Današnji putopis je malo drugačije. Zapravo, ovo su sabrana dela putopisa iz 2013. našeg Furious Pande, odnosno njegova najbitnija dešavanja vezana za tu sezonu. Kao i uvek, Furious Panda ponovo sve uspeva lepo da opiše i sva dešavanja predstavi na lep način u putopisu Bolje ikad nego nikad. Uživajte!
Drugačije nije moglo jer je 2013-ta bila dosta komplikovana godina, u svemu.
1. Posao
Udarila kriza reklamni biznis u Bugarskoj. Pošto mi nije sve jedno da li će neko iz firme ostati bez posla, neprekidno sam morao da se maskiram u biznismena i da oblačim sako umesto bajkerskog odela. Šljaka, šljaka, krug motorom, šljaka, šljaka…
Ovako izgleda osoba sa dijagnozom split personality:
Ko je ovde doktor Džekil a ko mister Hajd, nisam siguran.
2. Familija
Ćerka je upisala faks u Beču (čedo tatino štrebersko). Imao sam mnogo kreativnih ideja kako da je do tamo preselimo motorom, ali sam na kraju ipak shvatio da je auto korisniji za tu namenu. Da bi me nervirali, ova dvojica Poljaka su se parkirala tačno isprod prozora našeg hotela.
Iz košmara selidbe Tanja i ja smo izašli obogaćeni novim veštinama. Ako problem iz tačke 1 postane ozbiljniji, menjamo delatnost: brzo i kvalitetno sklapamo nameštaj iz Ikea-e.
3. JMBG
Proslavio sam pedeseti rođendan. Eeeeej… Pedeset godina. Pet decenija. Pola veka. Pet banki. Prva polovina od 100 godina. Jedni kažu: najbolje godine – drugi misle: sa će d’umreš. Jedni misle: šta glumiš klinca sa tim motorom – drugi kažu: u tvojim godinama… baš je super.
Kako god bilo, svi pokloni su bili vezani za motor i putovanja. Ništa viski, fikusi, grafike… Dobio sam dve GoPro kamere, BMW Rallye odelo (čeka se odgovarajuća boja), fotoaparat Leica, enciklopediju najboljih svetskih putovanja, maketu Čegevarinog Nortona staru 30 godina…
Da nisam, pod stare dane, malo preterao sa bajkerskim imidžom?
4. Sport
Ušao sam u kritične godine i vreme je bilo da počnem da se bavim sportom. Kada neko kaže da je vožnja motora sport meni uvek padne napamet da je i šah sport, tako da se to ne računa. Zašto sam izabrao boks, nemam pojma. Dobra vest je da me tokom ta dva meseca niko nije nokautirao (trener i džak ne uzvraćaju udarce), a loša je da sam uspeo da sjebem oba lakta. Kažu teniski lakat?!? Hmmm… Teniski… Teniski… Ni prošao pored tenisa.
Možda sam kratko trenirao, ali su posledice toga sa laktom bile dugotrajne. Ajde, još nekako sam preživeo to što nisam mogao da podignem flašu Koka-Kole, ali što se to odrazilo i na vožnju motora, to je već bio problem. Zbog bolova i totalne nemoći u rukama, da bih stisnuo kočnicu ili kvačilo, morao sam da se naginjem skroz napred i da bukvalno legnem na rezervoar.
Boks… Tenis… Motociklizam… Šta je zajedničko za ova tri sporta?
5. Slobodno vreme
Zipovano. Prekratko. Maštano.
6. Moto putovanja
Između gorenavedenih aktivnosti, nekako sam uspeo da ubodem “par” tura: Krf, Ohrid, Jonska ostrva (Lefkada, Kefalonijasranje, Zakintos), Slovenija, Jadranska obala, Sicilija sa malo Toskane, nekoliko kraćih tura po Bugarskoj…
Bilo je još puno prepreka, ali neću dalje da ih nabrajam i da se pravdam – prosto nisam imao vremena, a ni koncentracije da pišem na forumu. Uspeo sam da ispratim avanture velikana BJB-a, da im pozavidim na smelosti, da neke od njih sretnem uživo… i to je to. Nekako se oko novogodišnjih praznika pojavio višak slobodnih dana pa sam ih iskoristio da nešto našvrljam i svoje odsustvo makar delimično nadoknadim. Kao što naslov kaže: Bolje ikad nego nikad.
Kada 2013-tu pogledam u nazad, bilo je tu svega i svačega. Ako za prethodne godine mogu da kažem da mi je “vetar u kosi” doneo izuzetno zadovoljstvo, nešto novo i uzbudljivo, ove godine je motor postao sastavni deo mog života. Kao što znamo, život nije pravolinijska pojava koja sa sobom nosi samo sreću ili nesreću. Život je neprekidan niz uspona i padova a dosta vremena je negde u sredini. Takav će biti i ovaj, nazovi, putopis.
TVOJA OMILJENA MOTO SLIKA
OPŠTE DISKUSIJE > Fotografija
Kad kalendar kaže “proleće” onda je proleće i počinje moto sezona.
KEFALONIJA – VELIKA GREŠKA
PUTOVANJA, IZLETI, MOTO SKUPOVI > Predlozi za izlete i putovanja
Početak godine je i sigurno sada planirate putovanja za 2014-tu. Pre nego što Kefaloniju uvrstite u svoj plan, moram da vas upozorim: tamo je žestoko sranje. Mi smo išli ali bolje da nismo.
ZARAZA
MOTOCIKLISTI > Motoristi Na Drumu
Nije bilo teško pretpostaviti da se kuva.
Reč je o ženi koja je kao mala sanjala da leti Mig-om, koja ne spušta ispod 200 po nemačkim autoputevima, ženi koja sasvim smireno odgovara na mail-ove sa zadnjeg sedišta dok ja proveravam koliko GS može da digne… Moralo je kad-tad da se desi.
“Hoću i ja da vozim motor!” saopšti mi Tanja jednog lepog prolećnog dana. Ćutim kao zaliven. Da nije neki test? Provokacija? Već sam “par puta” spomenuo da bi bilo super da i ona… Ne uspem ni da završim rečenicu… “Jesi ti normalan… Ja da vozim motor?!? Ne dolazi u obzir!” Pognute glave sam morao da obećam da ovu temu neću više spominjati.
Muk. Tanja gleda u mene i čeka reakciju na ovu vest. Moram nešto da kažem.
“Odlično! Ako naletimo na neplanirani šoping, lakše ćemo se spakovati na dva motora nego na jednom.” Blesavi, samodovoljni osmeh na mom licu. Ponosan sam na sebe. Nije lako naći pravilnu argumentaciju kojom bi se pothranila krhka ženska motivacija vezana za temu “motori”.
Tanja me gleda… Gleda me onim pogledom koji kaže da je bolje da zaćutim.
DEČIJA RADOST
MOTOCIKLISTI > Motoristi Na Drumu
Ovaj motor baš izgleda moćno – ogroman, sav nekako nabildovan, opasni farovi, zlokoban kljun, preteće maglenke… Gps kao komandni pult. Ogromni metalni koferi podcrtavaju masu ovog predatora na dva točka. A tek zvuk… Bokser! Čuje se iz daleka. Sa ovim motorom nema šale – kao space shuttle je.
Upravo jedan takav se prizemljuje pored benzinske pumpe. “Do gore,” kaže ratnik dok laganim pokretima silazi sa ovog ukroćenog goropada. Crno hi-tech odelo od glave do pete, široka ramena, rukavice sa karbonima… Komunikator blinka na mat crnoj enduro kacigi. Dok u slow motion-u glavni junak odlazi ka kasi čuje se jedno “zvec… zvec… zvec…”. Uh, kako bi sada legla Carmina Burana umesto glupog bugarskog šlagera koji se čuje preko razglasa.
Sve oči su uprte u njega… OK, ne baš sve… Dva klinca otvorenih usta gledaju ovu epsku scenu. Kao u Ratu zvezda. Iskra razočarenje bljesne u dečijim očima u trenutku kada je Dart Vader skinuo kacigu. Umesto gospodara tamne strane pojavljuje se faca nekakvog neobrijanog bucmastog matorca. Klinci su razočarani jer su mali i neobavešteni. Ne znaju da to nije običan matorac. To je Furious Panda – prekaljeni ratnik evropskih puteva, diplomac drugog nivoa California Superbike School-a, nosilac više priznanja.
Pa šta ako je stariji dvadeset godina od njihovog tate? Sad će njima čika da pokaže da se pandi ne gleda u zube. U dva elegantna poteza preparkiraće motor ispred klinaca da iz blizine vide kakvom životinjom vlada ovaj matorac. Sa kacigom na laktu iz koje viri Red Bull, seda za komande svog X-Wing Fighter-a. Moćan zvuk boksera zapara vazduh. Pri brzini od 3 km/h Panda prvo obara motor na levo i odmah zatim na desno, ka parking mestu. Tokom ovog neverovatnog manevra, motor se naginje, telo se naginje… ali volan neće. Moćan zvuk zapara vazduh. Furious Panda down!!! Furious Panda down!!!
Kaciga na laktu! Da, da… neko je spomenuo da joj je mesto na glavi. Kaciga na laktu blokira ruku, ruka volan i motor ne može da skrene… Sledi prizemljivanje.
Sve oči su uprte u njega. OK, ne baš sve. Tata naređuje klincima da gledaju u sendvič a ne u prevrnut motor i bajkera koji se prosuo po asfaltu. Ostali sa pumpe pritrčavaju da pomognu. “Nema potrebe, sam ću da ga dignem.” Po instrukcijama sa You Tuba, prašnjavi Panda bez problema diže motor. Njemu ništa, motoru ništa. Da se još setio da spusti ćopavu pa da ima na šta da osloni podignuti motor bilo bi još bolje. Ipak, sa desne strane se veštim pokretom naginje preko motora koji jedva balansira i rukom spušta papučicu sa leve strane (svašta čovek može da napravi kada je pod adrenalinom). Motor je ispravljen i spreman za poletanje. U roku od dve milisekunde posrnuli heroj stavlja kacigu na glavu, oblači rukavice i nestaje u vidu lastinog repa.
Konzerva Red Bull-a se i dalje kotrlja po asfaltu.
Dobro je, na benzinskoj pumpi u sred Bugarske niko ne poznaje Furious Pandu – prekaljenog ratnika puteva Evrope, diplomca drugog nivoa California Superbike School-a i nosioca više priznanja (priznali su ga žena i dvoje dece).
KRFkanje
PUTOVANJA, IZLETI, MOTO SKUPOVI > Putopisi
Sedam slobodnih dana oko Uskrsa mojoj dragoj ženi i meni su dali mogućnost da otvorimo sezonu putovanja i da evociramo uspomene sa naše prve moto avanture. Ovog puta nismo sami. Sa Arsom i sa Dušanom sam prešao hiljade kilometara ali sada prvi put sva trojica vozimo zajedno. Tu su i naše saputnice, tako da je grupa kompletna.
Kristina i Dušan na BMW-u.
Dora i Arsa na Kawasaki Versus-u.
Tanja, moja malenkost i ja.
Kad se malo zamislim, moglo je to da bude jedno normalno putovanje… Ne znam koji me je đavo naterao da Arsi kažem kako Dušan odlično vozi a Dušanu da je Arsa jedan od najboljih bajkera koje poznajem… Kakva je to samo jurnjava bila… Kao deca: ko je brži, ko će bolje da obori… ko je master na dva točka. Alfa male sindrom u najčistijem vidu (ubiće me zbog ovog ogovaranja). Kad se zanesem i vozim “malo” brže, Tanja me lupne po kacigi. To je signal da usporim jer fotografiše ili joj prosto nije prijatno. Pokušavajući da stignem ovu dvojicu takmičara, glava me je zabolela od tupkanja.
Elem, na odlasku smo BRZO stizali do svake planirane destinacije.
Prvog dana od Sofije do Soluna…
… a drugog od Soluna do Igumenice. Tog drugog dana, predvođeni Dušanovim Navigatorom IV, omašili smo stari put ka Igumenici. I pored mojih pokušaja da ga stignem i da mu kažem da je već sedam puta trebalo da skrenemo levo, nisam uspeo. Vozi Duško bez milosti. Neznano kako, njegov gps nas je odveo malo na gore tako da smo neplanirano obišli severozapadni deo Grčke sve do Makedonske i Albanske granice. Ispostavilo se da taj deo puta uopšte nije tako loš za motore. Tup, tup po kacigi.
To što smo vozili brzo ne znači da smo stizali ranije. Uživali smo po neispitanoj grčkoj provinciji sve dok neko nije pogledao na sat. Uuuu shit… Već je pola pet i ako ne izadjemo na auto-put propustićemo trajekt u sedam. Kod Albukerkija skrećemo levo i pratimo zelene tabele.
To da treba da požurimo ovoj dvojici je dalo turbo krila.
Kao da su dobili licence to kill.
Da ne grešim dušu, zahvaljujući ovakvoj vožnji, na port Igumenice smo aterirali na vreme, pet minuta pre polaska broda.
Trajektom do ostrva ima nekih pola sata dremke.
“Dušane, izvini što prekidam tvoj intimni razgovor sa Kristinom ali šta sad pokazuje tvoj gps? Moj pokazuje vodu.”
Odmah posle iskrcavanja smo se razdvojili. Dušan i Kristina su mnogo pre nas, zajedno sa još četiri porodice, rezervisali smeštaj u luksuzan kompleksu Villa Thalia na severu ostrva. To je bilo nekih 30-tak kilometara udaljeno od našeg hotela u Paliokastrici.
Sledećih pet dana uživali smo u lepotama Krfa. U početku smo imali malih organizacionih problema oko sastajanja, čekanja jedni drugih, različitog vremena ustajanja. Šestoro ljudi sa tri motora na dve lokacije nije lako koordinirati. Dodatnu zabunu su pravili i neusaglašeni navigacioni uredjaju. Kad pošaljem Dušanu sms: “Upiši te i te koordinate, tamo se vidimo”, on mi odgovori: “Nema mesta za sve brojeve.” Sa’će čika to da sredi.
Veći deo vremena smo proveli zajedno ali je svaki par imao slobodan program i mogućnost da obilazi ono što ga interesuje.
Odmah da kažem, Krf je različit u aprilu i u julu. Prednosti proleća: prazni putevi, nema nesnosnih vrućina, jeftiniji smeštaj. Prednosti leta: možeš da se normalno okupaš u moru, više otvorenih restorana, plaže su sređenije.
Neću ulaziti u detalje. Za tih nekoliko dana bilo je tu za svakoga po nešto.
Arsa je smelo overio ledenu vodu. Čemu more ako se u njemu ne zapliva?
Tanja i Dora su želele da krenu njegovim stopama ali im je aprilska temperatura vode ubila motivaciju. Ok je i brčkanje u plićaku.
Pojedinci su sasvim jasno pokazali svoju ljubav prema plaži, plivanju i sunčanju.
Nije bilo mnogo otvorenih restorana ali smo se nekako snašli.
U najgorem slučaju:
He, he… neću da pišem o klopi. Ovog puta, jok.
Znam da ih sve nerviram sa gps-om, ali sad jedu i ne vide me.
ojim omiljenim putem popeli smo se do najvišeg vrha na ostrvu. Tu sam pre par godina ogromnim Intruderom učio kako se voze serpentine.
Na svakom koraku smo odmarali oči i uživali u predivnim pejzažima.
A da nije problem u mom Garminu?
Najveću radost pružilo nam je ono zbog čega smo i došli – vožnja prelepim lokalnim drumovima.
Vodjeni mojim nepogrešivim Zumom 660, pronašli smo hotel u kome smo Tanja i ja letovali pre četiri godine. Na žalost, bio je zatvoren. Gazdarica se još tada žalila na lošu finansijsku situaciju.
Na licu mesta smo napravili biznis plan za oživljavanje ovog izuzetnog mesta: bajkerski hotel! Ima veliki parking, bazen, trpezariju, kuhinju, desetak soba, na komunikativnom mestu je… Već vidimo našu budućnost: Tanja pravi grčku salatu i suvlaki a ja vodim moto grupe po ostrvu. Sve idealno… osim jednog detalja. Na netu smo otkrili da se hotel prodaje za 1,2 miliona evra. Nekakav investitor na forumu? Verujte mi, ovo je odlična prilika za ulaganje – uloženo će se vratiti za 40-tak godina.
I tako, dok smo trepnuli prođe odmor. Lepo smo se proveli i otvorili sezonu moto putovanja ali, definitivno, par dana na Krfu nije dovoljno. Zapravo, koliko god dana da si na Krfu, sve je premalo. Tanji i meni je bilo super. Podsetili smo se lepih vremena i poželeli da ponovo dođemo. Arsa i Dora su uživali do daske ali su morali da se vrate na posao. Za naša dva para bilo je jasno – palimo kući.
Na povratku je vožnja bila mnogo umerenija – falio nam je takmičar Dušan. Osim toga, na ostrvu je Arsa uspeo da dokrajči i onako istrošene gume pa nije bilo mesta dodatnom riziku.
Za razliku od nas, Dušan i Kristina su rešili da ostanu još jedan dan. Dok smo mi peglali 650 kilometara do Sofije (toliko je pokazao moj dobri gps), omladinci su dodatni dan iskoristili do maksimuma: plaža, izležavanje na bazenu, klopa… Vrhunac je bila večernja Uskršnja liturgija u obližnjoj crkvi… i onda sledi preokret.
Kad se cela ekipa vratila iz crkve, zatekli su totalni haos. Sve kuće su bile obijene i bukvalno ispražnjene. Crna i bela tehnika, nameštaj, koferi spakovani za sutrašnji put, dečije igračke, novac… sve je ukradeno.
Samo jednu kuću nisu pipnuli, naravno, kuću tradicionalnih srećkovića, Dušana i Kristine. Njih dvoje su zaboravili ključ sa spoljne strane vrata i verovatno su lopovi pomislili da ta kuća nije izdata. Tokom uviđaja, policija je objasnila da se često dešava da lopovi čamcima prelaze iz Albanije i bukvalno sve počiste pred sobom.
Sledećeg dana, živi, zdravi i nepokradeni, Dušan i Kristina su se vratili kući.
Naravoučenije: Ko rano rani, dva puta više vozi.
Čekajte, čekajte… nije još kraj ovog poglavlja. Treba da dodam nešto mnogo važno: To što Garmin proizvodi BMW Navigator IV, što dva uređaja skoro isto izgledaju, imaju isti softver i iste karte, uošte ne znači da će vas voditi istim putem. Zašto je to tako, nisam siguran. Nastavljam da proučavam ovu problekatiku.
Nastavak ove priče i putopisa “Bolje ikad nego nikad” možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
