Za početak, nećemo vam puno dosađivati. Samo da kažemo da je ispred vas putopis koji je Komadić Legende Bjbikers. foruma, baš kao što je i Ruta 66 Komadić Legende puta u SAD-u. Uživajte u putopisu našeg člana Motoholic -a.
Moja stara putna jakna, prljava od bezbroj kilometara, je ležala u ćošku garaže, tu gde je spuštena pre pet meseci. Pored nje čizme, koje su nekad bile crne, a sad žuto-sive od peska, takođe su ležale u prohladnoj tami, još od udesa nevidevši asfalta.
SixFiddy im je pravio društvo svo to vreme, tih, ranjen i nepomičan. Bio je rasklopljen u oktobru mesecu radi operacije vodene pumpe i detaljnog servisa, taman pred put na koji sam otišao njegovim bratom, velikim GS-om. Veliki GS se sa tog putovanja nije vratio – meksička pustinja mu je došla glave. Ja sam se vratio kombijem hitne pomoći, rasklopljen u pustinji i sklopljen na hirurškom stolu.
Novembar sam proveo u krevetu; decembar na terapijama, pa u januaru polako opet na motor. Ali Kristinkin a ne moj, jer je SixFiddy i dalje čamio u garaži u delovima, moja desna ruka nesposobna za rad. Sa Kristinkinim motorom samo po gradu; januar, februar, terapije…
I onda u martu kada je ruka proradila, došlo je vreme da i SixFiddy proradi. Polako, deo po deo; prvo vodena pumpa, pa kvačilo, pa hladnjak… Na hladnjaku sam prebrojao varove kojim su zakrpljene rupe od kamečića i šljunka Kalifornije i Meksika… Pet debelih varova, kao ožiljci. Toliko ožiljaka i ja imam na sebi, isto tako debelih, kao varovi. Onda štelovanje glave motora, pa kočnice, pa ulje, pa akumulator…. Ostaviću viljuške za drugi put… Sad samo da okrenem ključ i pritisnem crveno dugme na kormanu…
I te noći, posle pet meseci, njegovo jednocilindrično srce je ponovo zakucalo. I moje je, čini mi se, zakucalo jače. Došlo je vreme da ponovo obučem moju staru sivu jaknu, obujem moje putne čizme, i na njima staru prašinu zamenim novom.
Komadić legende
Ruta 66 odavno ne postoji. Ono što se naziva progres pregazilo je spori vijugavi put koji je spajao Čikago i L.A., pa sada umesto njega imamo brze, moderne autoputeve sa duplim trakama i bez krivina. I bez duše. Jer iako je Ruta 66 možda bila spora, od samog početka je imala poseban šarm i mistiku kakav ni jedan drugi put nema. O njoj su se pisale pesme, snimali filmovi, i jedini je put na svetu koji je imao popularnu, višegodišnju TV seriju o sebi. Ljudi širom sveta su čuli za Rutu 66 – postala je američka ikona, kao Merlin Monro i Džejms Din.
No iako je izbrisana sa brojnog stanja Nacionalnog Sistema Puteva, Ruta 66 nije potpuno izbrisana sa lica zemlje. Pokoji komadić te legende i dalje odoleva naletu progresa i zubu vremena, i čeka nostalgične putnike željne da proputuju delom američke istorije. Kristin i ja smo jedni od tih putnika; i za naše prvo putovanje posle petomesečne pauze krenuli smo u potragu za izgubljenim delovima Rute 66.
Od našeg stana na obodu Los Anđelesa krenuli smo na istok širokim autoputem sa osam traka. Zove se Frivej 210 (Freeway 210). Dakle ne samo što moderni putevi moraju da budu pravi i dosadni, već i imena moraju da im budu dosadna. Frivej 210 nas je doveo do San Bernardina, grada na istočnom izlazu iz losanđeleske metropole. San Bernardino se pominje u čuvenoj pesmi Route 66. Ovuda je nekad prolazila Ruta; sada se njeni ostatci možda nalaze ispod ovog modernog asfalta kojim vozimo.
Sa Friveja 210 se prebacujemo na Intersejt 15 (Interstate 15). Još jedan široki autoput sa neromantičnim imenom. On ide na sever. Njime se vozimo do grada po imenu Barstou (Barstow), koji se takođe pominje u pesmi Route 66. Tu napuštamo Intersejt 15, i krećemo na istok autoputem Interstejt 40.
Na mojoj papirnoj mapi obeležio sam naselje Ludlou (Ludlow) koje se nalazi u sred pustare. Po mom proračunu, tu bi trebalo da se preživeli delić Rute 66 seče sa autoputem Interstejt 40 kojim idemo. Silazimo sa autoputa gde znak pokazuje izlaz za Ludlou, i primećujemo da to naselje više ne postoji. Tu je sad samo jedna benzinska pumpa sa malim restoranom. Paralelno uz autoput išao je nekakav pomoćni put. To je možda to što tražimo. Zaustavili smo se na raskrsnici da pogledamo mapu.
Sa autoputa je polako silazio crno-beli policijski auto i kretao se ka benzinskoj pumpi. Mahnuo sam mu; policajac je okrenuo auto i dovezao se do nas.
– Tražimo Rutu 66. Jel’ to možda ovaj put? – upitah ga kad je otvorio prozor.
– Jeste, to je Ruta 66. – odgovori veoma mlad policajac.
Upitah ga za stanje puta, i gde je sledeće ukrštanje sa glavnim autoputem. Reče mi da je asfalt u dobrom stanju, i da ima ukupno 77 milja (123 km) do kraja tog napuštenog dela Rute 66, i da se na kraju ponovo spaja sa glavnim autoputem. Momak je bio pričljiv; videlo se da mu je dosadno i da nisakim ceo dan nije progovorio ni reč. Za razliku od gradske policije, državni policajci ne mogu da biraju gde će da budu raspoređeni. Njega baš i nisu usrećili bacivši ga u ovu zabit.
Zahvalismo mu se na informacijama, upalismo motore, i nastavismo na istok – ovaj put ne autoputem već čuvenom Rutom 66.
Pust put, kroz pust krajolik. Na mapi je bio obeležen niz gradića i naselja, ali mi ni jedan ne vidosmo. I njih je izgleda oduvao progres.
Na jednom uzvišenju naiđosmo na nešto što smo do tada videli samo na slikama – beleg legende.
Mali predah i momenat za kontempliranje… Koliko li je samo motora, auta i kamiona prešlo preko ovog znaka u zlatno doba Rute 66? I koliko li je putnika davnih 50-ih i 60-ih stalo da se slika ovde, ushićeni da su iz srca Amerike Rutom 66 stigli do Kalifornije?
Sada ovuda saobraća samo vetar…
Nastavivši dalje ka istoku naiđosmo na znakove nestale civilizacije
I ovde je nekada verevatno bilo živo. Ali sada…. Benzinske pumpe i radnje ne mogu da žive od vetra.
Pravolinijske deonice puteva su mi skoro uvek dosadne. Ali ovaj put je nekako bio izuzetak. Čak mi se nije ni jurcalo. Da li zbog toga što je u pitanju Ruta 66, da li zbog potpunog nedostatka bilo kakvog saobraćaja, tek vožnja mi je pala savršeno opušteno. Umesto izmeštanja guzice pred svaku krvinu, procene ulazne brzine, kontrolisanog gasa groz krivinu i kalkulisanja izlazne brzine ka sledećoj krivini, ovde bajker može da meditira kao Budista nadomak Nirvane. Ravnomerno brujanje motora, i čovek može da se utopi u misli. Ili da uopšte ne misli ninašta.
Iz daljine uskoro izroni reklama iz 50-ih ili 60-ih godina… Ispod nje, crno-beli patrolni auto…
Ali taj patrolni auto već decenijama ne lovi prestupnike… U pitanju je lepo očuvan primerak penzionisanog presretača kalifornijske državne policije.
Cedulja okačena unutra kaže da je vlasnik auta gazda benzinske pumpe pokraj motela. Sam motel, star i zatvoren, je i dalje održavan u pristojnom stanju. Benzinska pumpa, takođe stara, je još uvek otvorena. Koga opslužuje ne znam; okolo nema nikakvih kuća na vidiku. Pošto očigledno nemaju baš puno mušterija, imao sam potrebu da kupim nešto od njih kad smo već tu stali. Benzin nam nije trebao, pa sam pazario baterije za foto aparat.
Nastavili smo dalje ka neizbežnom kraju ovog dela Rute i ponovnim susretom sa autoputem. Razmazani oblaci na nebu pastelne boje bili su nepogrešiv znak da smo još uvek u Kaliforniji.
Budući da je putopis pun prelepih slika, moraćemo vas zamoliti da čitanje putopisa nastavite u temi Komadić legende (Ruta 66) na forumu.
