Želja je često jača od bilo kakvog straha i brige. To je dokazao i naš član foruma Forsberg koji je ostvario svoj san i otputovao u Iran i tu u momentu kad možda nije bilo najpametnije otputovati tamo. Forsberg je ostvario svoj san, a mi smo dobili lep putopis: Ko reskira – profitira. Uživajte!
Odlučiti se poći u Iran krajem aprila 2024. nije bilo baš najjednostavnije. Neposredno pre željenog datuma polaska, Izrael i Iran razmenili su raketne napade koji su, naizgled, mogli biti uvod u ozbiljniji sukob. U tom svetlu, većina ljudi iz moje okoline navijala je da posetu Iranu ostavim za neki drugi put. Samo, kada bi onda taj drugi put bio?
Praznici su se ove godine poklopili tako da, uz 2 dana odmora, dobiješ 10 dana slobodno. Kada će se zvezde ponovo ovako poklopiti? To ne znam, ali znam da neće u narednih 5-6 godina. Imajući to u vidu, kao i informacije koje je objavljivao NY Times, a koji sam intenzivno krenuo da pratim tih dana, zaključio sam da je šansa za ozbiljan sukob jako mala i da se nema vremena čekati, već valja kofere pakovati.
Jedna od stvari od kojih je put najviše visio o koncu bilo je izdavanje karneta. Karnet je dokument o privremenom uvozu vozila koji je neophodno imati za neke zemlje u koje se putuje, a Iran je među njima. AMSS je izdavalac karneta na osnovu priloženih dokumenata i depozita.
Začkoljica je u tome što se dokument ne dobija na licu mesta. Umesto toga, neophodno je sačekati da AMSS kontaktira FIA-u koja određuje koji je iznos depozita neophodno uplatiti i ta informacija može da se čeka danima. Načelno, uplaćuje se 70% kataloške vrednosti vozila, s tim što iznos depozita ne može biti niži od 2.500 švajcarskih franaka. Ovo nije najbolje objašnjeno na sajtu AMSS-a, pa zato ovde naglašavam, da se ne nadate, poput mene, da će vam depozit biti oko 700e, a onda vas gorepomenuta informacija ošamari kad se najmanje nadate.
Pošto ni sam nisam bio siguran da li ću krenuti na put, u celu proceduru ulazim u zadnjem momentu i karnet podižem dan pre polaska, a na poslu potvrđujem da idem na odmor na mesec dana (7 dana praznici + 3 nedelje) oko 48h pre polaska.
Spakovavši odeću neophodnu za 7-8 dana skoro da sam spreman da krenem. Kao i uvek, ujutru imam trivijalne dileme koje odnose suludo puno vremena na rešavanje od kojih je najizraženija koje rukavice nositi: 1) letnje, 2) kišne, 3) za hladno vreme ili sva tri para? Verovatno najbolja odluka koju sam doneo je da ponesem sve.
U pripremi za put, koristio sam dva bitna štampana izvora, kao i teme na forumu. Lonely planet vodič se svaki put do sad pokazao kao odlično štivo za planiranje rute, ali knjiga koja mi je posebno pomogla da saznam šta da očekujem je „Welcome to my country“ Miše Hromčika, motoriste iz Zrenjanina, gde je opisao svoje putovanje u Iran (i druge zemlje) 2019. Da nju nisam pročitao, verovatno ne bih poneo sve rukavice koje imam, ali videvši da je Mišu i ekipu sačekao sneg u Turskoj u isto vreme kada i ja krećem, odlučio sam da se bar oko toga ne kockam.
Takođe bih pozdravio dva momka koji nisu članovi foruma, a koji su na dva VFR-a otišli do Katmandua, a kroz Iran prošli oko dve nedelje pre mog polaska. Zahvaljujući njima saznao sam unapred kakva je bezbednosna situacija u Iranu u najosetljivijem trenutku u zadnjih 45 godina, ali i koji je trenutni kurs evra- Iran se suočava sa ozbiljnom inflacijom i zamena love nije uvek najjednostavnija stvar, ali doći ćemo i do toga.
Planirana ruta kroz Iran koja će pretrpeti izmene što zbog manjka vremena, što zbog manjka dobrog vremena:
Beograd – Iran (3,5 dana)
Plan za prva tri dana je da vozim što više mogu kako bih u Iran ušao što je pre moguće i maksimalno iskoristio dane odmora koje imam na raspolaganju. To znači da prvog dana kroz Srbiju i Bugarsku pravim minimalne pauze, jer mi je cilj da uđem u Tursku i prvo veče da spavam u Jedrenu. Mada sam krenuo ujutru kasnije nego što sam želeo, u ovome uspevam i u Tursku ulazim bez problema, te u smeštaj za prvo veče stižem oko 20.30h.
Bitno je pomenuti da sam hteo da kupim vinjetu (HGS), ali su mi na prodajnom mestu, kad su me videli u motoopremi, na tarzanskom engleskom objasnili da nema potrebe da uplaćujem već da može da se plati i na naplatnoj rampi, gde treba. Pošto je bila gužva, nisam želeo da se objašnjavam, već sam se zadovoljan vratio na motor sa ciljem da što pre stignem u sobu.
Kada putujem sam, bukiram najjeftiniji pristojan smeštaj i to je i danas slučaj. Možda nije fensi, ali jeste čisto, ima veliki parking u dvorištu koje se zaključava i obilje mačaka raznih uzrasta. Ništa kao terapija mačetom nakon dugog dana u sedlu.
—
Što se tiče Turske nisam planirao bilo šta da posećujem, samo da vozim. Zbog toga, drugi dan započinjem oko 9h u pokušaju da izađem iz grada. Navigacija me vodi nekim suludim putem kroz studentski kampus gde se tu i tamo pojave mladi koji su zanoćili van svojih domova, pa sad bauljaju do kuće. Konačno uspevši da se domognem autoputa, otvaram gas i pratim putokaz na istok.
Nekoliko je delova Turske kojih sam se malo pribojavao u smislu vremena koje će da me sačeka. Oko Izmita gde se autoput penje u planine je prva „kritična“ tačka. Pre nekoliko godina ovde je Hromčika sačekao sneg i 0’C, a mene, srećom, samo prva kiša na ovom putovanju. Uz nju, temperatura pada (danas je 28. april, pa i nije za očekivati da bude mnogo toplo i po lepom danu) i posle nekog vremena vozim po jakoj kiši na 13’C. Kišna oprema se drži, mada na momente kapi kiše bole po prstima, jer su mi kišne rukavice samo mušema, bez bilo kakve ozbiljnije zaštite.
Na jednoj od pumpi srećem tri motora iz Italije, koji su krenuli za Kapadokiju, pa tako i vozimo zajedno do odvajanja za Ankaru gde se ja isključujem sa autoputa i silazim na magistralu koja prati Crnomorsku regiju i najkraći je put do Irana. Sišavši sa autoputa, vreme se popravilo i kiša je stala, a ja nastavljam maratonsku vožnju malo opušteniji do današnjeg motela na samoj magistrali u mestu Ilgaz.
Pristojno izgleda spolja, mada se vidi da je unutra dosta zapušten. Malo nakon što sam se parkirao i smestio, poželeo sam da podmažem lanac i prilikom dizanja na štender, zaboravio sam da imam pune kofere na motoru, opala koncentracija i motor pade na desni bok zveknuvši me štenderom posred cevanice. Motoru ništa, meni povređen ponos i poveći hematom na nozi. Sreća pa Turci hlade pića kao nenormalni, pa mi led nije neophodan, samo mala flaša vode. Ovo je i prvi put da će mi motor prespavati skoro u lobiju hotela. Napolju se sprema oluja, pa recepcioner predlaže da ga ubacim u zastakljeno predvorje.
—
Dal zbog praznika ili ko zna čega, ali magistrala kojom nastavljam vožnju drugog dana u Turskoj, magistrala koja je glavni putni pravac za istok bila je PRAZNA! Sad mogu da kažem da sam dvaput vozio pistu – jednom NAVAK i danas ovu deonicu. Duge brze krivine, a ti imaš na raspolaganju obe trake jer oko tebe nema nikoga! Sečes krivine kako ti odgovara i uživaš! Jedino o čemu brineš je dal će na granici da ti ispostave račun za prekoračenje brzine, ali otom potom. Današnji panduri su bili fini – na jedan pogled tablice nabaciše smešak na lice i dve reci: goodbye, goodbye. Siguran sam da su mi ozbiljnu lovicu ostavili u dzepu.
Inače mi nije jasno kako ljudi u Turskoj završe sa kaznama za prekoračenje. Bukvalno je svuda najavljen radar, dal je u pitanju kamera iznad puta ili panduri koji stoje tog dana na toj deonici. Uvek stoji obaveštenje. Samo treba na tom mestu spustiti brzinu i nema problema.
Najviši prevoj na kom sam danas bio je na visini od 2160m i on je druga kritična tačka koje sam se pribojavao. Za razliku od juče, danas je temperatura otišla i do 30’C što znaci da je i na visini bilo prijatnih 24’C. Zauzvrat, okitih znak nalepnicom, da je nađem nekad u budućnosti.
Za kraj dana dobih i jedno “volim te” i to, ni manje ni vise, od jednog papudžije ispostavilo se da mu je devojka naše gore list, pa ga je naučila nekoliko bitnih izraza i eto
Iskupljuje se Turska za onaj kijamet od juče.
—
Što se tiče vožnje, gde je drugi dan stalo, trećeg se nastavilo. Odlično vreme, mahom odličan put i prelepi predeli.
Tačnu nadmorsku visinu ne znam, ali put se nije mnogo spuštao u odnosu na visinu već pomenutog prevoja. Od planinskog pejzaža, posle samo jedne krivine, odjednom se zaravnilo i stepski prizori preuzeli su primat.
Okolo su stepa, skromne kuće i vojska koja je ovde mnogo primetnija nego bilo gde ovih dana. Baš često se naiđe na kasarnicu, oklopne transportere, vojnike u punoj ratnoj opremi. Ko zna kako je južnije ka Siriji. Sve nešto razmišljam kako kod nas nemamo prilike da vidimo vojne kontrolne punktove, male kasarne sa osmatračnicama, puškarnicama, betonskim blokovima i čeličnim (?) barikadama otpornim na metke, a onda skapiram da je ipak jako dobro što toga nema.
Poslednje veće mesto pred granicu sa Iranom je jedna rupa od grada, možda i najružnije mesto koje sam do sad video – Doğubeyazit. Niska trava, prašina, kao s neba pale zgrade i milion cisterni s naftom. Samo im fali gazda Topuzic da okiti jelku mecama, zekama i medama, samo – ne da nema jelke, nego nema bilo kakvog drveta. Samo Ararat u daljini.
Nastavak ovo sjajnog putopisa “Ko reskira – profitira” možete nastaviti u temi na forumu.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
