Gde nema loših dana

“Tamo gde nema loših dana” glasi naslov putopisa našeg Branislava Obrenovića koji na forumu ima nadimak “Motoholic” i koji nam donosi još jedan fantastičan putopis. Ovog puta vodi nas u Meksiku na kraću avanturu. Uživajte.

Gde nema loših dana

Kad ‘oćeš da radiš nešto sumnjivo a okružen si pandurima, moja teorija je da to treba da radiš totalno vidljivo svima da te odmah provale. Onda si automatski manje sumnjiv jer panduri zaključe da si neka zamlata a ne neki lukavi krimos. Parkiran tačno na granici Meksika i Sjedinjenih Američkih Država, između dve kontrolne rampe a u blizini znaka koji na španskom i engleskom upozorava da je zabranjeno fotografisanje, izvadio sam prvo veliki fotografski stativ i nameštao ga jedno dobrih pet minuta. Onda je sledilo nameštanje foto aparata, pa pomeranje motora malo napred malo nazad da uhvatim kadar kakav mi se sviđa. Meksički graničari, naoružani do zuba, su me posmatrali malo nervozno, ali pošto sam taktički stajao sa američke strane žute linije koja obeležava granicu, nisu hteli ništa da mi prigovaraju. Amerikanci su me gledali namršteno ali ni oni nisu ništa rekli; okrenut sam im dupetom, dakle očigledno izlazim iz zemlje – uskoro više neću biti njihov problem. Tajmer na foto aparatu na deset sekundi, trk iza graničnog znaka, kez i – klik.

Jednom nogom u Meksiku, drugom u SAD. Crta na sredini znaka obeležava tačnu granicu dve zemlje.

Posle ove egzibicije naravno da će da sledi pretres, ali nema veze. Meksikanci su totalno opušten narod, pa već znam da će taj nazovi-pretres da bude više iz znatiželje nego zbog nekakve kontrole.

Da ne pakujem aparat i ne navlačim kacigu, poguram ugašen motor ka kontrolnoj kućici. Meks u uniformi mi već maše i pokazuje prstom prema liniji gde je pretres vozila. O, vidi kako lep znak, ček’ još jedna slika:

Graničar sada već počinje da galami na mene. Dobro, da ga ne iritiram dalje, odguram motor tamo gde me čekaju njegove kolege.

Kao što sam i očekivao “pretres” je trajao šest minuta i sastojao se od pitanja “BMW pravi i motore?”, “koliko ima kubika?”, “koliko brzo može da ide?”, i “stvarno, može i off road?”

Obožavam ovu zemlju.

Granični prelaz Tekate je najmanji i najbrži od tri granična prelaza između američke Kalifornije i meksičke Baha Kalifornije. Kada mi se ne žuri i mogu da biram, idem preko ovog prelaza. Čim se prođe kroz graničnu kapiju, do centra gradića Tekate ima samo sto metara. A u centru, veliki skver sa parkom u sredini, okružen prodavnicama, restorančićima, frižiderima sa svežim voćem, i takerijama. Takerija je – kiosk sa takosima. A ko krene iz Los Anđelesa posle doručka, u Tekate stiže tačno na ručak.

Takerija koju sam odabrao je bila jednu ulicu dalje od centralnog skvera. Tekate nije turističko mesto, pa gringo sa debelim BMW-om štrči, i na trgu će me saletati prodavci svega i svačega. Ova takerija nije za turiste nego za lokalce; to mi savršeno odgovara.

Ljubaznost i opuštenost radnika je nešto što prvo upada u oči nekome ko dolazi iz SAD. Parkiraj gde hoćeš; ostavi stvari gde hoćeš; ako nešto nema što hoćeš – otićiće u prodavnicu da donesu. Nema nikakve žurbe ni nervoze.

– Kvatro takos, por favor. De karne asada.

– Si amigo. I para tomar?

– Una Fanta de naranha.

Tako (jednina; množina je takos) počinje svoj život slično grčkom Girosu:

Goveđe šnicle, začinjene i naređane na vertikalni ražanj koji se okreće. Miris je božanstven.

Iseckano meso onda ide u tortilju, sa prilozima po želji. Ovaj narandžasti prilog u vazduhu je leteći ljuti sos:

Aaaaaaaah… Bienvenidos a Mehiko:

Gde mi je mapa? Aha, u torbi.

Naći valjanu mapu Meksika je iznenađujuće težak posao. O da, svaka knjižara u Kaliforniji ima meksičke mape, ali na njima su obeleženi samo asfaltirani putevi. Problem je to što meksička država Baha Kalifornija gde se nalazim ima ukupno pet asfaltiranih puteva; svi ostali su zemljani.

Od svih mapa i atlasa koji se mogu kupiti, samo jedan ičemu valja – Baha Almanah. A on se više ne štampa i ne može se naći nigde, sem na eBay-u, gde košta do $100. Kopiju koju sam poneo sa sobom sam dobio na pozajmicu, od kolege sa foruma ADV Rajder. Postavio sam oglas da pitam jel’ neko može da mi proda Baha Almanah, i pošto niko nije hteo, čovek iz Sijetla kojeg ni ne poznajem mi se javio i poslao svoj na zajam. Ovaj naš moto svet ne prestaje da me oduševljava.

Baha Almanah je ultra-detaljan atlas svih mogućih puteva poluostrva Baha. Toliko je detaljan da ga je 90-ih godina koristila Meksička Armija, jer je imao više ucrtanih puteva i mesta nego njihove tadašnje mape.

Putevi ucrtani na mapi su klasifikovani u pet kategorija. Doduše, ko je bio u Meksiku više od dva puta zna da je opis svake kategorije u stvari imaginaran; pravo stanje je malo drugačije:

1. Auto put. Prevod: Običan asfaltni put.

2. Dobro održavan zemljani put. Prevod: Zemljani put koji niko ne održava.

3. Sezonski održavan zemljani put. Prevod: Ovde je nekada postojao put.

4. Neodržavan zemljani put. Prevod: Kamenolom.

5. Staza. Prevod: Ovde koze dođu da izvrše samoubistvo.

Iako opisi umeju da budu “malo” neprecizni, putevi su ucrtani precizno, i mapa takođe ima ucrtane GPS koordinate. To je čini nezamenljivom.

Pošto sam ovo planirao kao opušten produženi vikend (tri dana), kategorije 3, 4 i 5 me nisu zanimale; a pošto asfalta ima na pretek u Kaliforniji, ni kategorija 1 mi nije bila interesantna. Dakle, kategorija 2: “dobro održavani” zemljani putevi.

Moj plan je bio da krenem iz Tekatea jugo-istočno kroz brda, prateći put koji mi je na mapi izgledao kao najmanje zahtevan; nigde nije bio obeležen pesak, i prolazio je navodno kroz niz sela, tako da sam kontao da ako imam neki problem, imaću gde da potražim pomoć (bitna stvar kada se ide samostalno van asfalta u stranoj državi). Taj put prolazi i kroz jedan nacionalni park, i na kraju se spaja sa “autoputem” broj 3, jednim od pet asfaltiranih puteva Bahe. Odatle bih nastavio ka krajnjem odredištu – gradiću San Felipe na obali uvek toplog Kalifornijskog Zaliva, odnosno Kortezovog Mora kako ga Meksikanci zovu.

Ručak gotov? Idemo!

Izašavši iz grada, krenuo sam kratkom deonicom autoputa, prema ukršanju sa zemljanim putem koji sam odabrao. Na jednom usamljenom delu autoputa naišao sam na katastrofalan sudar dva automobila. Neki udesi su očigledni, ali neke nikako ne mogu da shvatim; na primer kako se na savršeno ravnom putu sa kojim se ništa ne ukršta, po lepom vremenu i perfektnoj vidljivosti, mogu sudariti dva vozila, i toliko razbiti da se ne raspoznaje ni oblik ni boja ničega od čega su bili napravljeni. Ako je neko preživeo ovaj sudar, bio bih veoma iznenađen. Izbrojao sam ukupno osam policijskih i vatrogasnih vozila.

Još nekoliko kilometara asfalta, onda silazak i – promašaj , pogrešan zemljani put. U Meksiku vlada nestašica putokaza. Konsultovanje mape, računanje GPS koordinata na marginama, konsultovanje Garmina… Dvesta metara na zapad, još jedna raskrsnica… Opet nikakvih znakova… Valjda je to pravi put…

Budući da je putopis lepo opisan i da nismo uspeli sve da stavimo u jedan tekst, a da pri tome sve ostane pregledno, moraćemo vas zamoliti da čitanje putopisa nastavite u temi “Gde nema loših dana” na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka oko 10h šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…