July 25, 2021
NaslovnaMoto PutopisiOd Austrije do Srbije je logično preko Albanije

Od Austrije do Srbije je logično preko Albanije

-

Naš član foruma MilanS odlučio je da napravi jedno lepo putovanje i to je lepo pretočio u putopis “Od Austrije do Srbije je logično preko Albanije”. Iako je naglasio da mu je ovo putopis u pokušaju, mora mu se odati priznanje za jako lepo napisan putopis. Uživajte!


Hajde da pokušam i ja da napišem neki mali putopis. Mnogi koje sam pročitao ovde su mi bili inspiracija za vožnje, pa možda i moj bude nekome od pomoći.

DOSADNI UVOD

Dao sam otkaz, uzeo neiskorišćeni odmor i počeo da razmišljam gde bih i šta bih. Poslednja nedelja je planirana za more, prva da se pozavršavaju neke gluposti, a između bi valjalo uglaviti neku vožnju. Devojka neće motorom na more ovaj put, pa hajde onda da se navozam pre toga dok mi dupe ne utrne. Korona, granice, potvrde o vakcinaciji, smaralo me sve to, a ni vremena nema previše, pa sam shvatio da je idealno da odvezem Jadranku. Onda je tu krenulo kalemljenje šta bi još moglo da se poveze. Aj malo još odozgo, aj malo još ispod, aj listaj temu sa dobrim deonicama u okruzenju. Uglavnom, plan je bio da nema nekog plana. Krećem ka Sloveniji, malo se tamo vozikam, pa niz Jadran ka CG. Svaki dan koliko mi se vozi i koliko mi prija. Akcenat na vožnji, obilaženja ne previše, a ako padne i neko kupanje, tim bolje.

Obzirom da prvi put idem sam na (za mene) duži put, u krajeve gde nisam išao, a situacija je takva da nisam imao vremena za neku pripremu i istraživanje, dolazim na genijalnu ideju. Napravim lepo temu ovde, nazovem je Interaktivni putopis, pisem kako putujem, a dobri ljudi mi daju savete šta bi valjalo da obiđem i šta ne bih smeo da ne vidim na putu koji me čeka tog ili sledećeg dana. Pošto sam, po običaju, nabio mnogo stvari u malo vremena, ne stižem to da uradim pre puta. U međuvremenu shvatam da ni na putu neće baš biti previše vremena za tako nešto, pa zato evo običnog, neinteraktivnog putopisa. 

Priprema motora se svela na punjenje Scottoiler-a, on je uvek spreman za put. Moja priprema je bila malo komplikovanija. Hteo sam da mi centralni kofer bude što prazniji, ali treba vući patike, papuče, vreću za spavanje, ležaljku i gomilu gluposti koje ne znam za koji andrak vučem sa sobom, ali i dalje ih vučem. Kupujem i svog najboljeg prijatelja na ovom putovanju, mali tronožac od 350 kinti, da bar imam neku krštenu sliku sa puta. Rešio sam da je četvrtak dan kad polazim, pa sam se u sredu razleteo na sve strane da završim šta treba i spakujem se nakon toga. Uspevam sve da završim i napakujem, stalo je i nešto rakije, pa ajde kod devojke na noćenje i ujutru na put.

1. dan
Četvrtak, 10.6.2021.

Ovo je bio jedini dan na putovanju za koji sam unapred imao plan. Opak plan. Izlazim na autoput, puštam muziku, zavrćem gas, palim tempomat i čekam da se upali rezerva. Stajem, sipam gorivo, pušim cigaru. Ponovim ovo par puta i stižem na odredište, Bohinj.

Ustajemo oko 8, pije se kafa, devojka se sprema za posao, a ja imam samo da vratim na motor stvari koje sam sinoć skinuo. Oko 9 smo ispred zgrade i umesto da ona mene isprati na put, ja nju ispraćam na posao i ostajem ispred da se napakujem do kraja. Trenutak pun suza. Devojka place što idem sam, gume plaču što znaju šta ih čeka, a meni duša plače za njima, što znam da će od blago kockackastih guma za par dana biti pretvorene u izrazito kockaste.

U 9 i neki minut krećem na put stazicom posutom laticama ruža.

Od Austrije do Srbije je logično preko Albanije
Od Austrije do Srbije je logično preko Albanije

Ok, nisu latice i nisu ruže, ali nema veze, meni je lepo kao da jesu. Treba mi ovo, treba mi dobra vožnja, malo da razbistrim misli i odmorim glavu, a latice ruža mi nisu neophodne.

Od Tašmajdana uspevam da stignem čak do polovine Kneza Miloša bez ikakvih problema, a onda se komunikacija javlja i obaveštava da je prazna. E Kinezu moj dragi, radio si odlično par godina, gde me sad izdaješ. Srecom, u torbici je još jedna, identična, pozajmljena od drugara, pa ću samo da stavim nju na prvoj pauzi.

Autoputem bratstva i jedinstva hitam ka Hrvatskoj kroz koju sam u prošlosti samo tranzitirao. Na ekskurziji nas nisu pustili ni u WC da idemo, računaju teraju 200 usijanih glava u autobusima, bolje da trpimo do Slovenije.


Najveća zabava mi je bila provera je li sve i dalje na motoru ili je nešto otpalo i moje tripovanje da ne vidim dobro. Idem ka nekim oblacima, kiše nema, ali malo malo pa mi neki mravi lete u perifernom vidu. Idem malo brže, ali nije baš warp brzina, pa da mi se sužava vid. Kad su se ti mravi jednom prilikom bas namnožili shvatam da prska neka sitna kišica i kapi beže sa vizira. Ok, vidim dobro, sve ok. Ulećem u pljusak, vidim nadvožnjak ispred sebe i rešavam da se tu zaustavim. Nisam ni spustio nogu, vidim i pumpu ispred sebe. Trebaće mi 20, 30 sekundi do tamo, nije strašno, idemo tamo. Na pola puta do pumpe, kao da je neko ugasio kisu. Od pljuska do toga da nema kapi kiše za bukvalno dve sekunde. Sjajno, idemo dalje, nema zaustavljanja!

Granicu prelazim bez problema uz ćaskanje sa graničarom oko toga šta je razlika između MT09 i mog motora. Izgleda da sam tu konačno stigao oblake za kojima jurim, kiša je već ozbiljnija i ne deluje da ću proleteti kroz nju, pa se odlučujem da stanem na pumpu da doručkujem. Vadim gibanicu. Deo slatkiša koje je devojka ubacila, da mi se nađu, ispadaju iz kofera, pa za kaznu resavam da ih smažem momentalno. Nakon fine pauze, punog stomaka, praznijeg kofera i sa zamenjenom komunikacijom krećem dalje.

Voznja je prijatna, sve sam obavio sto je trebalo, samo gorivo nisam sipao. Nakon nekog vremena vidim da bi i to trebalo da resim, pa gledam po Garminu gde je sledeca pumpa. Vidim da je u blizini i bezbrizno nastavljam. Od pumpe na mapi uzivo ni traga ni glasa. Okej, nema veze, ubrzo je druga, imam goriva. Pali se rezerva, ali ja prilazim toj pumpi vrlo brzo. Evo i putokaza, tu je pumpa za 2km.

Cek, cek, sta je ovo? Zasto je precrtana pumpa na putokazu?

Dok ja razmisljam o tome, stizem do odmorista na kome bageri ruse ono sto je ostalo od pumpe. Uh, ovo mi se vec ne svidja.

-Garmine, leba ti, gde je sledeca?
-Eto sledece za jos 30km.

Ok, od skoro sam u rezervi, ima goriva za do tamo, ne moram cak ni brzinu da smanjujem. 30 kilometara kasnije stizem do pumpe, samo postoji jedna mala zackoljica. Pumpa je sa druge strane autoputa. S moje strane je samo prazno odmoriste na koje stajem da vidim sta cu. E moj Milane, ti sanjas o nekom putesestviju po nedodjijama, a na autoputu u civilizaciji ostajes bez goriva.
Do sledece pumpe na autoputu tesko da imam goriva, do najblize van autoputa, opet jako tesko, ne rizikuje mi se. S druge strane, ne pretrcava mi se autoput i ne ostavlja motor ovde u sred nicega, sa gomilom stvari na sebi. Dok sam mozgao sta cu, ljudi sa nasim tablicama koji su bili na parkingu odose dalje, pa ostadoh sam. Pred kraj cigare, ulazi kamion na parking, nase tablice. Moj si! Odem do kamiona, covek stao da doruckuje.

-Zdravo zivo, radi li sledeca pumpa ili i nju ruse?
-Mislim da je ruse, cek da proverim.

-(na radio) Pero, radi li slece pumpa, ona kod *****?
-(sa radija) Ma jok, ne radi, mislim da je ruse.

-Cuo si, ne radi. Nemas goriva?
-Ma nemam, ne radi ni prosla, a neku pre nje sam prosao i evo me ovde bez goriva. Nista, sad cu da pretrcim preko, valjda ce mi prodati 2 litra goriva u flasu, a ti mi molim te gledaj motor dok ja odem po to.

-Imas kanister za gorivo?
-Ma nemam, kupicu flasu vode, prospem i natocim gorivo.

-Ajde s druge strane kamiona, otvoricu ti ja boks odavde, pa uzmi balon tamo.

Sa balonom u rukama pretrcavam autoput i preskacem bankine. Sipam gorivo, uzimam dva sokica da se rashladimo moj spasitelj i ja i ubijam se da kasirki objasnim da nisam kupio balon vode, nego da je to moj balon, do skoro prazan, a sada sam ga napunio gorivom. Nazad na odmoristu nisam ni stigao da iskopam noz iz torbice, kamiondzija je vec skocio iz kabine i preklao jednu flasu da napravimo levak. Prozborismo koju, on mi dade sapun i pusti vodu iz kanistera u kamionu da operem ruke i ode dalje.

Sa 6 litara u rezervoaru gas do sledece pumpe (ne one koja se takodje rusi, nego pumpe nakon nje). Shvatam da sa mojom idejom o flasi i 2 litra goriva nigde ne bih stigao. Punim rezervoar i nastavaljm dalje. Uskoro stizem i zuti kamion Krusevackih tablica, sviram i masem coveku koji mi je pomogao. On tera za Italiju, a ja dalje svojim putem.

Do nekih 50km pre Ljubljane nista zanimljivo. Tada ponovo ulecem u pljusak, stajem pod nadvoznjak, pusim cigaru i gledam gde cu i sta cu. Ispred mene odmoriste ogradjeno, zatvoreno. Na mapi ne vidim drugo. Mnogo me mrzi da vadim kisno odelo. Zapravo, mrzi me da ga posle pakujem u prepun kofer, ali svejedno. Kad se malo primirilo, krecem i planiram da sidjem u prvo selo, da popijem kafu. Nesto nisam imao srece sa pronalazenjem zgodnog mesta, pa se vracam na autoput i stajem na Petrol pumpi u mestu Vodotucine. Sipaj gorivo, uzmi kafu i uzivaj u pogledu. Sa zvucnika na pumpi cepa Indira. Pogledam motor, a on kao da porucuje: “Jesi ti krenuo da se vozis ili da pijes kafe? Aj penji se pa da palimo dalje”.

Od Austrije do Srbije je logično preko Albanije
Od Austrije do Srbije je logično preko Albanije

Tako i bi. Cas posla sam se obreo na Bledu. Jako je lepo jezero, vec sam ga obisao jednom prilikom, dopalo mi se, ali bih sada na neko malo manje komercijalno, a malo vise prirodno mesto.
Ko je bio, verovatno zna ovo mesto. Reci cu samo da sam napravio omanji kolaps da bih napravio ovu fotografiju. Svi su se zaustavljali mislici da mi treba neka pomoc, a odlazili misleci da mi treba samo psihijatrijska pomoc, cim sam tu stao da se slikam.

Od Austrije do Srbije je logično preko Albanije
Od Austrije do Srbije je logično preko Albanije

Od Bleda do Bohinja vozim lagano, otvorenog vizira i uzivam u mirisima i prirodi. Prolazi se kroz mala sela, turisticka mesta rekao bih i kroz predivnu prirodu. Prvi pogled na Bohinjsko jezero me odusevljava. Odlucujem da krenem putem oko jezera, da vidim kako izgleda, pa cu kasnije da resavam spavanje. Imam preporuku za odlican kamp, ali ne nosim sator, vec samo vrecu i hammock/lezaljku. Prognoza ne obecava bas, pa nisam siguran sta cu. Iduci putem pored jezera vidim putokaz za Hostel pog Voglom. Ostao mi je naziv u secanju kao najpovoljniji smestaj koji sam video na Bohinju. Koci! Polukruzno, pa u smeru putokaza. Hostel je uz jezero, samo je ta ulicica izmedju hostela i jezera. Deluje kao ok prenociste za jednu noc. Nista fensi, prilicno staro, ali cisto. Za 21 euro dobijam krevet u zajednickoj sobi i dorucak. Zasto to, a ne odvojena soba? Pa zato sto sam u zajednickoj sobi svejedno sam, a zajednicko kupatilo delim samo sa jednim likom koji je negde u hostelu. Sjajno!

Placam sobu, uzimam kljuc i odlucujem da odmah produzim dalje oko jezera, dokle moze. Odlazim samo do wc-a. Nakon obavljenog posla pustam vodu, a ono deo vode izlece iz solje i pada mi na patike. Hvala gorotex-u sto radi posao.
Ok soljo, 1:0 za tebe, ali sad znam za jadac. Pamtim, pa vratim.

Ispred hostela mi prilazi momak koji je tu na odmoru, raspituje se oko motora, odakle sam i kaze da i on vozi motore. Zove me na pice, ali ipak pravimo dogovor da popijemo nesto kada se vratim iz voznjice.

Odlazim dalje niz put pored jezera. Kad vise nije moglo motorom, njega ostavljam, vadim klopu i vodu iz kofera i nastavljam dalje peske. Nisam mnogo presao i vec sam nasao idealno mesto za veceru. Klupica sa koje je pogled fenomenalan u svakom pravcu. Narednih par slika su sa mesta gde sam ostavio motor i pogled sa klupci na kojoj sam jeo, ka jezeru i na drugu stranu.

Odusevljen jezerom, pajzazom, time koliko je sve besprekorno cisto, ali i prilicno umoran, odlucujem da se vratim u hostel i konacno smestim. U hostelu je i poveca grupa klinaca koji su tu na nekoj rekreativnoj nastavi ili sta god. Kada sam stigao nazad u hostel, u toku je bila zurka na otvorenom. Naravno, tresti srpska muzika. Uros, bajker slovenac, me ceka za stolom na ulazu.

-Sad si parkirao, hocemo sta popiti? Pivo? Nesto zestoko?
-A sta mislis o domacoj rakiji, kvalitetnoj?
-Idem po casice!

Konobarica je oprala aparat za kafu i trenutno riba pod, ali je nekako sarmiram da mi ipak napravi jedan espreso. Na kraju sam se ja branio kako necu kafu, da je ne mucim, a ona navaljivala da nije problem i da ce mi napraviti kafu koju god hocu.

Izlazim ispred, Uros ceka sa casicama, spustam kafu i idem do motora po rakiju. Krece neka poznata melodija, vidim da su klinci u transu, ali ne znam o cemu se radi. Krece i refren: “Miki, Milane, bas mi ne das mira…”. Vadim telefon da snimim i mislim se: “Hvala vam braco slovenci, niste trebali”. Prilazi mi uciteljica i objasnjava nesto oko mog snimanja, kaze da nije ok, otroci su to. Kakvi otoci? Tek planiram u Hrvatsku da vidim njihove otoke. Aha, otroci. Prastrajte uciteljice, ipak sam ja dete bosanke i pandura, treba mi malo vremena da ukapiram. Dogovaramo se da ja kao obrisem snimak i sve je ok. Vazi.

Sedam da popijem koju sa Urosem. Ide prica o putovanjima, voznjama, gde ici i sta videti. Obavezna tema je i Korona, kakva je situacija ovde, tamo…  Ide prica, ali ide i rakija jos bolje. U 21:15 animator svira fajront za klince. Oni se spremaju da dignu omanji ustanak zbog gasenja muzike i uspevaju da se izbore za bis. Naravno, Miki Milane ponovo tresti, ponovo su svi u transu, a ja zavrsavam cetvrtu rakiju i gledam sve to. Razidjose se otroci u krevet, Uros i ja ostadosmo da pricamo, a nivo rakije u mojoj flasici opada dramaticno brzo.

Doslo je vreme da se bezi u sobu. Prijalo bi mi da konacno skinem moto opremu, da se okupam, a valja i videti sta sutra.

Imao sam ja u glavi neki inicijalni plan sta bih i kako bih, onako okvirno. Samo taj plan nisam nikome saopstavao, jer sam znao da cu ga menjati, pa ce ljudi samo da se brinu sto ne ide nista po planu.

Po tom planu, za sutra sam zamislio da skoknem do Louis-a u Villach-u, pa jos i Mangart i da picim negde juznije od trenutne lokacije. Uros me upucuje i na Vrsic pass. Gledam malo mapu, padaju na pamet nove ideje, dok se tusiram to razradjujem u glavi i menjam plan.

Malo se dopisujem sa devojkom, izuzetno zadovoljan odlazim u krevet i padam u san momentalno.

Nastavak putopisa “Od Austrije do Srbije je logično preko Albanije” možete pročitati u temi na forumu klikom ovde.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 


Jovan Ristić
Malo je reći da volim motocikle. Od malih nogu postali su moja ljubav, strast i način življenja. Vremenom sam sve u životu predodredio motociklima i motociklizmu generalno. Treća sam generacija motociklista u mojoj porodici. Moje pisanje je produkt mog iskustva i velike ljubavi i svakodnevnog života sa motociklima.
19,260FanovaLajkuj
1,287PratilacaZaprati
119PratilacaZaprati
119PretplatnikaPretplatite se