Naš Misa-pei sa foruma višedecenijski je motociklista, koji kao i većina voli i da putuje, što dokazuje i kroz ovaj Potpuno potreban putopis u kojem opisuje doživljaje tokom putovanja, ali i neka svoja lična zapažanja i razmišljanja. Uživajte.

---

Za razliku od prethodnog (Potpuno nepotreban putopis) ovaj može pomoći bar nekome da se otisne van svog atara.

Kada počinje putovanje? Onda kada se u vama rodi želja da uživo vidite nešto, da doživite to, ili kad fiksirate datum polaska i počnete pripreme, ili možda onda kad napravite prvi korak iz kuće ka svojoj destinaciji? Po meni, put počinje već od želje. Tada počinje i nekakvo planiranje, želja se pojačava, čitate i gledate fotografije tog mesta, a želja samo raste. To je bio moj početak ovog putovanja.

Jednog kišnog oktobra krajem osamdesetih na sajmu knjiga u Beogradu kupio sam tek izašlu knjigu „Solunci govore“ i „Srpsku trilogiju“. Malo je reći da sam ih pročitao, progutao sam ih. I opet. A onda, još jednom… „Vreme smrti“ me je godinama ranije uvelo u taj herojski period. Ovo je bilo zaokruživanje tog perioda. Tada sam rešio da odem na Krf i poklonim se tim napaćenim dušama, neuništive volje i ljubavi prema domovini. Tu je, rekao bih, počelo moje putovanje. U mislim sam bio tamo, gledao fotografije iz perioda rata i sadašnjeg Vida i Krfa. Još je ostalo samo da fizički odem i zaista doživim sve to što se u meni godinama sakupljalo. Od tada, stalno su bili neki problemi. Na more nisam otišao od ’88. do 2020. godine. Nisam hteo da dozvolim sebi poniženje da čekam u redu za Šengensku vizu, CG mi se nije sviđala kao mesto za letovanje, posle sam imao preko glave privatnih problema koji nam (Ljilji i meni) nisu dozvoljavali da igde putujemo…

Ne nasedajte na onu „ima vremena“. Vremena nema! Vreme je prebrzo, izmiče, zavarava nas, godine proleću (ne prolaze, lete), a da to ni ne primetimo. Verujte mi na reč. Grabite vreme! Sad i odmah. Ne ostavljajte za sledeću godinu, za povoljnije uslove, samo da se sredi… Ne, nikako. Od tog posla nema ništa. Želite nešto, smesta na ostvarenje sna. Samo je pitanje koliko žarko to želite. Odreknite se nečega što vam se čini sada jako važnim, jer ćete žaliti za onim što niste uradili, a mogli ste. Stvarajte uspomene, doživljaje, sve ono čega ćete se sećati kad prođe vreme za akcije i ostaje samo vreme za sećanja. Ako sećanje vaše ne bude ispunjeno lepim uspomenama i onim što ste doživeli kad je bilo vreme, dočekaće vas ozlojeđenost i najtužnija misao od svih: a mogao sam… Tada ste svesni da vam je život je u dobroj meri protraćen, bez obzira na kule i gradove koje imate. Kad dođe vreme da budete sami sa sobom, treba imati nešto u sebi što vas ispunjava radošću, srećom što ste to doživeli.

Uvek sam se pitao, kako ljudi mogu da isplaniraju putovanje za sledeću godinu, onu tamo čak, kad se meni svaki plan koji zvuči krajnje realno, izjalovi ukoliko je za nešto dalje od nedelju – dve. Ja sam naučio da ne planiram ništa na duži rok. Nikada, ali nikada mi se takav plan  nije ostvario. Zato svako putovanje planiram iznenada, kad mi se nešto učini zgodnim, nadovežem na početak neku sredinu, kraj samo ovlaš osmislim. Trudim se da uvek sve bude fleksibilno – dan, dva gore -dole. Tako je bilo i sada.

Znam šta me zanima u nekom delu sveta, šta bih mogao da vidim, pa mi je dobro došao povod, letovanje familije u Ulcinju. Rešio sam da idem na put tri dana pre zamišljenog polaska, seo, osmislio šta bih mogao da vidim „na tu stranu“. Žabljak, SH20, Skadar, Drač, Valona, Krf. Ne volim da se vraćam istim putem, pa reših da vidim i jedan od gradova za koje znam da su neobično lepi, a to je Ohrid. Na putu ka Ohridu, samo malo sa strane, nalaze se Meteori. Kako da prođem pored svetske atrakcije, a da ne svratim? Ubačeno u planiranje. Sitnice poput zelenog kartona, osiguranja, nosača za mobilni… ima vremena, do četvrtka kad budem kretao, sve ću završiti. Da, da…

Inače, zimus sam se ponovio. Pored moje verne Bedevije, CBR 1000F, u štalu je ušao i Šarac, V-Strom 1000, crno – beli. Sada je u pouzdanom stanju, bio je napušten nekoliko godina, kisnuo, zavejavan… tugica kad je došao. Mic po mic pretrešen, sređeno skoro sve što je trebalo, ostale su neke manje stvari da se dorade. Verujem da je pouzdan, sve sam pregledao, zamenio šta je bilo potrebno, nema razloga da stane. On mi više odgovara zbog položaja sedenja, manje greje vozača, lakši je, upravljiviji po uskim i zavojitim putevima. Ne odgovara mi baš visina, ali, nije strašno.

Pripreme, naravno, ne teku prema planu. Kao što rekoh na početku, meni se ne isplati planiranje. Oko registracije i atesta za plin u kolima se situacija zakomplikovala, neke druge obaveze su iznenada iskrsle… Od svega sam rešio zeleni karton. Osiguranje ne uplaćujem, jer nisam siguran kad ću da krenem. Druge sitnice rešavam, ali usporeno. Ipak se spremam, ponedeljak (znači već četiri dana kasnim od zamišljenog) samo što nije. Još treba da odem do Beograda da uzmem neke stvari, to ću u nedelju. E, dođe i nedelja. Lepa, sunčana i bez vode. Crkla pumpa za bunar. Umesto pakovanja i sređivanja poslednjih detalja u Beogradu, ceo dan se mlatim oko pumpe i ne mogu joj ama baš ništa. Majstor koji je pravio elektroniku za upravljanje pumpom je umro, njegov sin se ne bavi time, ali će ipak dođi da pogleda. Došao je u osam uveče, ostao do jedanaest i petnaest, ali je bar završio posao. Divan čovek, pošten i trudi se. Elem, već sam shvatio da ja neću poći u ponedeljak, 18. avgusta. Krenuću u utorak (19.8.), definitivno Žabljak otpada, familija se već u subotu ujutru (22.8.) vraća za BG. U ponedeljak završavam sve što je preostalo, kod kineza kupujem zgodan (bar mi se tako učinilo) nosač za mobilni koji lepo amortizuje vibracije, ima futrolicu za telefon, prilično je vodotporan. Naravno, mora da se doradi kačenje, obezbedi se u slučaju da otpadne futrola itd.  Ispao je skroz nepraktičan, o tome kasnije. Sve je završeno u ponedeljak, oko ponoći.  Sviće utorak, spakovan na motor, već kod kuće preznojen, sedam na Šarca i krećemo mi oko devet.

Plan za taj dan je da se preko Novog Pazara stigne do Berana, da tamo pređem u Albaniju, odvozam SH20 i stignem preko Skadra u Ulcinj. Sve to do mraka. Malo sutra. Prvo, kroz Srbiju mi se neprekidno nameštala neka gužva, šleperi koji prave kolone, krivine, nepregledno je za preticanje. Šarac i ja se tek upoznajemo, moram da pazim kako ga vozim. Nemam rutinu sa njim. Neprekidno sam na oprezu. U Pazaru uobičajen haos. Ćevapi kod Jonuza… dobri. Očekivao sam nešto super specijalno, a ono samo to. Dobri ćevapi.

A i skuvan sam bio. Jakna mi je predebela za leto i gužve. Na izlazu iz Pazara radovi koji traju već mesecima, kažu. Totalni kolaps, ne bih mogao da se  provučem ni da sam na Tomosiću. Posle više od sata čekanja, znojenja, prašinčine, izvukoh se zahvaljujući kamiondžiji koji me uputi na „prvu levo, pa preko zemljanog puta desno do ćuprije, onda preko i uključuješ se na ovaj put iza zastoja“. Tako je i bilo. Baš se mislim, da sam na Bedeviji koja žestoko greje u gužvama, verovatno bih dobio toplotni udar. Dobro je, sad samo po gasu. Ali, opet gužve, šleperi, kamioni, traktori, krivine. Usput, razmišaljam koji sam kreten… Bio sam u Pazaru, nisam kupio farmerke koje mi baš trebaju. Što kažu, setio se s voljom i na vreme.

Tek oko pet sam prešao granicu i ušao u CG. Bilo mi je jasno da od SH20 nema ništa, neću da me tamo uhvati mrak. Pravac na more. Sad treba prepeglati CG popreko, pa smotati ka moru. Opet gužva, čak i kad nije, skoro svi voze po ograničenju od 50 km/h. Krivine, nebezbedno mi je da pretičem, svuda je puna linija. Sve u svemu, u Ulcinj sam stigao oko 10 uveče. Zastajao sam samo da pijem vode i da tankujem gorivo. GPS sa telefona… ajte molim vas. Da bi bio vodonepropusan, ima neku plastičnu foliju dobro zašivenu preko ekrana. Ništa ja tu ne vidim od obljeska. Baterija se posle celodnevnog maltretiranja ispraznila na 3%. Javio sam se familiji na ulazu u Ulcinj, sprovedoše me do kuće. Raspakovah se, žedan, gladan, iscrpljen, ali ne baš umoran.  Crkoh, ali od vrućine. Telo mi je bilo neuobičajeno odmorno za skoro 600 km koliko sam prešao tog dana. Znam da bi me na Bedeviji sve bolelo i da bi radio diklofenak. Ovako, još jedan plus za Šarca.

Ulcinj je vrlo lep grad, pogotovu kad se gleda sa Pinješa (brdo iznad grada). Gradski muzej je omanji, ali je lepo sređen, ima šta da se vidi. Tvrđava spolja izgleda kao da će sad da pukne top i da odbrani grad od pirata, nekih osvajača ili da ćorkom pozdravi brod koji se vraća iz daleka. Međutim, kad se u tvrđavu uđe, tamo se nalazi nebrojeno kafića i restorana. Naravno, svi su najbolji, sa domaćom hranom, etno… Noću se odatle čuju čudni zvuci koje neki nazivaju muzikom. Na dva jezika, vrlo ravnopravno zastupljena. A muzika je na svakom jeziku odvratna. Gasi se tačno u 01:00. Bar nešto.

Pogled iz sobe u kojoj sam bio smešten. Fantazija i danju i noću.

U Ulcinj sam prvi put došao pre više godina, pošto neki iz familije tamo imaju kuću. Centar grada je, da kažemo, skoro i lep. Zanimljiviji je u svakom slučaju od od najvećeg broja turističkih mesta. Nema tu nekih lepih starih kuća, fasada, ali je nekako prijatno. Čim se zađe malo dalje, eto naguranih kuća jednih na drugoj, pogled iz dnevne sobe u komšijin klozet, dvorište napravljeno iznad septičke jame i ostali specijaliteti primorskog turizma. Dalmaciju ne pamtim kao takvu, do duše poslednji put sam bio ’88. na Korčuli,  ali od Sutomora pa na dole je sada sve tako. Uveče, gužva, ne može da se šeta. Sve radnje imaju iste suvenire, robu manje više sličnu ili istu. Restorana i kafića zilion, pomešani ljudi, automobili i skuteri koji zuje više od komaraca. Odmor? Cene… lepe su cene. Za njih, ugostitelje. Pivo teško da ima ispod 3e, sokići su tu negde, kafa 2e. Klopa, baš lupaju po ušima, u restoranima. Burek i jogurt, skuplji nego kod nas. A loš burek.

Dosta sam se vozio po zaleđu. Lepota. Ne znaš gde pre da gledaš. Ja sam se odlučio da ipak svoju pažnju usmerim na put. Putevi nisu loši, nisu ni ekstra dobri, ali mi je bilo zanimljivo da 90% automobilista poštuje ograničenje brzine. Od 50 km/h! Znam da oni tamo voze kao da su im đedovi puteve ostavili, pa mi je ovo bilo veliko iznenađenje. A put za normalnu vožnju, za oko 80. Svuda su im stavili baš niska ograničenja brzina. Samo se nadam da nema kamera.

Što se tiče plaža, kupanja i sličnog… U centru je mala gradska plaža. To je više zaliv, tu se brčkaju oni koji moraju. Gužva, voda nije baš predviđena za toliki broj kupača. Dalje, postoji zaliv Valdanos, što je nekada bilo vojno odmaralište i uopšte nije bilo dostupno običnom plebsu. Sada je to otvoreno za sve, jedna pristojna marina, šetalište/kupalište uz obalu. Na jednom delu je slobodna plaža, parking je u pozadini, ali je šljunčana, kamenita plaža. Dalje ima raznih mola sa kojih može da se skoči u vodu i da se izađe preko merdevina. Ja imam strašno osetljiva stopala i na kamen i na uzane pragove, tako da sam kasnije kupio one penzionerske papuče za vodu, ali sam bar uzeo živahno fluo – žute. Na kraju, tu su, s druge strane Ulcinja, Velika plaža i Ada Bojana. Pesak, kao u Sahari. I podjednako vruć. O tome gde se sve zavlači, to ne vredi pisati, morate da doživite i pitate se, da li je to moguće.

Romantičan izgled peščane plaže, simpatični lokalčići od drveta, suncobrani i ležaljke. Reklama za more. Samo da napomenem, na tim peščanim plažama da biste mogli da zaplivate, morate da gacate kroz pesak minimum trista metara od obale, ne bi li voda bila negde do pazuha. A onda se popnete na neku podvodnu dinu i opet ste u vodi do kolena. Jbg, romant’ka ima cenu.

Da završim sa Ulcinjem, jer odatle, ne znam ni sam zašto, imam samo fotku sa Valdanosa. Otišli smo tamo na kupanje Uki i ja (Uki je Ljiljin bratanac, cipov od 18 godina), zbog kog sam ja vukao rezervnu kacigu iz BG. Bar su je oni vratili kolima. Koliko je bio srećan i važan što se vozi sa tečom, kacigu je nosio kao trofej kad se šetamo po centru. Dakle, tu sam se na ovom putovanju prvi put okupao u Jadranskom moru.

Sutradan sam planirao da odem do Kotora. Nije blizu, ali vredi. Nisam nikad bio tamo, želim da vidim i Kotor i Risan i Rijeku Crnojevića… Krenem ja tako i stignem do izlaza iz Bara. Dalje je bilo takvo zagušenje da je nemoguće proći, čak ni motorom. Četiri široke, krcate trake se slivaju u magistralu koja ima po jednu traku po smeru. Genijalno rešenje. Svuda su gužve, zaista sam izgubio svaku želju da u turističkom špicu ikada opet odem na more. Izem ti morski vazduh pored auspuha šlepera. Dakle, tu preteram motor preko zelene razdelnice da bih se okrenuo nazad, nađem neki miran kafić i smišljam šta ću dalje. Imam prijatelja u Sutomoru, ali da bih stigao do tamo, moram da izađem iz Bara. Dva sata i tri kafe kasnije, rešim da probam. Otpada bilo šta dalje od Sutomora, bar da vidim Igora. Ionako je već prošlo jedan.

Začudo, uspem da se isprovlačim, bezobrazluk sam podesio na max, ne postoje ni trotoari ni zelene površine, sečem, cepam i uspevam da se uguram u beskrajnu kolonu na tvoj dvosmernoj magistrali. Realno, to je Jadranka. U najgorem izdanju. Razvaljena, prljava, sa krelcima koji iskaču sa svih strana. Dobro, maločas sam i ja slično vozio.

U povratku je već bila normalnija situacija. Igor mi je rekao da bi bio neoprostiv greh da prođem Bar, a da se ne popnem u stari grad. Hvala mu.

Ko je bio u tom kraju CG, a nije otišao u stari Bar, mnogo je propustio. Jako lepo i živahno sređen prilaz ka utvrđenom gradu, sami kafići, restorani, poslastičarnice i suvenirnice, ali nekako lepo deluje.

Kad se uđe u stari grad, onda počinje ono u čemu uživam. Da se šetam po kamenu koji pamti mnogo više nego što mi možemo i da zamislimo, da posmatram i sanjarim o tome kako su ove ruševine pored lepo očuvanih ili ukusno renoviranih zgrada nekada izgledale, da prosto vidim ljude koji su tu nekada živeli, šetali se, trgovali, voleli se i mrzeli. Da ih osetim oko sebe, da se umešam među njih izmaštane i njihove srećne i nesrećne sudbine. Sedim na nekom od trgova i zamišljam ko je sve gledao u sahat kulu da bi video kasni li ili stiže na vreme da završi posao, da li će stići na vreme kući gde ga čeka porodica, da li…

Sahat kula iz 14. veka, sagrađena na temeljima starije građevine.

Carinarnica.

Crkva posvećena sv. Jovanu, renovirana 1927. godine i bogataška vila.

Crkva sv. Katarine iz 14. veka, sagrađena iznad jednog gradskog prolaza.

Pogled na, recimo novi Bar, je lep ali sam grad i ono što se odavde od njega vidi nije baš fascinantno. U svakom slučaju, vredi i to pogledati.

Tvrđava je lepa, restaurirana, ali više je konzervirana. Neuporedivo bolje, autentičnije, nego naše renovirane tvrđave gde imaš utisak da su majstori otišli baš jutros, a umesto ćerpića stavili metalne krovne pokrivke (Golubac). Fora – plaća se ulaz u tvrđavu, a onda je u tvrđavi lokalni muzej koji se, jel’te opet plaća. 2, 3, 5 evra, kako gde. To je svuda tako, u svim zemljama koje sam sada obišao. Svakako ga treba obići, na mene je ostavio lep utisak. Tu je i letnja scena, kažu da se na njoj odigravaju veoma kvalitetni programi, koncerti, predstave.

Uvek me duboko dirne kad vidim koliko se život trudi da se pojavi i na najnevoravtnijim mestima. A mi ga tako olako shvatamo i traćimo na gluposti. Što reče Paja Vujisić, ovo drvo bih rado zagrlio, celivao i pomazio.

Vetar je počeo da duva sve jače, neki nesimpatični oblaci da se navlače, požurio sam nazad u Ulcinj. Bio je već mrrak kad sam stigao kući.

Sledeći dan je bio uzbudljiv, divan i početak susretanja sa predrasudama koje svi mi imamo, hteli to da priznamo ili ne. Ali, o tome u sledećem nastavku. 

Ne mogu da izbacim ove fotke, nešto zeza…

Nastavak putopisa “Potpuno potreban putopis” možete pročitati u temi na forumu.

---

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje… 

---