Dobri stari automatik, budi nostalgiju, a povrh svega i dalje mnogi primerci rade bez problema. Dokaz za to je i današnji putopis “Dva automatika do Adriatika” našeg od našeg člana foruma pod imenom Yanco. Uživajte!

Molim da mi oprostite što sam u ovom putopisu opustio ruku i misli i pisao u možda previše emotivnom tonu. A imam i razlog za to: jednog dana, kada prođu godine, upravo ovako napisana sećanja će moći da me vrate tamo gde je sve počelo…

– “A šta misliš da odemo Automaticima do Trsta?”
– “Što da ne, šta nam teško…”

Pre nego što krenemo, moram da vam predstavim dva junaka ove priče. Nisu veliki, niti glasni — ali nose dušu jedne epohe. To su naša dva Tomosa Automatika, rođena u osamdesetim, skromna po izgledu, ali bogata uspomenama. Ako ih pažljivo slušate, čućete kako šapuću o vremenu kad je svet bio sporiji ali bolji, a putevi duži i lepši…

Priča o Tomosu i njegovom Automatiku

Bila je to zemlja koja se zvala Jugoslavija. Zemlja koja je, posle rata, želela da gradi fabrike, puteve i budućnost. A u jednom primorskom gradu, u Kopru, uz šum mora i miris nafte, rođena je 1954. godine fabrika pod imenom TOMOS – skraćeno od TOvarna MOtornih koles Slovenije.
U početku, Tomos je sklapao licencirane motore austrijskog Pucha. Ali ubrzo, slovenački inženjeri počeli su da razvijaju sopstvene modele – prilagođene jugoslovenskim drumovima, gorivu, džepovima i temperamentu.
I onda se dogodio Automatik.
Model koji nije bio samo vozilo – bio je simbol.
Prvi Tomos Automatici pojavili su se 1971. godine. Bili su jednostavni, dvotaktni, laki za vožnju. Imali su automatski menjač, pa si mogao samo da sedneš, zavrtiš pedale i kreneš. Nije bilo kvačila, nije bilo komplikacija. Bio je to moped za sve – za studente, poštare, deke i bake, za vožnju do posla, njive, mora ili prve ljubavi.
U decenijama koje su sledile, Automatik je menjao oblik, ali ne i dušu. Modeli kao što su A3 i A35 postali su deo svakodnevice. Bili su otporni, štedljivi i laki za popravku – mopedi koje si mogao sam da rastaviš i sastaviš u garaži, sa dva ključa i malo dobre volje.
Fabrika Tomos proizvodila je stotine hiljada komada godišnje. Slali su se širom sveta – u Holandiju, gde su ih kasnije i pravili, SAD, čak i Egipat. Bili su uspeh iz malog grada, tih ali uporan. U to vreme, ako nisi imao “Tomosa”, znao si nekog ko ga ima. A ako si ga imao – nisi ga zaboravio.
Godine su prolazile, svet se menjao, naše dobre stare Yuge više nema odavno… Fabrika je prošla kroz privatizacije, preokrete, krize. 2019. godine, Tomos je definitvno zatvorio svoja vrata.

Ali priča nije završena…
Danas, Tomosi još uvek žive. Ne na traci – već na putevima. Obnavljaju ih zaljubljenici, prenose se s kolena na koleno. Na okupljanjima ljubitelja dvotakta, iz dvorišta, sa sela i iz gradova, još se čuje onaj prepoznatljiv zvuk cvaje.
Tomos Automatik nije samo moped. On je uspomena koja još može da ide. On je dokaz da nešto jednostavno može da traje – ako je napravljeno s namerom i srcem.
A možda je to najveći uspeh jedne fabrike.

Moj Sivi Automatik

Moj Tomos je pravi dragulj među starim mopedima. Proizveden 1988. godine, on je jedan od onih modela koji su pažljivo održavani i čuvani kroz godine, gotovo kao novo. Kupio sam ga pre 3 godine od @boki.64, koji ga je kupio od prvog vlasnika iz Kraljeva koji ga je imao od prvog dana, i to se jasno vidi u svakom detalju.
Tomos je u gotovo fabričkom stanju. Njegova siva boja, koja je s vremenom dobila taj specifičan matirani ton, daje mu izgled starog, ali izuzetno očuvanog mopeda. Nikada nije bio farban, što znači da svaka ogrebotina i ožiljak na njemu pričaju svoju priču.
Motor radi besprekorno, iako je star skoro četiri decenije. Iako nije najbrži, njemu nije ni potrebno da bude brz – sve što je potrebno je da se pokrene, a on uvek ide.
Sedište je u savršenom stanju, neudobno ali čisto, kao da je malo korišćeno. Prvi vlasnik je očigledno brinuo o svakom delu mopeda, a to se vidi i u sitnim detaljima – čak i hromirani delovi, kao što su farovi i dugmadi, izgledaju kao da su tek izašli iz fabrike.
Svaka linija na ovom Tomosu, svaki oblik– sve je precizno i pažljivo sačuvano. Mogu da kažem da je moj Tomos više od običnog prevoznog sredstva. On je kao vremeplov koji me vraća u prošlost, u vreme kada su mopedi bili simbol slobode, kada nije bilo žurbe, nego uživanja u putovanju. Kada sednem na njega, znam da mogu da idem bilo gde, jer moj Tomos je dokaz da, iako su godine prošle, prava vrednost je u tome da se očuva i čuva nešto što je istinski vredno.
Sećam se dana kada sam ga kupio. Otišao sam u Topolu. Utovario sam Tomosa u svoj 500L i vezao pažljivo, gotovo nežno, kao da ne prevozim mašinu već neko sećanje. Na putu ka kući, povremeno sam pogledao u retrovizor. Tamo je stajao on – mali, ponosan, i čudno miran. Kao da zna da je krenuo na novo poglavlje, ali bez straha.

Tomos je i dalje bio registrovan na svog prvog vlasnika. Bio je još na onoj staroj, plavoj knjižici koja je više ličila na pasoš nego na dozvolu. Morao sam da ga prevedem u „današnji svet“. Kod notara, na tehničkom, u SUP-u – svi su gledali papire, ali u očima im se videlo da gledaju nešto drugo. Gledali su vreme. Jer Tomos ne nosi samo tablice – on nosi godine.
I tako je dobio novu saobraćajnu. I tablice koje sijaju, iako ih on ne traži. Njemu bi bilo dovoljno da zna da ga neko voli.
Nisam morao mnogo da popravljam. Oprao sam ga i ispolirao hrom. Očistio karburator, jer su se godinama unutra skupile sitne senke od stajanja. I svećicu – verovatno staru 35 godina. Isto toliko stare gume “Made in Yugoslavia”. Nije bilo buke, nije bilo dima. Samo jedno tiho: brrrrrrmmm, kao šapat starog prijatelja koji kaže: „Tu sam.“
Vozim ga ponekad, lagano. Ne zato što ne žurim. Već zato što volim da idem sporo. Jer kad ideš sporo, vidiš sve. Vidiš decu kako se igraju. Starce koji klimnu glavom. Psa koji laje jer mu je motor poznat.
Tomos ne zna šta je internet. Ne zna za GPS. Ali zna put do srca.
A to je put koji nikad ne zaboravljaš.

Džonijev Beli Automatik

Nisu svi motori kupljeni. Neki dođu tiho, kao da su naslutili da su stigli na pravo mesto. Džonijev Tomos je došao baš tako.
Kupio ga je od čoveka koji ga je godinama vozio s ljubavlju. Bio je već bolestan kada su se upoznali – nije mnogo govorio o tome, ali u očima se videlo da zna kako mu vreme ističe. U rukovanju je bilo blagosti, u glasu tišina. Kao da je želeo da prenese nešto više od metala i guma – možda sećanja, možda poverenje.
I zaista, nedugo nakon što je motor preuzet, taj čovek je preminuo. Tomos je ostao iza njega kao trag – ne tužan, već miran. Kao da čeka, ne da bude zaboravljen, već da ga neko ponovo vodi napred.
Ostavinska rasprava je trajala dugo – više od godinu dana. Papiri su sporo govorili ono što su srce i volja već znali. Ali Džoni nije čekao papir da mu kaže da motor pripada njemu. Počeo je da ga voli. Ne po zakonu, već po srcu.

Zajedno smo ga rasklopili, deo po deo. Kao da skidamo prošlost sa površine, ali ne da je izbrišemo – već da je očistimo i sačuvamo.
Ram motora ofarbali smo u belo. Felne u crno, kao kontrast. I u toj jednostavnoj kombinaciji, motor je izgledao kao neko ko zna i gde je bio, i kuda ide.
Rezervoar smo očistili pažljivo. Unutra je bila rđa, zaboravljena korozija vremena. Čistili smo ga dugo, strpljivo. Antirostom, lancem i epoksijem. I kada je zablistao iznutra, znali smo da sada može da primi gorivo, ali i poverenje.
Već na prvi pogled bilo je jasno da se o njemu nije vodila briga. Loše ofarban u ljubičastu boju. Ali, odlučili smo da ga potpuno sredimo – ne zato što je morao, već zato što je zasluživao.
Agregat je kompletno rastavljen. Sve što je imalo i najmanju sumnju u dugovečnost, zamenjeno je. Nove su bile karike, klip, ležajevi – ceo blok je očišćen i sklopljen pažljivo, deo po deo, tako da sve odgovara fabričkim specifikacijama.
Nakon sklapanja, motor je upalio bez zadrške. Zvuk je bio tih i ujednačen, kao da je upravo sišao s proizvodne trake.
Motor je kompletno sređen. Novi delovi, nova snaga. Ali stari duh – onaj koji ne možeš zameniti.
A kada su svi papiri konačno stigli, kada su ljudi rekli da je motor „pravno njegov“, Tomos nije trepnuo. Znao je: „On je moj.“
Jer motori možda imaju delove, ali imaju i dušu.
A duša zna kad je neko uložen – ne samo u popravke, već u ljubav.

Pred polazak… 

Nismo se ni trudili da previše razmišljamo o tome da li je to realno ili ne. Obojica znamo da su Tomosi stari, ali još uvek dovoljno dobri da pređu tih nekoliko stotina kilometara (skoro pa hiljadu). Počesmo odmah da razmišljamo o svemu što nam treba.
– „Moramo da proverimo mopede, možda ćemo morati nešto da popravimo. I da ponesemo dovoljno goriva, sigurno će nam trebati. Možda čak i nekoliko rezervnih delova.“
– “Da, to je važno. Ali mislim da ćemo da idemo polako. Nema žurbe, samo putovanje i uživanje. Biramo manje prometne puteve kroz sela?“
 
Zajedno smo počeli da pravimo plan. Krenućemo za nekoliko dana, a onaj deo o pripremama je već postao rutina. Imali smo iza sebe već jednu turu skuterima od 49 kubika. U garaži ćemo proveriti sve što treba, zamenićemo ulje u dvostepenom menjaču, proveriti kočnice, gume i sve ostalo. Ja sam počeo da pišem spisak stvari koje ćemo poneti. Bilo je toga mnogo, ali sve je to bilo deo planiranja.
Na dan polaska, obojica smo bili spremni. Našim Tomosima nisu trebale velike brzine da bi nas odvele na put koji ćemo pamtiti. Imali smo ograniceno vremena koliko ćemo vremena provesti na putu. Bilo je važno da krenemo, da se provedemo i da stignemo tamo gde nas srce vodi.

Nastavak putopisa Dva automatika do Adriatika možete pročitati u temi na forumu.

Da li želite da dobijate obaveštenja o novim tekstovima?

Svakog petka ujutro šaljemo email sa listom tekstova koje smo objavili te nedelje, svima koji su se prijavili na BJBikers email bilten. Na taj način možete ostati u toku sa novostima, čak i ako neki tekst propustite u toku nedelje…