ak kmh. Pretrnuo sam, udahnuo duboko i lagano ponovo probao. Ispalo je odlično, svetla za maglu na RT- u su jaka i široka i video sam bolje nego sa kratkim svetlima, sve je OK idemo dalje. Tada sam shvatio da sam se u tih par sekundi potpuno oznojio, osetio sam kako mi je balaklava mokra.

Zastao sam, stavio slušalice u uši zbog GPS-a – koristim Google Map i audio instrukcije – i lagano izvozao do motela, gde me je ključ čekao u kutiji pod šifrom, bilo je već oko 1 ujutru.
Sve u svemu – 20 sati u sedlu i oko 1200 km danas. Novi jednodnevni rekord za mene.

Nastavak putopisa “Alpi i preko 20 planinskih prevoja, 10 dana solo avanture” možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…