Postoji mnogo putopisa koje smo objavili u našem i vašem BJBikers magazinu, kao i onih koji još čekaju na forumu ili onih koji se tek pišu. Svaki od tih putopisa ima svoj poseban šmek i svaki je svojevrsni biser. Putopis koji smo pripremili za danas, a koji je napisao (i proživeo) naš član foruma ficoman ima jednu posebnu emociju. Do Soluna 110 somuna, mopedima u Grčku, tako glasi ime putopisa i rute koji su prošli pomenuti član foruma i njegov brat. Uživajte!
Nije važno šta ce ostati, već kakvi ljudi ćemo postati, ja živim sada i tako dan po dan. (Beogradski sindikat)
Već dugo smo na dva točka, naša priča se prožima još kad smo bili sasvim male bibe.
Davnih dana još bajsevima bili smo tandem koji je krstario auto-putem, od Auto Komande do Mostara, zatim posle treninga na Adi, sve do 25. maja, Dušanovom ulicom, preko Bulevara Revolucije sve do vrha Ustaničke ulice i onda spust do Dušanovca. To su bile lude vožnje pune naboja, ko će brže i ko će prvi. Uvek je bio bolji, ima noge kao bivo u parenju, ali nikad se nisam predavao svojim zgoljavim nogicama i zvukovima koji su samo svojsteni filmovima za odrasle, disao sam mu za vrat.
Na dva točka sa motorom počeli smo pre tačno 15. godina, kupovinom Piaggio free, italijanske pošte iz Novoga Sada, gde su uveženi. Posle nemile borbe odustaje i daje mi, ja ga završavam i kitujem i neslavno krivim ram na haubi Citroena GS. Tako smo se darivali, pa ja njemu dam trulog fiću da završi (uspeo je), zatim Apriliu Sportcity 250ie, kada su mi ukrali njegov Piaggio Zip 125.
To su te kubikaže, nismo išli na više, zadesila se tu i Honda PCX par godina, a onda sticajem čudnih životnih okolnosti gde poklekoh, na red došla je ona Kymco VisaR 110 mog druga, sa 4800km.
Nije je štedeo, težak tip, još 110kg, sve je to jadnica morala da trpi. Мој bratić malo pre mene kupuje nov Sym Magic 125.
Sada smo kompletni dva Papakija, spremni su da krenu u svet. Baš tamo gde se najviše u Evropi koriste.
Ljubav prema toj zemlji usadio nam je otac. Toliko je puta išao sa našom majkom, da nekog nekog vremena, prijatelji i poznacini kada treba da idu na letovanje, zvali su za preporuku koje mesto da posete, kakav je smeštaj, plijace, plaže. Sećam se godina, kada sednemo u Fiat Pandu 100hp i odemo kod njih za vikend i onda se zajedno vratimo, poskakujući po kolotrazima auto puta kroz Makedoniju, sa 140 km/h, gde on izgovara, polako, polako, ili kada nas sa prvim ozbiljnim devojkama sačekuje u Paraliji.
Neka ovo putovanje bude posvećeno njemu. Mile ovo je za tebe!
Planer i organizator puta je moj bratić Ogi, negde pred kraj 2021. godine, rekao je „Grčka u maju 2022. god.” Ne tako čvrstog karaktera, morao sam samo da se složim. Moja zamisao je bila i Crna Gora i Albanija, usled manjka dana, moj predlog je obijen.
Nekima smo ispričali naš plan, a mnogima smo i prećutali, posle reakcija ovih prvih :).
Put je trajao 7 dana, prešli smo oko 1950km.
Krenuli smo 23.05.2022. god., a vratili smo se 29.05.2022. god.
Hvala Božijoj ruci što nas je vodila kao čamcem po reci i usidrila u svakom mestu bezbedno i vratila u luku iz koje smo pošli.
Zborno mesto, kod mamite, obojica već odrasli ljudi sa svojim porodicama, sastajemo se u starom gnezdu, tako gde je najtoplije i najmilije.
Zemun 9:40, krećemo!
Plan je da ne žurimo, idemo da uživamo, stajemo gde nam odgovara bez presije. Prvi dan je, prethodne obaveze još tište mozak, zato polako, daleko je Vranje.
Put je van auto puta, osim do Vrčina gde se isključujemo i nastavljamo put Smedereva i Velike Plane. Velika Plana odmor i sladoled oko 11:30.
Nastavaljamo put Paraćina lokalnim putem gde stižemo u 13:30. Kafa, idemo dalje.
Ovo je i ujedno naš novi rekord, godinu ranije smo dobacili do Jagodine. Imam druga u Jagodini, ali nije u Srbiji, te propuštamo uvek drag susret i druženje i priče o dnevno političkim temama pomoravske varoši. Koj će koga.
Putna brzina nam je izmedju 70km/h-80km/h i to svima odgovara i nama i mopedima.
Niš, 5 sati efektivne vožnje, stigli smo u 15:35, u redakciju informativne kuće u kojoj moj bratić radi u samom centru. Već smo umorni, daj kiselu daj kafu, ostajemo pola sata, ma nema šanse, već smo na dvosedu ceo sat. Idemo dalje krećemo u 16:40.
Geografija se polako menja, sve postaje ravno i valovito, baš onako kako nam odgovara, pravo uživanje u vožnji.
Od Leskovca i Pečenjevca (baba Linda i Toma Zdravković), kroz Grdeličku klisuru koja je prazna skroz na skroz, upoznajemo nove tehnike vožnje u takozvanom “fetusnom položaju”, gde se sedimo na samoj ivici sedišta i spuštamo se što niže ka volanu, popunjavajući rupu između volana i sedišta, kako bi dobili što bolju aero dinamiku i ne bismo gubili brzinu na retkim usponima. To nam je bila glavna zabavas na ostatku puta.
Na samom izlazu iz Grdeličke klisure, nailazimo na sablasan prizor zarđalog mosta, na kom je odneto mnogo ljudskih života tokom Nato agresije 1999. godine, prilikom uništenja voza punog putnika. Nek se ne zaboravi!
Vozimo, vozimo vozimo, u Vranje nema laganje, nema dete bez j…..
Volim Vranje, naša ljubav počinje još pre skoro 10 godina, gde kao asistent jednog fakulteta dolazim u konsultativni centar na dva dana. Posle toga utvđujemo odnos, 2014. godine, kada usled umora na putu za Grčku, čujem zvukove, pokvarenog trapa na kolima i ostajem da spavam u istim sa ženom i ćerkom u ulici tipičnom za mala mesta, pod uticajem orjenta. Kaldrmisana ulica, male kuće, kamene ograde, a već u avgustu mesecu, ispred kuća stoje drva za slaganje pred predstojeću zimu. Ujutru naravno nikakvog kvara nije bilo, kvar je u glavi pripovedača :). Družili smo se nakon toga i 2018. godine na putu za Svetu Goru, kao i dalje što ćemo.
Sada je 18:30, ulazimo u grad. Smeštaj smo našli blizu Yumco fabrike na samom obodu grada, domaćića i objekat za poželeti, čistije nisam video.
Pravac grad, ceo dan smo se truckali, vreme je da se protegnu noge, destinacija kafana Moravče moj stari znanac, ovog puta u letnjoj bašti, gde zatičemo Vranjanski melos i neke ljude iz druge epohe, koji svojim pričama evociraju uspomene iz prošlih vremena. Hrana kao i uvek odlična.
Vranje se menja, bio sam u njemu pre četiri godine, sada su tu nove zgrade, centar je prepun radnji koje su u svakom gradu iste, zaposele su prostore starih majstora, koji su svojim zanatima i radnjama činili duh jednog mesta.
Moj grad već odavno nije isti, ali žao mi je i što manja mesta u Srbiji gube ono po čemu su bila prepoznatljiva.
Zato je on tu da odbrani sve.
Odosmo u smeštaj da spavamo. Laku noć deco!
Sutra nas čeka, nova tura, nova avantura :). Tamo gde večno sunce sja, tamo je Makedonija.
Današnji djir.
Nastavak putopisa Do Soluna 110 somuna, mopedima u Grčku možete pročitati u temi na forumu klikom ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
