Karl Fogarti je obeležio jednu eru superbajk šampionata krajem devedesetih godina prošlog veka. Ostao je poznat po tome što je nemilosrdno pobeđivao konkurenciju i nije se libio da ulazi u oštre duele. Iako je bio veliki šampion, njegov put do vrha nije bio nimalo lak.
Pošto smo na prethodnim stranicama pisali o Ducatiju 916, valjalo bi spomenuti i Karla Fogartija koji je vozio upravo 916 do osvajanja titule u superbajk šampionatu.
Karl Fogarti rođen je 1. jula 1965. godine u Blekburnu u Engleskoj. Fogarti je od rođenja imao kontakta sa motociklima pošto je njegov otac Džordž Fogarti vozio trke. Iako je od malih nogu vozio motocikle, Fogarti je tek sa 14 godina počeo da se takmiči i to na moto kros motociklima. Ubrzo je Fogarti želeo da se poput njegovog oca oproba u trkama na asfaltu što se pokazalo kao odlična ideja.
Učešće u prvim ozbiljnijim svetskim šampionatima Fogarti je započeo 1988. godine u Formula 1 TT svetskom šampionatu. Formula 1 TT šampionat u tom trenutku bila je nešto slično tek osnovanom superbajk šampionatu. Doduše u tom šampionatu nije bila tolika jaka konkurencija kao u svetskom superbajk šampionatu, ali to i dalje ne umanjuje uspeh koji je Fogarti ostvario. Dve godine za redom, 1988. i 1989. godine Fogarti je osvajao taj šampionat. Te godine Fogarti je zabeležio i pobedu na Isle of Man TT trci u kategoriji motocikala od 750 cm3.
Formula 1 TT šampionat 1990. godine spao je na samo šest trka te nije mogao biti proglašen šampionatom, već samo kao kup. Tako da je Fogarti poneo i titulu osvajača FIM Formula 1 TT kupa za 1990. godinu.
Iste godine, 1990. Fogarti je dva puta pobedio na Isle of Man TT trci. Jednu pobedu zabeležio je u prestižnoj senior kategoriji, a drugu pobedu zabeležio je u F1 kategoriji.
Fogartiju je postao jasno da mora da učestvuje u svetskom superbajk šampionatu ukoliko želi da se dokaže. Svetski superbajk šampionat bio je drugo najjače motociklističko takmičenje na svetu u tom trenutku, odmah posle GP šampionata. Fogarti je već 1990. godine imao nekoliko nastupa u superbajk šampionatu i na tim nastupima najbolji plasman bila su dva šesta mesta na stazi Donington Park.
Ulazak u superbajk šampionat
Tako se 1991. godine Fogarti obreo u superbajk šampionatu u privatnoj ekipi vozeći Hondu . U ovoj sezoni nije uspeo da se domogne podijuma, ali je pokazao konstantnost u završavanju trka te je šampionat završio na sedmom mestu u generalnom plasmanu.
Sledeće sezone Fogarti je učestvovao opet u superbajk šampionatu i opet je vozio za svoj tim, ali ovog puta na Ducatiju. U toj sezoni Fogarti je već u drugoj rundi šampionata, na stazi Donington Park došao do svoje prve od mnogih pobeda u superbajk šampionatu. Ipak ta sezona nije se sjajno završila za njega. Štaviše, u generalnom plasmanu završio je na devetom mestu i bio je slabije plasiran u odnosu na prethodnu sezonu.
Slabija pozicija u generalnom plasmanu može se objasniti i time što je Fogarti u istoj sezoni učestvovao i u endurance šampionatu na Kawasakiju. Fogarti je bio u ekipi sa Tedi Rajmerom i Mihaelom Simulom. Njih trojica uspeli su da dođu do pobede na trkama 24 sata Le Mana i na trci Bol D’or.
Te 1992. godine bilo je očigledno da Fogarti ne može potpuno da se posveti superbajk i endurance šampionatu istovremeno. Morao je da se odluči samo za jedno takmičenje, te je bez razmišljanja odlučio da će se ubuduće takmičiti samo u superbajk šampionatu. Tokom 1992. godine, dobio je ponudu da u 1993. godini vozi za ni manje ni više nego šampionsku ekipe Ducatija koju je vodio Rejmond Roš, osvajač superbajk šampionata iz 1990. godine.
Poziv od fabričke Dukati ekipe
Fogartijev timski kolega bio je Đankarlo Falapa. Šampionat 1993. godine bio je izuzetno zanimljiv i napet. Fogarti je pobedio na čak 11 od 26 trka, dok je Falapa pobedio na 7 trka. Najzanimljivija stvar je što titula nije otišla nijednom od ova dva vozača, već je pripala Raselu koji je vozio Kawasaki ZXR750 i pobedio na samo 4 trke i šampionat je završio sa prednošću od čak 30 bodova.
Caka je u tome što je Rasel bio konstantniji tokom cele godine i nije završio samo na dve trke, dok je Fogarti imao 5 trka na kojima nije završio u bodovima. 1994. godine Ducati je izbacio sada već legendarni model 916, a Fogarti je rešio da ne ponovi kikseve iz prethodne sezone. Za tu sezonu Dukatijeva fabrička ekipa je rekonstruisana i vođstvo tima preuzeo je Virdžinio Ferari. Glavni konkurenti za titule te sezone bili su Fogarti i Rasel.
Rasel je odlično započeo sezonu pobedivši na 4 od prvih 6 trka. Fogarti je 1994. godine bio mnogo konstantniji i do kraja je uspeo da preokrene šampionat u svoju korist. Tek zahvaljujući jednoj pobedi i jednom drugom mestu na trkama na stazi Filip Ajlend, Fogarti je konačno uspeo da osvoji titulu u superbajk šampionatu.
U sezoni 1995. godine, Fogarti se skoro lagano prošetao kroz šampionat, pobedivši na 13 od 24 trke, dok je 6 puta trke završio na drugoj poziciji, a samo dva puta nije uspeo da završi u bodovima.
Izlet u Hondu
Na iznenađenje mnogih, Fogarti je 1996. godine prešao u suparničku Hondu. Navodno je dobio dobru novčanu ponudu i obećan mu je motocikl koji će biti jednako konkurentan kao i Ducati 916. Ipak, stvari nisu išle po planu za njega i cele sezone se mučio da reši problem sa slabim prijanjanjem zadnjeg kraja Honde. U toku angažmana na Hondi Fogarti je uspeo da pobedi na 4 trke pri čemu je u toku cele sezone imao samo jednu nezavršenu trku. Pored velike konstantnosti nije uspeo da se plasira bolje od četvrtog mesta u generalnom plasmanu.
Povratak u Ducati
Bez mnogo razmišljanja, Fogarti je 1997. godine prihvatio poziv Ducatija da se vrati u njihov tabor. Sa druge strane u Hondu je prešao Džon Kočinski. Fogarti se nije najbolje prilagodio pri povratku na Ducati i zabeležio je čak 5 nezavršenih trka koje su ga na kraju koštale titule šampiona. Titula je otišla u ruke Kočinskom koji je došao na mesto Fogartija u Hondu.
Najtesnija titula u Fogartijevoj karijeri osvojena je 1998. godine, kada se opet do poslednje trke borio sa Hondinim vozačem za titulu. Ovog puta ljuti rival bio mu je Aron Slajt. Tokom cele sezone trijumfovalo je čak devetoro različitih vozača. Titula se odlučivala na stazi Filip Ajlend. Fogarti je na prvoj trci završio na trećoj poziciji, dok je Slajt završio na sedmom mestu. Druga trka bila je i odlučujuća jer je Fogarti završio na četvrtom, a Slajt na 6. mestu. Na kraju je Fogarti odneo titulu sa samo 4,5 boda prednosti!
Fogarti je 1999. godine bukvalno proleteo kroz šampionat. Pobedio je na 11 trka i zabeležio je 9 podijuma. Uspeo je da završi sve trke, a samo na prvoj trci na domaćoj stazi Brends Heč nije uspeo da zabeleži bodove. Sezonu je ubedljivo završio na prvom mestu ispred Kolina Edvardsa.
Tragičan završetak karijere
Na žalost 2000. godina nije dobro počela po Fogartija. Na stazi Kjalami, Fogarti je zabeležio na prvoj trci drugu poziciju dok drugu trku nije završio. Sledeća runda šampionata vožena je na stazi Filip Ajlend. Ispostaviće se da je to bio poslednji trkački vikend u Fogartijevoj karijeri. Tokom druge trke u jednoj od krivina pokušao je da sa spoljne strane obiđe jednog od vozača koji su zaostajali za ceo krug. Vozač kojeg je Fogarti obilazio u poslednjem trenutku počeo je da zauzima putanju udesno pri čemu je dotakao Fogartija koji je u tom trenutku bio tačno pored njega.
Fogarti je pri velikoj brzini izleteo na travu koja je bila vlažna od kiše koja je prethodno padala pri čemu je pao. Fogarti je zadobio tešku povredu ramena od koje više nije mogao da se oporavi u dovoljnoj meri da bi mogao da se takmiči u motociklizmu.
Za utehu Fogartiju ostalo je to što je karijeru završio kao najuspešniji vozač superbajk šampionata. Pobedio je na 59 trka i osvojio je 4 titule u superbajk šampionatu. Koliko je Fogarti bio uspešan dokazuje i to da je tek Džonatan Rea 2018. godine uspeo da sruši Fogartijev rekord po broju osvojenih pobeda.
U ulozi timskog menadžera
Fogarti se oprobao i kao menadžer Foggy Petronas ekipe u superbajk šampionatu. Petronas je razvijao motocikl za MotoGP šampionat, koji je zatim prilagodio pravilniku superbajk šampionata. Međutim, bez mnogo uspeha. Najveći krivac za slabe rezultate bio je sam motocikl koji nije bio konkurentan. Ekipa se ugasila na kraju 2006. godine.
Posle ovog angažmana Fogarti je pokušao da sakupi sponzore i sredstva da pokrene svoj privatni tim koji bi koristio Ducatijeve motocikle, ali je i taj plan propao. Fogarti je zatim najavio da će 2008. godine ući u šampionat kao menadžer oficijalnog tima MV Aguste, ali je ubrzo objavio da taj plan neće biti realizovan. Posle ovih pokušaja Fogarti se u potpunosti povukao iz moto sporta.
Fogarti nije bio među omiljenim vozačima među svojim kolegama jer je često znao verbalno da napada svoje konkurente. Karl Fogarti je jedan od vozača kojeg su navijači ili voleli ili mrzeli. Bez obzira na to, Fogarti je bio i ostao jedan od najuspešnijih vozača koji je obeležio jednu eru u superbajk šampionatu.
Tekst o Karl Fogartiju možete pročitati i u 6. broju našeg digitalnog magazina. Šesti broj možete pročitati ovde.
