Lepo je kad je godina puna dešavanja, kojih kod Furious Pande ne manjka. Danas smo izdvojili “Letopis 2011 – Godina boksera” u kojoj nas Furious Panda vodi kroz svoje moto avanture. Jedna od tih avantura je i čuvena BJBikers vožnja i kampovanje u Bugarskoj, koje Furious Panda opisuje iz svog ugla. Uživajte.
NE VOLIM JANUAR…
…ni bele zimske vragove…
Ne volim februar a ni decembar.
Ne… vo… lem!
Članovi ovog foruma dobro znaju o čemu govorim.
Ipak, da ne bih ovogodišnji letopis započeo kao nekakav namćor, moram da priznam – zima ima svoju čaroliju, čak i za bajkere. Tada naši ljubimci sanjaju svoje zimske snove a mi sanjamo naše. Da, nema onih intenzivnih emocija, nedostaje nam miris šume, adrenalin u krvi, vetar u kosi ali upravo to nas upućuje da se više okrenemo ka sebi i svojim unutrašnjim preživljavanjima.
Što je temperatura niža, to naša sećanja i slike onoga šta smo doživeli postaju intenzivniji. Tokom dugih zimskih večeri idealna kombinacija je dobro društvo, čaša crnog vina i razgledanje fotografija sa putovanja, prepričavanje dogadjaje, gledanje filmove iz kokpita, čitanje putopisa… Pretpostavljam da je tako i kod vas. Meni u tim trenutcima u stomaku zaigra leptirić. Nekako unutrašnje, imam utisak da i tada vozim.
Zima je često predstavljala inspiraciju za pesnike. Čak i nama, običnim smrtnicima, to godišnje doba probudi potrebu da sve lepe spomene prenesemo “na hartiju”.
BUDJENJE RANOG PROLEĆA
Kako početkom zime preovladjuju seta i misli o prošlim dogadjajima, tako se sa približavanjem toplijih dana sve češće pojavljuju iščekivanje i nestrpljivost. Kad će to proleće?
Kod mene je taj osećaj ove zime bilo dvostruko jači nego obično. Oni koji su čitali moje putopise, znaju da sam 2010-tu završio sa dva predivna primerka u garaži. Zbog toga mi je, tokom beskrajno dugih dana moto apstinencije, povremeno kroz glavu proletala slatka dilema – šta ću voziti prvog dana nove sezone?
Da li ću prvo osedlati Intrudera?
Zamišljao sam sebe kako ulazim u garažu, okrećem ključ i 1800 kubika u dva cilindra počinju da režu vazduh onim fenomenalnim, moćnim zvukom… Ubacujem u brzinu, odvrćem naglo gas, alarmi na automobilima se pale a meni osmeh ostaje deset metara iza. Ah… slatki zimski snovi…
Osim što je Intruder poklon od Tanje i samim tim ima jedinstveno mesto u mom srcu, na njemu sam napravio svoja prva putovanja, upoznao mnogo dobrih ljudi, osetio mirise borove šume… Na Intruderu sam ušao u bajkerski svet i zahvaljujući njemu sam rešio da tu i ostanem. Obožavam ovaj motor.
Sa druge strane je BMW R1200GS Adventure.
Prvi utisci su bili dobri ali još nismo imali prilike da se upoznamo. Prethodne sezone sam samo uspeo da ga razradim do prvog servisa na 1000 kilometara i onda je pao sneg.
2011-ta je trebalo da bude njegova godina. Planirao sam nekoliko relativno dužih tura koje su uključivale i silazak sa asfalta. Za to je, kažu, GS i napravljen. Imaću priliku da proverim da li su sve legende oko ovog motora samo prazne priče; da li su hvalospevi samo pokušaj da se opravda zajeb davanja gomile novca za ništa ili taj motor zaista poseduje ono “nešto”.
Kada učenik osnovne škole treba da prepriča neki doživljaj, obično počinje ovako: Osvanuo je divan sunčan dan. Tako počinjem i ja. Gradske ulice su najzad bez snega.
Život me je naučio da je strpljenje veoma korisna stvar jer, kada se na kraju želja ostvari, emocije budu mnogo intenzivnije. Uraaaaa… danas krećemo!
Dan je 12. mart 2011. Otvaram svoju četvrtu moto sezonu.
Otvaram garažu i gledam dva lepotana, Intruder i GS.
“Prokleta mogućnost izbora,” rekao je Džoni Štulić nekada davno (do duše, u drugom kontekstu). Kada je on to napisao (1982), imao sam 19 godina i nisam mogao ni da sanjam da ću ikada u životu imati ovakvu “mogućnost izbora”.
Sećate se priče o Buridanovom magarcu? Neodlučna životinja nije mogla da izabere izmedju dva plasta sena i umrla je od gladi.
Da ne bih ulazio u nepotrebnu moralnu dilemu tipa Sofijin izbor, rešim da budem potpuno nepristrasan. Koji motor prvi upali njega ću da vozim. Neka bolji (akumulator) pobedi. To je bilo dosta tehnokratsko rešenje lišeno emocija ali zato – fer.
Uslovi za takmičanje su bili skoro jednaki. Oba motora su istog dana oprana, ostavljena u garaži i na oba je upaljen alarm. Tri meseca ih nisam pipnuo. Akumulator na Intruderu jeste bio dve godine stariji ali je prošle godine motor upalio iz prve.
I šta mislite, ko je postao heroj dana?
Svojevremeno sam isto pitanje postavio na forumu ali je tema kasnije bila obrisana zbog neke svadje. Niko, apsolutno niko (uključujući i fenove BMW-a) nije založio na GS-a.
Epic fail.
BMW je upalio kao da sam ga juče ugasio a Suzuki je ostao nem. Počinje godina boksera.
Tog dana plan je bio da se sretnem sa još nekoliko kolega bajkera. Kada sam shvatio da ću voziti GS-a, odbio sam njihov predlog da se vozam nekakvim “banalnim“ asfaltnim putevima. Ja ipak vozim enduro, jel’te. Idem ja na Vitošu (planina iznad Sofije na kojoj često do maja traje skijaška sezona).
Čim sam izašao iz grada i počeo da se penjem, suv put je lagano postao prošaran vlažnim flekama, pa mokar, pa sneg sa strane, pa bljuzga na putu, pa sneg na putu, pa… led. Kada sam prvi put malo neopreznije dodao gas i kada je zadnja guma počela da šara levo-desno, us**o sam se ko grlica. Popališe se nekakvi sistemi za stabilizaciju motora i tako ostadoh na nogama.
Stojim tako i mislim: ovaj motor ima gomilu različitih režima za vožnju. Sigurno ima nešto i za ovakve uslove puta… ali kako se to uključuje? Koje dugme treba da stisnem… Treba li da ga držim stisnuto… da li motor treba da je upaljen ili ugašen… da li treba da je u brzini ili ne… Setim se one stare narodne poslovice: kada ništa ne pomaže, pročitaj user manual ali džabe – nisam ga poneo.
Dalje nećeš moći. Rešim ja da napravim nekoliko fotografija i nalevo-krug.
“Alo društvo… gde ste? Ja napravio turu po Vitoši pa, reko, da vam se pridružim na tim vašim suvim, “banalnim”, asfaltnim putevima…” Brzinom ranjenog puža, spuštam se niz Vitošu.
Isto veče sam postavio jednu fotografiju na Facebooku i dobio dosta like-ova.
Svi su bili oduševljeni motorom ali i mojom veštinom da vozim po zaledjenom putu. Šta ti je marketing, a?
Da sam se još setio da uključim grejače ručica, gde bi mi bio kraj.
ANOTHER TRIP(S) IN THE WALL
Od dana kada sam otvorio sezonu, pa tokom celog proleća, nisam silazio sa motora. Osim odlaska na posao i vikend vožnji, bajkersko vreme sam ispunio i sa nekoliko zanimljivih doživljaja.
Krajem marta sam prisustvovao oficijalnom Otvaranju moto sezone 2011 u Bugarskoj. O ovome neću da pišem iz dva razloga. Prvo, već sam pisao o tome i ne želim da budem dosadan; i drugo, nadam se da ću ove godine pisati o Otvaranju moto sezone 2012 u SRBIJI.
Samo par sličica za inspiraciju.
U aprilu sam išao na koncert Roger Waters-a u Zagreb. (detalje vidi ovde)
U maju sam pohadjao prvi nivo California Superbike School. (detalje vidi ovde)
Malo li je za tri meseca?
PRVA BRAZDA
Da bismo razbili maler sa prošlogodišnjeg kampovanja, kada smo zbog pojave vuka zbrisali glavom bez obzira (detalje vidi ovde), ove godine smo rešili da kampujemo na potpuno istom mestu – divlji kamp Govedarci ili kako ga Arsa zove, Beef-arci).
Prethodnog septembra je padala kiša a ni juni 2011-te nije bio ništa bolji. Vreme je bilo promenljivo: malo sunca, malo kiše. Arsa i ja smo išli motorima a Dora, Tanja, naš sin Luka i dva ljubimca (Denis i Gžeri) kolima.
Krenuli smo u petak kasno popodne.
Za ovaj put dobro smo se pripremili – kompletna kamp oprema, veliki pazar u supermarketu i pola kubika narezanih drva, spakovanih u Tanjinog RAV-a (sorry).
Kada smo krenuli, počelo je da se smračuje a kada smo stigli već je pao mrak. Iako smo izašli sa puta, Garmin nas je nepogrešivo doveo na željeno mesto. Nigde žive duše – opet smo sami u sred šume. U trenutku kada smo stigli i počeli da raspakujemo stvari, ljusnula je kiša. Bez problema smo zapalili vatru (litar nekakvog ulja za potpalu i gori ko ludo).
Postavili smo šatore, montirali tentu, jeli suvu hranu i otišli na spavanje.
Osvanuo je divan sunčan dan. Ali zaista… divan sunčan dan.
Ovakvu vrstu kampovanja volim jer si ceo dan zauzet poslovima koji su usmeren samo ka zadovoljavanju osnovnih životnih potreba: hrana, voda, krov nad glavom.
Da bi se ovo pisanije uvrstilo u moto putopis, moram da napomenem da smo ipak vozili motore.
Arsa i ja rešimo da “skoknemo do najbližeg sela po svež hleb”. Posle noćašnje kiše, oko nas su osvanuli samo vlažna trava i blatnjavi putevi. He, he, he… idealna prilika da probam enduro karakteristike GS-a… ali…uhhh… kako se ono uključuje off-road mod? Koje dugme treba da stisnem… Treba li da ga držim natisnuto… da li motor treba da je upaljen ili ugašen… da li treba da je u brzini ili ne… Kad se vratim kući, pogledaću user manual.
Ipak, rešim da probam i hrabro krenem u svoju prvu off-road vožnju.
Šta da kažem… prvih sedamnaest metara je bilo OK. Posle je krenulo kao po ledu. Prelazim uzbrdice, potočiće i kamenje ali na mokroj travi i u blatu, kako jače dam gas, zadnjica motora ode na stranu. Turing gume pune lepljivog blata – šare se ne vide. Obaram motor onako kako sam učio u CSS-u ali ne pomaže.
Kanda se nisam dobro pripremio za svoje prvo oranje. Gume nisu odgovarajuće, motor je u modu za krstarenje a šta je najgore, ja ni teorijski ne znam kako se vozi off-road. Kojom se koči, prednjom ili zadnjom, kako se dozira gas, kakao se menja položaj tela, u kojoj se brzini vozi…? Nikavu ideju nemam.
Za Arsu i njegovog Versysa, kao i obično, nema nikakvih problema – prolaze svuda. Kada ga pitam kako, on kaže: nemam pojma, prosto vozim. Miško je genije za vožnju.
Kada sam šesti put jedva uspeo da održim ravnotežu, shvatim da od ovog nema ‘leba i da je bolje da ga potražimo (hleb) u obližnjem seocetu. Oranje po okolini ostavljam za drugi put. Podvijenog repa, zaobilazim sve prepreke i vozim najravnijim i najsuvljim delom puta sve do asfalta. Kroz glavu mi prolaze heroji BJB enduro vožnji: Hitman, Kepo, Busman, Popsi… Daleko je sunce.
Jedino što sam sigurno znao za enduro vožnju je da vozači uglavnom stoje uspravno kada prelaze prepreke. U marketinške svrhe, dok smo se po ravnom vraćali u kamp, popnem se na nogare.
Tanja oduševljena: “Kako samo moj muž dobro vozi.” “Jes darling.” Možda je trebalo, zbog vizualnog efekta, da naprskam motor i sebe sa malo blata, ali kasno… a i ko će to posle da pere.
Ostatak dana proveli smo tipično kamperski.
Motore više nismo dirali, samo smo ih slikali.
Da ne bi sve bilo tako idilično, mali incident se desio oko deset uveče. Opušteno ćaskamo, pijuckamo vino i glockamo poslednja rebarca sa roštilja. Luka je već otišao da spava. Samo šum reke i pucketanje vatre ispunjavaju prostor oko nas… Kakva uživancija. Oko nas kilometrima nema nikog. Tako bar mi mislimo.
Odjednom, totalno neočekivano, ni iz čega, iskoči nekakav crnpurast lik… WTF… i oduzme nas od života. Čovek izronio iz mraka i počeo da govori na nekom čudnom bugarskom dijalektu. Shvatamo da je ovčar koji je video vatru pa je došao da osmotri šta se dešava. Nisam mogao da odolim a da ne slikam Tanju i Arsu dok pokušavaju da razumeju o čemu ovaj priča.
Kako se pojavio tako je i otišao.
Nemamo pojma koliko je dugo bio tu i posmatrao nas pre nego što je prišao. Čak ni dva psa nisu osetila njegovo prisustvo. Par dana kasnije jednu od fotografija sam posvetlio i …
Ubrzo je došlo vreme za spavanje. Sa lakim osećanjem nelagodnosti da nismo sami u šumi, krećemo ka šatorima. Ko sekirče, ko nož pod jastuk… Nikad se ne zna – toliko filmova smo gledali.
Noć je protekla mirno ako isključimo tri ustajanja zbog laveža naših četvoronožnih čuvara prijatelja. Izgleda da su i oni ozbiljno shvatili situaciju.
Sledećeg jutra, popili smo kaficu, doručkovali i napravili još nekoliko fotografija.
Usledilo je pakovanje stvari (najlošiti deo kampovanja) i pravac Sofija.
To je bilo to – divlje kampovanje uz off-road vožnju (u pokušaju). Dobro zvuči, zar ne? Check.
Informacija za čitaoce: Imam jos dosta lepih fotografija ali nisam lud da ih postavim. Može Lalajku da se svidi pa da reši ponovo da povede 700 bajkera u Bugarsku. (čitajte deo koji malo kasnije sledi. Mislim… strašno…)
Nastavak dela “Letopis 2011 – Godina boksera” možete pročitati u temi na forumu jednostavnim klikom ovde.
Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?
Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…
